Hrabra i talentovana glumica Milena Radulović ima samo 26 godina i već zavidnu filmsku i pozorišnu karijeru.
Nakon što je u svoju biografiju uvrstila brojne naslove filmova i predstava koje su snimane u Srbiji, Milena je krenula u osvajanje ruskog tržišta, a nedavno je izašao i film Superdeep u kom ona igra glavnu ulogu. Na kafi sa perspektivnom glumicom smo porazgovarali u izazovima života na dva mesta, razlikama domaće i ruske filmske produkcije, kao i o njenim planovima za budućnost.
Upravo je izašao tvoj film Superdeep – ti si prva Srpkinja koja je dobila glavnu ulogu u ruskom filmu. Koliko ti je bilo teško da se snađeš na tamošnjem tržištu?
Kada sam vec govorila ruski, nakon “Balkanske međe” bilo mi je teško da usaglasim tekst i glumu, odnosno da jednako kvalitetno kao na maternjem nastupim na kastingu. Kada sam to prevazišla, ostalo je još nekako doći do uloge na tolikom tržistu prelepih i talentovanih glumica. Ali s obzirom da sam “ušla” na tržiste kroz takođe specifičan žanrovski film, tu sam i nastavila, s obzirom da je “Superdeep” sci-fi triler.
Rusko tržiste mi je pomoglo da dobro “naučim zanat” i da budem samopouzdanija i hrabrija u glumi.
Šta je prednost snimanja u Rusiji, a šta prednost snimanja u Srbiji?
Pre svega, prednosti su produkcijske, i mnogo više ima vremena da se određene stvari temeljno snime. Takođe, mnogo projekata, kastinga, žanrova koji kod nas nisu ni u planu.
Prednost kod nas je velika umetnička i individualna sloboda, neometena hijerarhijom, i humor na setu. Naš humor je baš žestok, često i crn. To obožavam.
S obzirom da menjaš mesto prebivališta shodno snimanjima, koliko ti teško pada život u koferima?
Ja ga iskreno obožavam. Uopšte ne mogu da zamislim da se potpuno stacioniram. Beograd i Moskva me potuno različito inspirišu, i kao svaka vodolija, volim promene i dinamiku.
Uvek lokaciju izaberem shodno poslu, što je zahvalno, jedno snimanje se završi, novo počne, s s njim i novi život.
U kom smeru želiš da ti se razvija karijera u narednom periodu?
Potpuno sam opsednuta filmom. Volela bih sve da naučim, da se bavim kreativnim razvojem. Scenariom, na prvom mestu, montažom, produkcijom i možda nekada, ako budem zrela i talentovana, čak i režijom.
Sa kojim rediteljem bi najviše volela da sarađuješ?
Od ruskih s Andrejem Zvjagincevim, od nasih s Bojanom Vuletićem.
Šta bi posavetovala devojke koje započinju glumačku karijeru u Srbiji?
Da budu iskrene prema sebi, hrabre, i da imaju stav. Lakše je kad tačno znaš šta želiš, a ne kad te talas nosi, kako nas, osetljive glumce, zna.
Da rade na sebi, to je na kraju najvažnije. Mnogo je i do sreće, ali isto toliko je i do nas samih.
(Intervju i fotografije/Anđela Ignjačević)
