Krišom posmatram Christy Turlington Burns pre nego što me ona primeti. Ona sedi sklupčana na kauču u zajedničkoj prostoriji kancelarije organizacije Every Mother Counts (u TriBeCa dsitriktu, u Njujorku), neprofitne organizacije koju je osnovala pre 14 godina kako bi trudnoću i porođaj učinila bezbednim za žene širom sveta. Na prvi pogled, Turlington Burns, sa svojih 55 godina, izgleda kao bilo ko drugi ko privodi kraju svoj radni dan: oči su joj uperene u laptop pred njom, a ona uronjena u svoj posao. Obučena je sasvim odgovarajuće za radni rad, u ovom slučaju utorak, u neprofitnom sektoru, što znači da ništa nije ni previše otmeno ni prenapadno: pantalone sa visokim strukom camel boje, bluza sa cvetnim dezenom, ravne cipele. Kosa joj je skupljena u laganu punđu, a od šminke nema ni traga. To je slika Turlington Burns koja govori u prilog činjenici da ona nije samo model, već i jedan od supermodela, mononimno upisana u istoriju mode pored nekoliko odabranih koleginica poput Linde, Naomi i Cindy. Devedesetih godina, ta odabrana grupa je započela novu eru mode i radikalno promenila industriju.
Video spot “Freedom! ’90” Georgea Michaela, u kojem se pomenuta četvorka pojavila, predstavljao je prekretnicu: izmestio je modu iz njenih ekskluzivnih pariskih salona i nepovratno je prodrmao iz temelja, zajedno sa pop kulturom. The supers, kako su nazvane, bile su tema štampe sa istim zanosom, bez daha kao što su praćene i filmske zvezde. Međutim, imam osećaj da je ovo prava slika toga kako Turlington Bernsova sada preferira da funcioniše: skromno, bez preterivanja, kako bi se što bolje usredsredila na svoj posao podrške majkama na koji se odlučila nakon rođenja svoje ćerke Grace 2003. godine, zajedno sa svojim suprugom sa kojim je već skoro 21 godinu, glumcem i režiserom Edom Burnsom. Turlington Burns je pretrpela obilno krvarenje nakon Graceinog rođenja, što ju je navelo da svoj rad usredsredi na poboljšanje uslova za zdravlje majki. Do sada je Every Mother Counts pomogla u podšci i pomoći više od 1.5 miliona žena, porodica i zdravstvenih radnika i uložila više od 42 miliona dolara u podizanju svesti i podsticanju i osnaživanju zajednica za sopstvene ideje i rešenja. Premda se i dalje bavi manekenstvom – ova naslovna strana Harper’s Bazaara predstavlja njenu 14. naslovnu stranu za ovaj časopis – veoma je selektivna u pogledu poslova koje preuzima. „Mogu da odradim po neki dan tu i tamo“, kaže ona. „Ali onda, dva dana nakon toga, budem u fazonu: „ Previše je. Previše je to za mene.’ “To je „previše“ jer može da poremeti posao koji Turlington Berns obavlja u organizaciji Every Mother Counts; to je previše jer je majka dvoje dece — Grace, koja sada ima 20, i sina Finna, koji ima 18 godina — jer, kako kaže, „postporođajni proces traje zauvek“; a možda je previše i zato što je praktična, prizemna priroda Turlington Bernsove uglavnom u suprotnosti sa dramom koja prati modnu industriju, u kojoj je nekako uspela da opstane, i to pod svojim uslovima, već četiri decenije.
U sali za sastanke okruženoj staklenim zidovima opremljenoj kaučem, udobnom stolicom i stočićem za kafu, Turlington Bernsova se priseća kako je prisustvovala jednoj od košarkaških utakmica njenog sina u srednjoj školi, gde je protivnički tim iskoristio njenu golu fotografiju, sa nekog snimanja odranije, kao taktiku uznemiravanja. „Bila sam iznenađena što se to nije dogodilo i ranije“, kaže mi ona. „Međutim, istovremeno sam bila i u fazonu: ’To je tako nepristojno!’ ” Ovaj incident se pretvorio u „mnogo krupniju stvar” kada se na kraju umešala i škola. „Sve što sam želela da uradim je da nestanem“, priseća se ona, sve emotivnija. Međutim, brzo se vraća svojoj staloženosti: „Ne osećam se neprijatno ni zbog čega“, objašnjava ona. “Kajanje za nečim već urađenim je samo gubljenje vremena.” To je priča koja je donekle simbolična za odnos koji Turlington Burnsova ima sa modom u današnje vreme, koja bi se mogla definisati tako što je ona ne prihvata u potpunosti.
