Oktobra 2018. godine, najpoznatija svetska konceptualna umetnica Marina Abramović, u kreacijama Roksande Ilinčić, krasila je naslovnu stranu rođendanskog izdanja magazina Harper’s Bazaar Srbija. U specijalnom intervjuu govorila je o stalnoj potrazi za inspiracijom, naglašavajući bitnost sadašnjeg trenutka.
Sa trideset godina, a to je bilo 1976. godine, Marina Abramović je napustila svoju zemlju (SFRJ) i svoj grad, Beograd i otisnula se u svet. I osvojila ga. Svojom umetnošću, svojim vaspitanjem i dobrim raspoloženjem. Ona je danas kraljica performansa i moderne umetnosti. O njoj se skoro sve zna, dosta toga je sama ispričala, mnogo toga su i drugi rekli o njoj.
Upoznao sam je na jednoj privatnoj zabavi, gde su joj baš sve zvanice tokom večere prilazile i tražile autogram, oni pažljiviji su hteli da naprave selfi, a mnogi su nudili da pogleda njihove kataloge. Meni je to delovalo kao silovanje. Njoj ne. Čekala ih je sa osmehom i ispunjavala raznovrsne želje. Nisam hteo da joj priđem. Bolje rečeno, bilo me je sramota, a negde sam i uživao u tom prizoru gde neki fin svet želi da pipne Marinu. Onda sam se se malo unervozio u stilu da li je moguće da ću biti jedini koji joj nije prišao. Uzeo sam novi gutljaj vina, a onda je Marina prišla meni: A čime se vi bavite?
To vam je ta stara narodna, ako neće Muhamed bregu, onda će breg Muhamedu. Zanimalo je apsolutno sve o meni, sa širokim pogledom me je skenirala i ćaskali smo desetak minuta, dok je opet nisu odvukli da joj traže autograme, selfije, i uvaljuju prospekte. Pre toga, jednom sam bio na njenom predavanju i ostao fasciniran načinom na koji drži pažnju i raspaljuje maštu, čak i na tako skrovitom mestu. Marina ume da sluša i gleda, iako je uglavnom s druge strane pozornice.
A kako je počela ta fascinantna žena? Sve me je zanimalo. Iskopao sam zaboravljenu knjigu Rani radovi, beogradski period, u izdanju Muzeja Savremene umetnosti Vojvodine. “U jednoj od prvih instalacija, Drvo, 1971. godine, umetnica je upotrebila zvučnik iz kojeg je emitovan pojačan cvrkut ptica i postavila ga na drvo ispred Galerije SKC-a, čime je na veštački način multiplikovan i intenziviran jedan od zvukova prirode. Slično neoavangardističkom potenciranju kompleksnih odnosa između umetničkih dela, prirode i kulture aktuelizovano je i u ambijentalnoj instalaciji Kutije, koja se desila iste godine. To su bile dve kartonske kutije za pakovanje, postavljene unutar Galerije SKC-a, iz kojih su se takođe čuli zvuci prirode snimljeni na magnetofonskoj traci: blejanje ovaca, huk mora i vetra, pucanj. Manipulacija zvukom u tim ranim radovima izaziva reminiscencije na eksperimente Johna Cagea sa muzičkim minimalizmom u kojima umetnik preuzima već postojeći zvuk ili tišinu i emituje ih bez ikakve intervencije. Ali dok je on takav zvuk koristio na način na koji se upotrebljavaju muzički instrumenti, u radovima Marine Abramović mehaničkim reprodukovanjem i zamenom vizuelnog materijala auditivnim, preispitivala su se klasična umetnička pitanja o prirodi kao modelu i o njenoj interpretaciji u umetničkom delu, takoreći provocirale su se aktuelne pretpostavke o inspiraciji, tehnici i izvođenju u pejzažnoj umetnosti”.
O tim svojim počecima, o tom preludijskom periodu, Marina je govorila krajem prošlog veka za Vreme: ‘Što se tiče moga rada u Jugoslaviji, to je ono što kažemo kamen-temeljac. Bio je vrlo važan taj moj početak, naravno sa grupom ljudi sa kojom sam radila, to je bilo esencijalno. U to vreme naš rad je toliko bio protiv svih normalnih normi u Beogradu. Ceo taj rad je bio veoma značajan za moj kasniji razvoj i u svakom svom katalogu pominjem taj početak kao jedan vrlo važan moment u svom životu.’
Marina, kako ste danas?
Ovo je odlično pitanje. Nikada ne volim da gledam unazad – u prošlost. Za mene jedina stvar koja je važna je sadašnjost. Bolja sam danas nego što sam bila ikada pre u životu. Imam mudrost koju nisam imala kad sam bila mlada i to je neprocenjivo.
Kada pogledate u retrovizor, koje su to slike koje iskaču?
Čitanje Dostojevskog i Marine Cvetajeve… šetanje kroz sneg u Beogradu kasno uveče… dugi razgovori u Klubu književnika sa prijateljima.
Zahvaljujući svom poslu u prilici ste da s vremena na vreme otkrivate novu verziju sebe. Jednom je to bila Marina u kojoj bol nije imao važnost. Koja je sada aktuelna verzija Marine?
