Znate li ko je ministar kulture u Americi, pitanje je koje će vam često na početku razgovora postaviti Mirko Ilić, jedan od najpoznatijih svetskih grafičkih dizajnera, ilustratora i srtip crtača sa ovih prostora. A znate li zašto ne znate, upitaće vas, pošto razmislite i odmahnete glavom. „Ministarstvo kulture u Americi ne postoji”, nastaviće da provocira umetnik i ujedno vam objasni da se u Sjedinjenim Američkim Državama kultura finansira iz privatnih fondova, da se ljudi stimulišu raznim povlasticama da ulažu u umetnost, što je sigurno jedan od razloga zašto decenijama živi i radi preko okeana. Drugi razlog za odlazak iz tadašnje Jugoslavije leži u činjenici da je na ovim prostorima uradio sve što se uraditi moglo i kada je, 1986. godine, kao priznati dizajner iz Evrope stigao u Njujork (čuvena priča o 1500 dolara u džepu i koferu punom radova) za samo sedam dana dobio je naslovnicu u magazinu Time. Ubrzo postaje art-direktor Timea i New York Timesa, nakon nekoliko godina osniva svoj studio, postaje autor najpoznatijih plakata na svetu i brojnih izložbi, dobitnik najprestižnijih nagrada, njegovi radovi nalaze se u preko 200 knjiga i 500 magazina, kao i u stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti u Njujorku (MoMA). Već nekoliko godina aktuelna je njegova putujuća izložba plakata, Tolerancija (Tolerance Project), koja se trenutno odigrava u peruanskom gradu Kusku, polaznoj tački za posetu izgubljenom gradu Inka, Maču Pikčuu. Izložba je dosad održana 142 puta u 43 zemlje, uvek na javnim prostorima jer, kako kaže, ne zanimaju ga šminkeri i blaze ekipa koja odlazi u muzeje i galerije, već ljudi koji žure na posao ili pijacu, a onda zastanu, kad im neki poster privuče pažnju, i razmisle o toleranciji. Na početku intervjua, Mirka zatičemo u studiju sa pogledom na Empire State Building, u radnom okruženju u kojem se nalazi mnoštvo nagrada i knjiga, ali u kojem nema nijednog njegovog rada. Pitamo ga zašto. – Kad god vidim svoj stari rad, na njemu uočim grešku. Pa zamislite da mi radovi vise sa zidova? Ne bih mogao ništa novo da uradim, konstantno bih prepravljao staro. Relativno skoro, naleteo sam na neki svoj crtež iz 1979, prvi put sam ga video nakon toliko vremena, i uočio sam nepravilnost. I setio sam se zašto to nisam popravio onda, šta se tačno desilo i tako dalje. Kad nešto prepravljam, često čujem rečenicu Pusti to, to niko neće videti. Ali dovoljno je da vidim ja i moja dva neprijatelja. Možda zato nemam nijednu tetovažu na sebi, bila bi noćna mora prepravljati taj crtež.
Ako se stalno merite prema sebi od juče, kako ste u početku znali da je vaš rad dobar? Jeste li imali uzore? Imao sam gomilu uzora. Pošto sam neobrazovana osoba, koja je završila samo srednju školu, morao sam mnogo da učim, i još uvek učim – ove knjige u mom studiju su samo deo knjiga koje posedujem i koje sam napisao. Uvek sam se ugledao na nekoga. Retko je to bio jedan čovek, jer onda to ne bi bio uzor, već kopiranje te osobe, a nikada ne možete biti dobri kao original, i zanimala me je veća grupa ljudi. Uz to, imao sam sreće da nemam šta da izgubim i bilo mi je totalno u redu da kucam ljudima na vrata. Mnogim svojim idolima sam došao na kućni prag. U Hrvatskoj je 1974. jedan od dva najuspešnija dizajnera bio Boris Bućan. Završio sam u njegovom ateljeu još tada, a evo, pre četiri dana razgovarali smo telefonom. Upravo mi je poslao svoju knjigu, sa portretima raznih umetnika, između ostalog i dva moja. Od onda smo prijatelji. Slično iskustvo imam sa Zlatkom Bourekom koji je, nažalost, preminuo, i koji me je naslikao kao Adama na svojoj slici Adam i Eva, koja se danas nalazi u mom studiju. Kao klinac bio sam odušev[1]ljen stripom Métal Hurlant, koji je izlazio u Francuskoj, da sam morao da nađem čoveka koji to crta, čuvenog Mebijusa. Pronašao sam ga u malom selu u Francuskoj i pokucao mu na vrata. Proveo sam izvesno vreme s njim, razgovarali smo, postali prijatelji. Još čuvam to što mi je nacrtao. Zbog muzike sam, u Engleskoj, pronašao Džordža Hardija. Malog, debeljuškastog Engleza u klasičnom odelu, sa cigarom i viskijem u ruci, ali koji je sa svojim rapidografom napravio omote za debi album Led Zeppelina i čuvenu ploču Dark Side of the Moon, Pink Floyda. Zanimalo me je ko su ljudi koji rade takve stvari. Arsen Dedić je takođe uticao na mene, lepotom svog ponašanja, ljubavlju koju je pokazivao prema ženi u svojim pesmama, nežnosti sa kojom govori o njoj. Imam još mnogo uzora i oduvek mi je bilo važno da uživo pokažem poštovanje onima koji su mi značajni.
