Čin kreativnosti može biti veličanstven i inspirativan, poput stvaranja prelepe slike ili dizajniranja inovativne kampanje. Međutim, ideja ne mora biti striktno umetnička ili ona koja menja svet da bi se smatrala kreativnom. Život od nas zahteva svakodnevna dela genijalnosti i nova rešenja. Naime, svako od nas poseduje određenu količinu kreativnosti, iako toga možda nije svestan.
Međutim, ono što kreativce po volji izbora, izdavaja od ostalih, jeste prepoznavanje ove veštine kao dominantne u sklopu ličnosti, te potreba i želja da se njome bave.
Takođe, kretivnost je retko smatrana važnom stavkom koju neko može da poseduje, lepom da, ali nikako ne neophodnom.
Zato je izbor da kreativnost bude svakodnevni deo vašeg života i stvaralaštva, poseban čin hrabrosti, koji su mnogi izabrali uprkos želji svoje okoline, a kao jedini način da ostanu dosledni i iskreni prema sebi. Razlog zbog koga su načinili najbolji mogući izbor i zbog koga su naposletku i uspeli.
U našem serijalu, brojni kreativci sa domaće scene tu su da sa vama podele suštinu svog kreativnog puta i inspirišu vas da od njega ne odustanete, jer bez novih, lepih i originalnih ideja koje kreativni umovi donose, ovaj svet bi bio jednodimenzionalno i prilično otužno mesto.
Baš kao što je Pablo Picasso rekao kada je pokušao da definiše umentost, isti princip mogao bi da se primeni na kreativnost bilo kog oblika: “Svrha kreativnosti je da spere prašinu svakodnevice sa naših duša”, zaključak sa kojim bi se svi gosti naše rubrike svakako složili.
Ana Trošić Trajković rođena je 1980. u Trsteniku. Na beogradskoj Politehnici diplomirala je dizajn proizvoda od kože, ali se već na početku profesionalnog rada opredeljuje za tekstil u modnom dizajnu. Njene samostalne revije prolaze zapaženo kako tokom studija, tako i nakon njih. Sa čvrstom vizijom i voljom, ova talentovana i istrajna žena već na samom startu karijere ostavlja vidan trag i srpsku modnu scenu budi iz dubkog sna.
Ana je osnivač je i jedan od dizajnera studia Mood Board, koji se od 2008.godine bavi uslugama stajlinga, dizajna i produkcije uniformi i kostima za potrebe marketing agencija. Svoje autorske kolekcije izlaže na Belgrade Fashion Week-u, gde je od samog početka imala velike uspehe. Godine 2015, selekcija platforme Not Just a Label koja se bavi otkrivanjem novih imena u modi širom sveta, uvrščuje je u kategoriju Black Sheep Designer kao izuzetno talentovanog i inovativnog dizajnera. Predstavlja Srbiju na međunarodnom takmičenju Fashion Scout See London, gde osvaja regionalnu nagradu od skopljanskog Fashion Week-a .Delegacija za Eurosong Competition iste godine je Ani poklonila poverenje da dizajnira kompletan kostim predstavnika Srbije u Kijevu, kostime za operu Karmen i još mnogo toga.
2018 godina predstavlja i prekretnicu u njenoj modnoj orjentaciji. Ana pokreće projekat Biro 354c, prvu koncept radnju – pokret održive mode na Balkanu koja okuplja ekološki osvešćene dizajnere. Promena u njenom autorskom radu ogleda se u tome što su počev od tada sve Anine kolekcije istraživanja i svojevrsni eksperimenti vezani za sporu, ekološki angazovanu i održivu modu.
Ono što se izdvaja kao karakteristika Aninog pristupa dizajnu je izražena likovnost i scenski pristup formi i konstrukciji. Kroz njene kolekcije vidljivo je razmatranje međusobnog odnosa više boja, dezena, tekstura, kao i odnosa između boja i oblika. Modu, u smislu stvaralaštva doživljava kao vid primenjene umetnosti koja uvek mora biti angažovana, jer u suprotnom ostvaruje samo estetsku funkciju.
