Čin kreativnosti može biti veličanstven i inspirativan, poput stvaranja prelepe slike ili dizajniranja inovativne kampanje. Međutim, ideja ne mora biti striktno umetnička ili ona koja menja svet da bi se smatrala kreativnom. Život od nas zahteva svakodnevna dela genijalnosti i nova rešenja. Naime, svako od nas poseduje određenu količinu kreativnosti, iako toga možda nije svestan.
Međutim, ono što kreativce po volji izbora, izdavaja od ostalih, jeste prepoznavanje ove veštine kao dominantne u sklopu ličnosti, te potreba i želja da se njome bave.
Takođe, kretivnost je retko smatrana važnom stavkom koju neko može da poseduje, lepom da, ali nikako ne neophodnom.
Zato je izbor da kreativnost bude svakodnevni deo vašeg života i stvaralaštva, poseban čin hrabrosti, koji su mnogi izabrali uprkos želji svoje okoline, a kao jedini način da ostanu dosledni i iskreni prema sebi. Razlog zbog koga su načinili najbolji mogući izbor i zbog koga su naposletku i uspeli.
U našem serijalu, brojni kreativci sa domaće scene tu su da sa vama podele suštinu svog kreativnog puta i inspirišu vas da od njega ne odustanete, jer bez novih, lepih i originalnih ideja koje kreativni umovi donose, ovaj svet bi bio jednodimenzionalno i prilično otužno mesto.
Baš kao što je Pablo Picasso rekao kada je pokušao da definiše umetnost, isti princip mogao bi da se primeni na kreativnost bilo kog oblika: “Svrha kreativnosti je da spere prašinu svakodnevice sa naših duša”, zaključak sa kojim bi se svi gosti ove rubrike svakako složili.
Kao svoju primarnu profesiju, Milica Vučković izabrala je slikarstvo, koje joj je 2012. godine u klasi profesora Miroslava Lazovića, donelo diplomu fakulteta Primenjenih umetnosti u Beogradu. Ovde potom završava i master, a trenutno na istom fakultetu priprema rad za doktorske studije. Od 2014. godine, kada postaje član ULUPUDS-a, sa statusom samostalnog umetnika, Milica izdaje zbirku kratkih priča pod nazivom “Roj”i književnost zvanično postaje profesija koja bira nju, kao jednog od svojih najzanimljivijih predstavnika među mladim autorima na domaćoj sceni. Trenutno je u jeku sumiranje i razmena utiska o njenom poslednjem romanu “Smtni ishod atletskih povreda” koji ju je smestio u uži krug nominovanih za NIN-ovu nagradu, kao i za nagradu Beogradski pobednik.
1. Od ideje do realizacije (koliko rada i kakvog), šta smatraš da ti je najviše pomoglo?
Između ideje i realizacije nalaze se, rekla bih, sati i sati razmišljanja, tupljenja, jednog te istog, vrtenja nekih rečenica u krug po glavi, kao kada pustite Kneza da vam peva na repeat “Da’l si ikada mene voljela”, kao da treba da ogulite sto kilograma krompira, onim jednim istim potezom ljuštilice za krompir koji toliko puta morate da ponovite, taj potez, tako dosadan, ali nema vam druge. Rad manje više, neko radi brže, neko sporije, neko ima para ali ima loše ideje, neko nema para a ima dobre ideje, ali ideju se to ne tiče, ideja voli da se njome bavi, da se neprekidno, baš neprekidno misli, i tako se, eto, na kraju i realizuje. Dobre ideje, verujem, nađu svoj put, samo treba biti njima opsednut.
2. Najbolji savet koji si dobil i zašto smatraš da je baš on uticao na tebe? Da li se sećaš momenata kada si ga primenila u praksi – možeš li nam otkriti više o tome?
Kako ne, sećam se do detalja. Išla sam na crtanje u jednu pripremnu školu, spremala sam se da upišem slikarstvo. Gotovo sva deca u pripremnoj školi bila su iz dizajnerskih ili tako nekih umentičkih škola, ja sam bila iz trinaeste gimnazije i to sa matematičkog smera. Svi su crtali baš vidno bolje od mene. Akt mi je išao teško, nisam mogla dobro da postavim figure. Jednom mi se učinilo da sam uspela, počela sam da crtam šake, odlično sam nacrtala šake, a onda sam videla da mi, ipak, figura malo pada. Nisam htela da obrišem, bilo mi žao šaka, stvarno sam ubola te šake, nikad bolje nisam nacrtala. Profesor mi je prišao, ugasio cigaretu u moj rad, pepelom i gareži povukao liniju kako bi mi pokazao da rame i kuk figure ne stoje u ravni u kojoj bi trebalo. “Baci papir i uzmi novi”, rekao je, “i nemoj da detaljišeš ako nisi dobro postavila glavno”. Tu rečenicu stalno ponavljam, to je jedan od retkih smislenih saveta koji sam u životu čula, i baš u tom trenutku, i baš tako izrečen, sa sve tom cigarom koja je progorela papir na kojem sam crtala.
3. Šta radiš kada želiš da odustaneš?
Želim da odustanem jako često, želim, recimo, da odustanem baš sada, jer mi se nekada čini da ništa nema svrhu. Da sam okružena ljudima koji me ne razumeju, da se stalno nešto prilagođavam, osećam se neshvaćeno i usamljeno. A onda shvatim da ima sigurno makar jedan čovek na svetu koji oseća isto, možda i dva, prepoznamo se u jednoj rečenici ili slici, i onda mi bude lakše. Bilo da je to neki savremenik ili neko ko je već dvesta godina pokojan. Onda, zbog njih, ne odustanem. Osećam dug prema njima, osećam da sad i ja moram da ostavim iza sebe neku reč ili sliku u kojoj će se prepoznati i zbog koje, možda, neko ko pomisli da odustane neće odustati. To je neka štafeta koju nosim.
4. Knjiga, sajt, tool koji ti je najviše pomogao i kako?
Knjiga, zauvek, jer mi je čitanje spasilo život više puta nego li prsluk za spasavanje.
5. Umetnik/umetnica koji su te najviše inspirisali u karijeri i zašto baš oni?
Uvek teško pitanje naročito za one lošeg pamćenja, strahujem stalno da nekoga ne zaboravim, ali pošto ću zaboraviti sasvim sigurno, onda su to onih kojih se uvek prvo setim. To je Dado Đurić i svaka boja na njegovoj paleti, i njegov unutrašnji svet koji je jači od spoljašnjeg i ta vetrenjača u kojoj je živeo sam, da imam hrabrosti možda bih umesto auta kupila napuštenu vetrenjaču. To je Sioran jer su ga, kaže, bolele noge stalno, i onda mene manje bole noge kada čujem da su i njega bolele, i taj njegov pesimizam u kojem ja vidim jedini istinski optimizam.
6. Koliko je teško, zašto je teško i zašto je vredno odricanja?
Ta ideja da je teško i da je bilo kome drugome lako me nervira. Teško je i poljoprvrednicima, teško je i inžinjerima, građevincima, prodavačicama, učiteljicama, svima na svetu je teško. Umetnicima je, možda, ponajmanje teško, jer oni kada nemaju ništa, imaju umetnost. Oni sami mere svoje vreme i imenuju dane u nedelji kako im se prohte. Radi takvog luksuza, isplati se svako drugo odricanje.
Tekst: Maja Bunčić
Naslovna ilustracija: Marija Pecić
Foto: kunst.weekly