Nije preterano reći da je ona jedan od najuspešnijih i najomiljenijih modela našeg vremena. Turlington Burns je ušla u istoriju kada je sa 19 godina potpisala ekskluzivni ugovor sa Calvinom Kleinom povodom lansiranja parfema Eternity; a svoju poslednju kampanju za Eternity uradila je pre dve godine. Ne voli nešto posebno da šeta na modnim revijama – i napominje da je radila samo tri u protekloj deceniji: za Marca Jacobsa kada je imala 50 godina i, nedavno, za Ralpha Laurena i brend Pucci. „Revije su mi oduvek delovale pomalo haotično“, priseća se ona. „Smatram da ćemo mi, kao manekeni, zadržati nešto od te energije i te napetosti, a u mnogim od tih prostorija nije nimalo mirno.” Međutim, dok su neke od njenih koleginica ostale stalna postavka te industrije, još uvek opčinjene njome i sastavni deo glamura koji ona predstavlja, Turlington Berns nikada nije bila omađijana ni tom industrijom ni svojom slavom. Godine 1994, na vrhuncu svog ranog uspeha, prestala je da se bavi manekenstvom kako bi pohađala NYU, i na kraju diplomirala sa pohvalom. „Smatram da imam sreće što imam tu opciju [da se bavim manekenstvom]“, kaže ona. „To je još uvek moj izvor prihoda. Ne uzimam platu ovde [u Every Mother Counts] jer samtram da to nije u redu, ali ovo jeste moj glavni posao.”
Njeno povlačenje iz modnog sveta predstavlja i odraz njene ličnosti. „Zapravo, ja sam stidljiva osoba“, priznaje Turlington Burnsova. „Volim miran set. Ukoliko čujem plesnu ili tehno muziku, poželim da pobegnem. Osećam to u kostima, u fazonu , užas“, kaže ona, a lice joj se naboralo od same te pomisli. U Red Hooku, u Bruklinu, u studiju za snimanje ove naslovne priče doduše ima muzike na setu, ali to nije tehno. (Ona ne beži.) Kao još jedan od pokazatelja njene skromnosti, Turlington Burnsova stiže sama, što je potez bez presedana za zvezdu sa naslovne strane. Posmatram je dok pozira pred kamerom Ethana Jamesa Greena u pletenom Alaïa bodiju golih leđa otkrivajući ne tako zanemarljivi deo golih grudi sa strane, a zatim primećujem fotografije koje se pojavljuju na obližnjem monitoru. I onda nastaje magija: O, da, evo ga supermodel. Ona osvetljava kadar na način koji je posebno zadivljujući, što je još upečatljivije imajući u vidu da predstavlja potpuni kontrast uobičajenoj obmani filtriranih selfija. “Christy je najklasičnija lepotica“, kaže prijateljica (i koleginica supermodel) Turlington Burnsove Cindy Crawford. „Ona je jedina od nas koju je Met koristio kao manekenku.
Ona ima onu vrstu svevremene lepote koja bi se opisala kao lepota za bilo koji vek.” Ukoliko pregledate komentare bilo kog nedavnog snimka Turlington Burnsove postavljenog na YouTube-u — gostovanja u jutarnjim emisijama i na raznim panel diskusijama koje promovišu rad organizacije Every Mother Counts ili prošlogodišnje Apple TV+ dokumentarne serije The Super Models, koja je ponovo spojila supermodele i prikazala njihov put do vrha — takva vrsta reakcije na lepotu Turlington Burnsove je uobičajena. Postoji aura iskrenog divljenja koja je okružuje. Nasuprot tome, Turlington Burnsovu karakteriše natprirodna prizemnost koju delimično pripisuje svojoj majci Elizabeth, koja ju je pratila kada je počela da se bavi manekenstvom sa 14 godina. Delimično, to je „baš ono što ja jesam bila“, kaže ona. To joj je omogućilo da prebrodi pomenuti haos na pistama a takođe ju je zaštitilo od industrije koja je u to vreme bila ozloglašena kao mesto gde su ranjive mlade žene mogle lako postati plen. „Pošto sam osoba koja je tiha i koja studiozno proučava ljude, smatram da sam naučila kako da se ne ističem. Moja mama mi nikada nije dala konkretan savet, ‘Evo, na ovaj način treba da se zaštitiš.’ Najiskrenije smatram da sam samo obraćala pažnju.” Turlington Burnsova smatra da je njena majka zaslužna za oblikovanje njene percepcije i njen pristup lepoti. Elizabeth, sada u svojim 80-im godinama, rođena je u El Salvadoru a odrasla u Los Anđelesu i radila je za Pan Am kao stjuardesa 60-ih godina, odnosno posao koji je bio jedan od najglamuroznijih u to vreme. (Tako je i upoznala oca Turlington Burnsove, Dwaina, koji je bio pilot.) „Moja majka je verovatno prva osoba za koju sam rekla: ’To je prava lepota’ “, kaže Turlington Burns. „Ona je veoma jednostavna. Moja mama nikada nije ni razmišljala o tome da se ulepša ili promeni na bilo koji način. Ni ja ne želim ništa slično.”