Jedan od takvih prijatelja je i karikaturista Dušan Petričić?
Moj prvi plaćeni posao bio je dizajn postera za nagradu Pjer koju su Večernje novosti dodeljivale za karikaturu. Tamo je radio Dušan Petričić i pozvao je mene, tada neafirmisanog umetnika, da napravim plakat. Danas Dušan tvrdi, a ja se toga ne sećam, da sam došao i doneo plakat u pidžami. Tačno je da sam uvek nosio čudne majice, jer me moda nikad nije zanimala, ali ne verujem da bih ispod kožne jakne obukao pidžamu. I tada mi je, navodno, neka mlada dama koja je sedela napred rekla: Jao, što vam je zgodna ta pidžama. A ja sam onda, po Duškovim rečima, uzeo makaze sa njenog stola, odrezao deo pidžame i poklonio joj. Druga zanimljiva priča u vezi sa nama je ta da mi se, kad sam već bio u Njujorku 1992. godine, Duško javio jednog dana i rekao da je doputovao u Kanadu, jer više nije mogao da podnese režim. Radio sam tada u New York Timesu i pitao ga da mi napravi neku ilustraciju. Dakle, prvi plakat koji sam napravio za novac bio je za Duška, a prva plaćena ilustracija koju je on napravio u Americi bila je za mene. Iako su retki, predivni su trenuci kad nekome možete da vratite nešto nazad. Sada pišem knjigu o mom velikom prijatelju i uzoru Miltonu Glejzeru koji je, nažalost, umro pre tri godine. Upravo sam završio grubi dizajn i sakupljanje radova, njegovih ranih ostvarenja, do 1975. godine, uspevši da pronađem crtež koji je napravio jednoj devojčici, na knjizi, kada je imao dvanaest godina.
Sedamdeset odsto poslova koje danas obavlja vaš studio su pro bono. Ako vas ne motiviše novac, šta vam je onda glavna motivacija?
Novac nikada nije bio moj poriv, ne zato što sam bezobrazno bogat, već zato što me zanimaju druge stvari. Trenutno radim na jednom humanitarnom projektu u Beogradu, koji povezuje modu i dizajn, Supeheroj. To ne donosi novac, ali je za mališane koji su oboleli od raka. Radio sam logo za organizaciju Moje mjesto pod suncem, iz Rijeke, koja pomaže deci iz siromašnih porodica, onoj koja ni ne znaju šta je kompjuter, šta je art, pozorište… Napravio sam logo za njih, sunce – superheroja, ali sam onda shvatio da od toga mogu da napravim dečju knjigu čija bi kompletna prodaja išla mališanima, čak se i izdavač odrekao zarade. Pošto je to stvar porodice, angažovao sam svoju bivšu ženu, Slavenku Drakulić, i moju poćerku Rujanu Jeger, da napišu tekst. Sada je to interaktivna knjiga koja može da se čita odozgo nadole, otpozadi ka napred, postoji petsto kombinacija. Prodaja ide jako dobro i sigurno će se prodavati još neko vreme. I to nije sve. Kad odete na stranicu Moje mjesto pod suncem, videćete da na stotine dece, klinaca, crta ovaj logo i sad vi meni recite, koliko bih se ja bolje osećao da sam umesto ovoga uradio logo za banku.
Na kakve reakcije nailazite širom sveta povodom izložbe Tolerancija?
Imao sam izložbu u Johanesburgu u mestu koje se zove Constitution Hill, danas je to muzej, nekakva komemorativna ustanova, ali je nekada bio zatvor. I to zatvor u kojem je ležao Nelson Mendela. I zamislite, plakati su bili izloženi u hodnicima zatvora, u kojem su nekada njega sprovodili lisicama, na stogodišnjicu njegovog rođenja. I sad se naježim kad pomsilim na to, kad već pričamo o reakcijama. Najčešće održavam izložbe na javnim prostorima i uvek angažujem umetnike iz regije, kako bi mogli na svom jeziku da napišu reč tolerancija na plakatu, da bi ljudi na svom jeziku mogli da shvate šta je problem u njihovoj sredini. Na primer, imali smo izložbu u Minhenu, u državnoj instituciji u koju dolaze ljudi po vozačke dozvole. Pitao sam ih da mi kažu ko najviše dolazi i rekli su mi da su to Turci, Grci, Sloveni i tako dalje. Onda smo stavili plakate na jeziku tih zemalja. Jer, znate, uvek vam je nekako neugodno kad idete na mesta na kojima vas posmatraju kao polustranca, ali zamislite da u takvoj ustanovi ugledate reč tolerancija na turskom, na svom jeziku. Pa sigurno ćete se osećati malo bolje.
