Nakon ovakvog intervjua napisati neki uvod, a kamoli dobar, nimalo nije lako. Njihov dijalog na momente hrabri, vraća veru u ljude, dobro u njima, opominje da je umetnost ta koja ima snagu da leči i daje nadu. Nadu da je ipak, uprkos svemu, moguće dosegnuti trajanje kako u životu i ljubavi, tako i profesionalno, na pozornici. Ali jedno je sigurno, nakon ovih redova nećete ostati isti. Postoji velika mogućnost da ćete mnogo tog dovesti u pitanje, a ponajviše sopstveno pristajanje na kompromise. Jer kada znate da su oni opstali uprkos buri, ratovima i raznim stradanjima, i da svoje vrednosti zasnivaju na iskrenoj ljubavi i poštovanju, ne možete a da se ne zapitate. I danas, nekoliko dana od razgovora, čujem eho Radetovih reči: Lako je zaljubiti se. To može svako. Ali treba znati voleti. I ići jedno uz drugo skupa dugo, dugo, dugo.
Upoznali ste se 1990, ali ne smemo prenebregnuti činjenicu da je to bilo vreme ’90. i vreme rata. Kako ste prevazišli te izazove i održali zajednicu?
Rade: Lenka je ušla kao vihor u moj život. Jednostavno, ne mogu zamisliti sebe bez nje. Postala je moja stvarnost. I u kući i u pozorištu. Uvek je neka luda strast u našim odnosima. Naš ljubavni rat. Ja sam te ’90. uspeo u svojoj ofanzivi i uselio se u njen studentski stan u Beogradu. Vremena su oko nas podivljala i pravi ratovi su ušli u naše živote. A mi smo se, upravo zbog toga, još više skupili u zagrljaj i tako čvrsto zagrljeni hodamo i danas kroz ovaj naš život. Moram priznati da je ona ta koja me vodi za ruku, premda je dosta mlađa od mene. A ja je puštam da bude vođa i sledim njene korake. Te godine sam joj napisao i pesmu Filipa Kljaića 32, to je bila adresa njenog maloga stana na Čuburi. Citiram refren: …Hajde primakni se bliže… ljubi me ljubi polako… daj zagrli me čvrsto… dobro je, dobro je tako…
Lenka: Ok, evo ja ću dati malo racionalniji odgovor, Rade je večeras baš romantično raspoložen, ali zapravo tačno je rekao, nas je taj rat približio na poseban način koji se možda u nekim normalnim, mirnim vremenima ne bi nikad dogodio. Kad sa nekim prođete Igmanski marš, a znate da ste ga prošli samo zato što ste jedan drugog stalno vukli napred, i bili spremni na sve da onog drugog zaštitite, onda vas to zaista spoji za čitav život. U tim ekstremnim okolnostima, kakve rat i velike krize donesu, ljudi pokažu svoja prava lica, otpadne mnogo nagomilanih gluposti koje često mute vodu u međuljudskim odnosima, kada je naizgled sve dobro.
Zbog političke situacije i raspada Jugoslavije, 1992. napustili ste Beograd i otputovali u Ljubljanu, potom London, Los Anđeles. Koliko vas je takav nomadski život menjao, čemu ste se učili, u čemu ste ojačali, a na kojim poljima postali osetljiviji?
Rade: Postali smo stranci u velikome svetu i teška smo prošli ta vremena. Ali smo na neki način i ojačali u tom stranome svetu. I profesionalno, a i privatno. Ja sam snimao filmove sa velikim režiserima i glumačkim imenima, a ona je kao mlada rediteljka ispekla zanat na najsvetlijim svetskim pozornicama, od Londonske opere do Shakespeare’s Globe teatra. Kad se naša zemlja raspala, čitav svet je postao naša domovina. Zato je naš dom, ma gde palili svoje ognjište, postao tako topao, ispunjen ljubavlju i dečjom radošću.
Lenka: Nomadski život je zanimljiv jer svaki grad vas pomalo promeni, nečemu vas nauči, na neki način obogati, to je stvarno kao kad ulazite u duboku, ozbiljnu vezu sa nekom osobom i to ostavlja traga. I onda kad taj grad napustite ostavite i deo sebe koji nastavi u tom gradu zauvek da živi. Meni su ta vraćanja na mesta u kojima sam nekad živela potpuni fenomen. Vidiš sebe sa distance. Kao kad u plakaru nađeš stari kaput sa ceduljicom ili kartom za pozorište u džepu, pa te transponuje u taj trenutak od pre ko zna koliko godina. Kad se vratim u Beograd, sretnem sebe adolescentkinju i studentkinju, u Londonu na Shepherd’s Bushu vidim mladu majku koja gura kolica, na leđima nosi bebu u nosiljci, dok treća malena devojčica je drži za suknju… i kese, kese na kolicima, u rukama, sa nosiljke visi još kesa. Oh, što sam se nanosala torbi i kesa. Los Anđeles su već neke zanosne tridesete. E sad, to vraćanje u prošlost, koje se možda ređe događaa kad konstantno živiš i menjaš se na jednom mestu, ti susreti sa sobom su veoma zanimljivi, jer uvek vidim tu ostavljenu sebe iz neke druge perspektive, ponešto još o sebi spoznam. Ima tu, naravno, i nostalgije za vremenom koje je prošlo, ali sveukupno ta spoznaja da se sve konstantno menja, i da smo toliko toga prebrodili i opstali, mislim da ojačava. A osetljivija sam postala prema mladima i mladosti. Dirne me kad prepoznam tu neku pozitivnu i čistu energiju koja pripada mladosti.
Razgovarala: Tamara Bogunović
Fotografije: Ivana Varesko