1. Od ideje do realizacije (koliko rada i kakvog), šta smatraš da ti je najviše pomoglo?
Mislim da kreativnost nije osobina koja se može zauzdati ili koju talentovana osoba može kontrolisati ili ignorisati, ona se razliva na svaki aspekt života, autoimuno, samo je potrebno da se osvesti. Da stvar bude komplikovanija, nikome od nas na čelu po rođenju ne piše koja je uloga za njega na rezervaciji, pa osvešćenje često ni ne zavisi od nas samih, već i od sreće da okolina to prepozna i pomogne u usmeravanju. Momenat kada neko shvati da su kod nje/ga neki procesi prosto drugačiji, da pojave, dogadjaje i zbivanja, doživljava i komunicira drugačije od većine, ne bolje ili lošije, da prosto drugačije vidi i izrašava, a pritom i ima odredjene alate u vidu talenta da sve to i izrazi, je ključan uslov za ostvarenje. Iz te tačke se pruža put, nekad lakši nekad teži, ali realizacija, ostvarenje, nije više neizvesna.
Ja nisam od malih nogu znala da ću biti modni dizajner. Ali sam prekrajala mamine haljine i tekstilno pokućstvo, glumila svoje autorske monodrama babama ispred zgrade, slikala kradom zalaske sunca, kada me pošalju u sobu da učim, pevala (veoma ozvučena) za vreme popodnevnog odmora (tada je publika najbrojnija), čitala filozofske spise kojima sam bila nedorasla, da bih što kreativnije izlagala svoje teorije na kojima sam aktivno radila. Dakle, moje profesionalno opredeljenje moglo je da bude bilo šta od toga, a ja sam se, zbunjena mnogim sklonostima, da ne kažem talentima, opredelila da upišem prava. Jureći uslov za treću, setila sam se da tu ne pripadam, te sam zahvaljujući beskrajnoj podršci i strpljenju svojih roditelja, počela pripreme za prijemni ispit na modnom dizajnu, da bih u svojoj 20-oj bila opet na početku puta, još jednom brucoš.
Od te “nove” ideje da svoju kreativnost i ono što imam da dam svetu izrazim kroz modu, prošlo je više od 20 godina učenja, vežbanja, rada, zalaganja, odricanja, učenja, vežbanja, grešenja, lutanja, pa opet učenja i vežbanja. Ni jedan od tih procesa nije po prirodi konačan, tako da su sve navedene radnje i dalje u nesvršenom glagolskom vidu, a verujem da će tako biti dok god budem radila. Realizacija je upravo to – neprekidan niz ovih i ostalih radnji. Dok god je neprekidan- uspešan je, a to podrazumeva veliku odlučnost i neodustajanje, što je upravo i najteže održati. Posebno ako ste tip ličnosti – umetnik, jer se radi o najkomplikovanijem spletu osobina na čiju motivaciju može uticati bilo šta, bukvalno.
Da bih opstala u poslu koji je u našim uslovima veoma otežan i degradiran, najviše mi je pomogla podrška okruženja, upornost i istrajnost, duboka vera u to da ono što radim ima smisla i ostavlja trag i promenu. U te svrhe sam se i okrenula održivoj modi i ekologiji, što mi je učvrstilo nameru jer sam ponudu svetu i zajednici proširila u odnosu na standardne okvire mode. Zauzvrat, dobila sam doživotnu zalihu motiva, što je u našoj zemlji jako teško nabaviti, čak ni preko veze.
2. Najbolji savet koji si dobila i zašto smatraš da je baš on uticao na tebe? Da li se sećaš momenata kada si ga primenila u praksi – možeš li nam otkriti više o tome?