Dosta plakata na izložbama zna biti uništeno, kako gledate na to?
Koliko znam, do sada, nikada plakati nisu bili uništeni, oštećeni, ispisani grafitima ili kojekakvim glupostima, osim u zemljama Istočne Evrope. To je vrlo zanimljivo jer mislim da tamo još uvek ne postoji vrednovanje stvari koje su na javnom prostoru. Ako je nešto javno, onda nije ničije, dakle ništa ne vredi, vredi samo ono što je privatno. S druge strane, ako je nešto u javnom prostoru, mnogi osećaju da imaju pravo da pišu nekakve neonacističke izjave po plakatima, uništavaju ih i tako dalje. Imao sam izložbu u Temišvaru gde je ekipa neke lokalne stranke držala govore ispred izložbe i pljuvala po Fejsbuku plakate, jer imaju na sebi dugine boje ili su, kao, protiv hrišćanstva, kulture, donose negativne uticaje sa Zapada. Iako je izložba postavljena na glavnom trgu u Temišvaru, nakon govora tih političara, plakati sa duginim bojama ili oni ispisani na hebrejskom počeli su da nestaju. Odlučio sam da platim njihovo doštampavanje, četiri-pet puta, jer su i dalje nestajali. Onda su se pojavili na YouTubeu, ta ista ekipa ih je spaljivala. Tada mi je pukao film, jer policija nije radila ništa po tom pitanju, pa sam nazvao organizatore i rekao im da sam ja Amerikanac, da su plakati moja investicija, da sam platio za tu izložbu i da želim da policija zaštiti moje vlasništvo. Te noći su uhapsili frajera koji je skidao plakate i nakon toga nijedan nije nestao.
Širom sveta držite predavanja o (neo)nacistički simbolima, ali ste izjavili jednom da vas više od fašizma i bujanja desnice plaše klimatske promene.
Pazite, bujanje desnice i klimatske promene su usko povezani. Sad smo imali glasanje u Kongresu gde nijedan republikanac nije glasao za klimatske promene, njih to ne zanima jer su oni plaćeni od strane naftne industrije i sličnih industrija, koje će pomagati i finansirati bilo kakav ekstrem samo da zadrže svoj novac i pozicije. Dakle, odjednom se preklapaju interesi desnice i velikih industrija i njih ne zanima da rade nešto za narod, za budućnost. Za njih budućnost ne postoji. Ali vi možete biti najbogatija osoba u Ukrajini, i šta vam sad to vredi? Dakle, neke stvari se daju kupiti, a neke ne. Vrlo je važno znati da vaš život ne zavisi samo od toga kako je vašem susedu, vašem gradu, vašoj državi, nego kako žive i države oko vas. Znam da zvuči kao loša parola iz ’68, ali je slogan misli globalno, deluj lokalno velika stvar. I dalje mislim da nas pre može ubiti fašizam nego klimatske promene, evo, ako čiI dalje mislim da nas pre može ubiti fašizam nego klimatske promene, evo, ako čitate novine, pročitaćete da ponovo prete atomskim bombama. Prete da će slučajno ili namerno pogoditi nuklearnu elektranu u Ukrajini, a šta je posle Černobilja bilo dobro, ili atomskih bombi? Prvo je potrebno rešiti lokalne probleme, pa one koje imaju veze sa celim svetom, i zato me više brine fašizam, jer kuca na vrata. Da se pozabavimo klimatskim promenama imamo još godinu-dve, a s fašizmom nemamo vremena.
Šta trenutno radite?
Završio sam plakat za novu pred[1]stavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sa kojim uspešno sarađujem već šest godina, a dok sam čekao da me vi nazovete, crtao sam strip – deo A.C. 2020 odnosno after covid serije. Ponovo sam počeo da ce bavim stripom, neki su objavljeni na blogu Stivena Helera, Daily Heller, neki se mogu videti na Behancu i na mom sajtu, a veći deo nije objavljen, crtam ih za sebe. Jednog dana, kad ih sakupim dovoljno ili mi dosade, objaviću knjigu. Do kraja godine planiram još desetak izložbi Tolerancije, a upravo sam završio svoju drugu dečju knjigu Glava i rep, koja bi trebalo da izađe do kraja godine. Nikad nisam mislio da sam dovoljno pametan za tako nešto, niti da je moj crtež pogodan za decu. Moja estetika je mračna, ne treba ih plašiti još više, ali sam za vreme kovida počeo da radim nežnije crteže i desila se knjiga.
Razgovarala: Jelena Milinčić
Foto: Primož Korošec