Smisao za humor je jako važan pravoj Marini. Ne samo šale na sopstveni račun, već i o svetu oko nje, mogućnost da se spozna celokupna slika stvari.
“Nikada ne volim da gledam unazad,
u prošlost. Za mene jedina stvar koja je bitna je
sadašnjost”
Koliko kustosi utiču na vaš život, u kakvim ste odnosima sa njima?
Moj odnos prema kustosima je profesionalan. Postoji velika razlika među različitim umetnicima, kao i među različitim kustosima. Postoje veliki kustosi i oni koji samo rade svoj posao. Ja sam imala sreće u životu jer sam imala prilike da radim sa nekim zaista velikim kustosima, ali danas je njih teško naći.
Na jednom mestu u knjizi Prolazim kroz zidove kažete da reč oprezna sedamdesetih godina nije bila u vašem rečniku. Ima li je danas? Jeste li oprezni?
Danas živimo u svetu koji je izuzetno politički korektan. To nekad može biti kontraproduktivno kada je reč o kreativnosti umetnika. Umetnici moraju da imaju apsolutnu slobodu da bi mogli da stvaraju i prihvatanje takvih ograničenja je izuzetno teško za njih. Ja ne želim da naučim da budem oprezna.
Sahranu Josipa Broza ste gledali na holandskoj televiziji, iz kreveta sa svojom prijateljicom Marinikom, u kome ste jele i plakale, i opet jele i plakale… Osećali ste da će ta smrt promeniti život na ovim prostorima… Da li vas je još nečija smrt tako izbacila iz ležišta?
U mom životu jedna jedina smrt koja me je izbacila iz ležišta jednako kao i smrt tog političkog vođe bila je smrt moje majke.
Kakav je vaš odnos prema smrti?
Uplašen. Radoznao. Otvoren.
Vaši memoari su već dve godine u izlozima svih knjižara širom planete. Ja sam knjigu nedavno video u jednoj maloj, ali baš lepoj knjižari u Tel Avivu. Gde ste je vi videli? Kako vam deluje ta Marina što vas promatra iz knjižarskih izloga? Kako vi nju gledate, je l’ joj namignete?
Jako sam srećna što je moja knjiga prevedena na toliko jezika širom sveta. Stalno srećem ljude koji mi govore kako su je pročitali i koliko im je značila. Ne namigujem joj kad je vidim na policama neke knjižare, bar ne još uvek.
Kažete da putovanje čoveka podmlađuje jer nema vremena da stari. Ako krenem da brojim koliko ste destinacija obišli, vi danas nemate ni dvadeset godina. Zar ne? Koliko imate godina? Ali ne onih kalendarskih.
Smatram da biti mlad znači biti radoznao i imati ponovo perspektivu deteta. Ne smeštam sebe ni u koji stil života. Ja sam savršen primer modernog nomada. Moja kuća je moje telo.
“Ja sam primer modernog nomada. Moja kuća je moje telo”
Šta trenutno hrani, a šta žulja vaše moždane vijuge?
Sjajni ljudi koji daju ogroman doprinos u oblastima nauke, umetnosti, muzike i filma su mi hrana za mozak. Brinem se za budućnost ljudske civilizacije na ovoj planeti.
Svesno ste odlučili da nemate decu jer bi to smetalo vašoj umetničkoj karijeri. Sad ne znam da li na kraj ove rečenice stavim samo upitnik ili da dodam i uzvičnik. Šta vi kažete?
Nikada nisam htela da imam decu jer u svom telu imam samo jednu energiju i nju iskorišćavam kako bih stvarala svoja dela. To je sve, nema ništa što može da se doda.
Volite da živite u međuprostorima, mestima gde se odreknete kućne udobnosti i navika i sebe potpuno izložite uticaju slučajnosti. Kakve su te slučajnosti bile prema vama i kako ste se ophodili prema njima?
Da, međuprostori su najvažniji prostori koje možete naći u životu. U ovakvim prostorima možete upoznati strance. Stranci mogu uticati na vašu sudbinu na toliko različitih načina. Ja sam otvorena za takve susrete i uvek ću biti.
Ima jedan vic: „Kada nekom u Americi na pitanje odakle ste, kažete – iz Srbije, to vam je bivša Jugoslavija, Balkan, on se obraduje: A, znam, da li možda poznajete Petra iz Bukurešta?“ Pošto živite u Americi, da li možda poznajete Donalda Trumpa? I kako stojite s njim?
Upoznala sam Hillary Clinton, nikad nisam upoznala Donalda Trumpa.
Sa kojim modnim trendovima ste na vi, a sa kojim na ti?
Ja sam uvek za revolucionarne trendove koji svetu daju nove ideje.
Fotografije: Dušan Reljin
Modni urednk: Marko Mrkaja
Intervju: Aleksandar Đuričić
Kosa: Dragan Taubner za Balmain Paris Hair Couture
Šminka: Ana Nikolić i Dragan Vurdelja
Asistent modnog urednika: Vladislava Joldžić
Asistenti fotografa: Igor Čvoro i Vladimir Miladinović;
Lokacije za slikanje: Rimski bunar na Kalemegdanskoj tvrđavi i muzej savremene umetnosti