Ono što se ističe u moru komentara o Turlington Burnsovoj na društvenim mrežama, maltene koliko i univerzalno poštovanje prema njenoj kako unutrašnjoj tako i spoljašnjoj lepoti, jesu reči hvale za činjenicu da ona pokazuje – uzdah – znake starenja. Ne bi trebalo da bude otkrovenje ili pohvalno imati nekoliko bora, međutim naši kolektivni utisci o tome kako izgleda svako određeno doba su iskrivljeni i izobličeni filterima društvenih mreža i veštačke inteligencije, kao i sve većim brojem kozmetičkih procedura dostupnih u današnje vreme. Međutim, Turlington Burnsova nije iskusila ništa od toga. „Nemam komentar na tu temu“, kaže ona. „Ćerka mi je rekla da to uradim još pre nekoliko godina. Ali ja sam zaista srećna što nisam [moram da vidim komentare na ovo]. Ne mogu reći da sam pošteđena kritika i otporna na njih. Sigurna sam da bi me povredilo da sam pročitala nešto oštro ili podlo. Premda se trudim da ne pridajem toliko pažnje bilo čemu sa tim u vezi.” Mada, možda njoj ipak sve uspeva. Mora biti tako da biste nakon decenija modelinga pod budnim okom javnosti posedovali samouverenost koju Turlington Burns unosi u sobu. Naučila je rano u svojoj karijeri da postavlja jasne granice i kontroliše sve onoliko koliko je to moguće; ono što modeli obično ne rade u velikoj meri. Tokom našeg razgovora, ona otvoreno izražava svoj stav o tome u šta ne želi da se pretpori ova priča. „Ne želim da budem predstavljena kao lice koje je model lepote starenja“, kaže ona – jer je to sudbina koju je doživela i ranije kada su mediji, uključujući časopise poput ovog, predugo anatemisali bilo koga starijeg od 40 godina.
Pa ipak, Turlington Burns razmišlja o tome šta znači ostariti i preći u novu fazu života. „Imaću 60 godina za pet godina i želim da počnem da razmišljam o tome šta će za mene lično predstavljati sledećih pet godina“, kaže ona. Every Mother Counts će imati skoro 20 godina, a njena ćerka će imati 25 godina; tako da ima još mnogo posla. „Na samom početku sam rekla da se nadam da će do trenutka kada ona bude razmišljala o tome da li, kada, kako i zašto želi da bude mama, ova pitanja [oko zdravlja majke] predstavljati retkost za koje većina ljudi i misli da jesu. A mi smo sada trenutno veoma daleko od toga.” Procenjuje se da se stopa smrtnosti majki u SAD udvostručila u poslednjih 25 godina. Izgledi za još jedno Trumpovo predsednikovanje prete da još više unazade pristup reproduktivnoj zdravstvenoj zaštiti. „Uglavnom sam motivisana napretkom koji je postignut u poslednjih 14 godina“, kaže Turlington Burns. „Postoji još zakona i uredbi čiji je sastavni deo zdravlje majki… I ukoliko bi se stvari pokrenule onako kako mi to želimo u pogledu reproduktivnih prava, onda postoji šansa. A istorijski gledano, smatram da mnogo energije izbija na površinu u takvim vremenima.” Sama Turlington Burns gleda na sebe sa 68 godina kao na godine kojima se treba radovati. „Jedna od mojih prijateljica je u ranim 60-im i ona veruje da je 68 godina zlatno doba “, kaže ona. „To je onaj trenutak kada možete biti baka ili deda, ukolko vaša deca imaju porodice. Verovatno ste u penziji. Pretpostavka je i da ste dovoljno zdravi da uživate u svojim unucima ili da bar imate mogućnost fleksibilnijeg raspolaganja svojim vremenom pa samim tim i više slobode. I zato mi se dopada taj broj koji je relativno daleko, jer onda razmišljam: „O, pa mogu još dosta toga da postignem pre 68.“
Autorka: LEAH CHERNIKOFF
Fotografije: ETHAN JAMES GREEN
Stajling: CARLOS NAZARIO