Lazar Bunović mentor i profesor “konfekcije”, jednom prilikom je tokom predavanja rekao da dizajn mora da liči na dizajnera, tj. “naš dizajn bi trebalo uvek da liči na nas”. Ništa mi nije bilo jasno, shvatila sam da haljina ne može imati oči i kosu, ali mi je bio upitan savet da, po cenu svega, to što stvaramo mora da ima lični pečat, da bude rezultat naših stavova i estetike. Pitala sam se, šta kada je moja estetika u potpunom raskoraku od trendova, od svega što rade kolege, ko će to nositi, kako će razumeti? Ne mogu štampati manifeste niti na majici napisati – dizajn ovog predmeta izražava moj politički stav ili društvenu kritiku, borbu za ekologiju, hoću da vas nateram da sve preispitate, kako ne vidite? Ali sam ipak poslušala, od dana jedan do danas. Prvi put eksperimenta radi, a nadalje, jer nije bilo povratka nazad.
Uverena sam da je to doprinelo pozicioniranju onoga što radim i u našoj modnoj zajednici i na tržištu, da sam zahvaljujući takvoj orjentaciji došla do onih kojima moda nisu samo odevanje, krpice, trendovi, piste i estetitika, da neko ko nosi moju stvar ne čini to samo zato što mu se stvar dopada, već i zato što ima moj potpis, zato što je taj predmet deo kolekcije kojom je nešto rečeno da se shvati, napisano da se pročita, a ne samo konstruisano da dobro stoji, od kvalitetnih materijala lepih dezena. Generalno, smatram da je jedini put svakog autora da prati sopstvenu autentičnost, hrabro i istrajno, ne obazirući se na glavne struje.
Ovde bih navela još jedan savet našeg poznatog dizajnera Slavimira Futra, koji je u vidu grafičkog rerešenja ušao u moje misli jednog dana i otada me proganja i već po malo nervira. Pričam o posteru Radi, trudi se, ne seri. Ne mogu da govorim u ime svih umetnika, ali u svoje kažem, ovo je šamar pokretač usmeren upravo na naše adrese. Prosto i jednostavno, kako to Futro ume. I hvala mu na tome.
3. Šta radiš kada želiš da odustaneš?
Čekam da prodje. Pokrijem se preko glave, slušam muziku koja me teši, čitam davno pročitane poznate knjige, puno jedem i tako, čekam. U par navrata sam pokušala da se isforsiram, ali to se obično poklopi sa padom inspiracije ili motivacije, tako da sve završi jalovim, uzaludnim poslom. Moja produktivnost veoma zavisi od metalno/emotivnog stanja, a pomisao o odustajanju se dešava kad ova dva nisu u pozitivnom vinklu, tako da sam, sada već kroz iskustvo, naučila da je najbolje da se primirim u konfor zoni i čekam da sva peščana zrna apatije iscure iz tog sata. Kad se to dogodi, odem u Biro354c, očistim mašine, zategnem konce i nastavim gde sam stala.
4. Knjiga, sajt, tool koji ti je najviše pomogao i kako?
Koristim mnogo izvora znanja i informisanja, od udžbenika i naučnih radova, časopisa, enciklopedija do DIY tutorijala za decu i you tube klipova. Ipak, veštine koje su za moj posao najznačajnije, stekla sam učeći šnajderski zanat. Diploma dizajnera mi nije pružila mogučnost da i napravim to što kreiram, tako da sam sa istom “pod miškom” najpre odlazila na mnogobrojne kurseve, a potom “krala” zanat od majstorica u nekim od najboljih radinionica u gradu. Daleko od toga da sama šijem svoje kolekcije, ali se veoma dobro razumem u svaki od koraka prilikom nastajanja odevnog predmeta. Te veštine su još više dobile na značaju kada sam se preusmerila na redizajn i dekonstrukciju, jer je neophodno da znate kako je nešto konstruisano, krojeno i šiveno, da biste ga rastavili i pretvorili u nešto drugo.
5. Umetnik/umetnica koji su te najviše inspirisali u karijeri i zašto baš oni?
Ako bih krenula da nabrajam imena, spisak bi bio poduži i opet bih bih nekog zaboravila, uglavnom, mene inspirišu one najpatetičnije ljudske priče, tipa Žorž Bizeove ili Gaudijeve i Van Gogogove, pokreću me umetnici koji su bili neshvaćeni od strane savremenika, koji nikada nisu doživeli benefite svog rada, koji su radili i trudili se jer drugačije nisu umeli. Oni nisu imali nikakve satisfakcije, a ipak su nastavili da rade i trude se, a niko im pri tom nije potpisao da će ući u istoriju, da će čovečanstvu pružiti ogroman doprinos i da će svet zbog toga biti bolje mesto. Dakle, ni jare, ni pare, samo suva vera koja tera na rad. Neprocenjivo!
6. Koliko je teško, zašto je teško i zašto je vredno odricanja?
Veoma je teško. Baviti se modnim dizajnom u zemlji koja ima više modnih fakulteta nego tekstilnih kompanija, u kojoj ima više dizajnera nego onih koji kupuju naše komade, u kojoj je brza moda predmet želje potrošača a lokalni dizajn preskup dok oni koji mogu da ga priušte očekuju isti na poklon, za objavu, za reach na društvenim mrežama, gde se modna osvešćenost meri znanjem imena umetničkih direktora velikih brend grupacija, a modna informisanost uvidom u to šta je koja kuća izbacila za narednu sezonu, predstavlja potpunu utopiju. Teško je jer smo nevidljivi, jer je medijska diskomunikacija navela publiku da pomeša neke vrednosti, da autorsku modu stavi na isti tas sa kolekcijom “skinutom” sa Pinteresta čije je fotografije neka tatina ćera ili žena biznismena odnela u uslužnu šivaru i, dok se tamo negde to samo od sebe stvara, uložila tudji kapital u promociju, preko noći stvorila platformu i postigla “uspeh”.
Ovde bih se zaustavila sa nabrajanjem i pozvala vas da poverujete u to da razloga protiv ima mnogo više nego onih za jer bih zvučala kao potpuni skeptik a zapravo sam sklona ulepšavanju istine.
Medjutim, postoji ta druga strana. Postoji neizmerno zadovoljstvo koje donosi proces stvaranja, sigurno se i neki još ne imenovan hormon luči tom prilikom i on je lek protiv razočaranja usled svega gore navedenog, što je poznato svim ljudima koji vole svoj posao, a negde podrazumevam da ga umetnici I kreativci vole, nisu sigurno zbog finansijske dobiti tu gde su.
Onda, postoje zadovoljni klijenti i mušterije, koji ma koliko da ste imuni na komplimente, umeju da vas ubede da morate da radite to što radite jer je važno i nužno. Takodje, ne manje bitno, tu je iako nigde definisana, pobrojana i akreditovana- modna zajednica u kojoj se odlično zna ko šta i zbog čega radi, u kojoj je svaki pojedinac demokratski ovlašćen da daje svoje mišljenje, a mišljenja se zbiraju i na osnovu njih se konačno evaluira svaki dizajner, brend, novinar, urednik, stilista, studio, kuća..
U toj zajednici svako ima svoj tabor. E, mene moj tabor podržava i bodri, konstruktivno kritikuje ili hvali, čini da se ne osećam usamljenom, dolije goriva kad zatreba. To da nisam perpetum mobile dokazuje i prvi red na mojim revijama. Ukoliko tu slučajno prepoznate neku poznatu ličnost, znajte da nije došla po službenoj dužnosti da podigne vidljivost, već da je moj prijatelj, sedi pored moje krojačice ili sestre, u istoj je misiji kao moj muž, deca, roditelji, drugari- došli su da me podrže jer veruju u mene i u to što radim, čak i kada ne razumeju najbolje, veruju srcem. Ako to nije vredno odricanja, ostaje mi još da kažem da sam dužna sebi, onoj koja je učila, radila, vežbala, grešila, lutala, učila radila, da se odreknem svake sigurnosti, bezbednosti i finansijske koristi koju bi neki drugi posao nosio sa sobom, I da ostanem ovde, radim trudim se i tako dalje.
Intervju: Maja Bunčić
Naslovna ilustracija: Marija Pecić
Foto: Privatna arhiva
