Čin kreativnosti može biti veličanstven i inspirativan, poput stvaranja prelepe slike ili dizajniranja inovativne kampanje. Međutim, ideja ne mora biti striktno umetnička ili ona koja menja svet da bi se smatrala kreativnom. Život od nas zahteva svakodnevna dela genijalnosti i nova rešenja. Naime, svako od nas poseduje određenu količinu kreativnosti, iako toga možda nije svestan.
Međutim, ono što kreativce po volji izbora, izdavaja od ostalih, jeste prepoznavanje ove veštine kao dominantne u sklopu ličnosti, te potreba i želja da se njome bave.
Takođe, kretivnost je retko smatrana važnom stavkom koju neko može da poseduje, lepom da, ali nikako ne neophodnom.
Zato je izbor da kreativnost bude svakodnevni deo vašeg života i stvaralaštva, poseban čin hrabrosti, koji su mnogi izabrali uprkos želji svoje okoline, a kao jedini način da ostanu dosledni i iskreni prema sebi. Razlog zbog koga su načinili najbolji mogući izbor i zbog koga su naposletku i uspeli.
U našem serijalu, brojni kreativci sa domaće scene tu su da sa vama podele suštinu svog kreativnog puta i inspirišu vas da od njega ne odustanete, jer bez novih, lepih i originalnih ideja koje kreativni umovi donose, ovaj svet bi bio jednodimenzionalno i prilično otužno mesto.
Baš kao što je Pablo Picasso rekao kada je pokušao da definiše umentost, isti princip mogao bi da se primeni na kreativnost bilo kog oblika: “Svrha kreativnosti je da spere prašinu svakodnevice sa naših duša”, zaključak sa kojim bi se svi gosti naše rubrike svakako složili.
Luka Tripković rođen je 1989. godine u Valjevu. Studirao je filozofiju i slikarstvo. Diplomirao je 2014. godine u klasi profesora Milete Prodanovića, doktorat pod mentorstvom Simonide Rajčević odbarnio 2021. Rukopis njegovog prvog romana, Osmeh pod gorom maslinovom, nagrađen je mestom u ediciji „Prva knjiga“ Matice srpske. Taj roman je 2016. godine uvršten u uži izbor za NIN-ovu nagradu i odabran od srpskog selektora Vladimira Arsenića za regionalnu nagradu „Meša Selimović“. Drugi roman “Crna knjiga” je prvi domaći roman objavljen u izdanju izdavačke kuće BOOKA, 2019. godine i do sad je doživo dva izdanja. Trenutno sprema nove slike i završava rukopis romana o putovanjima.
1. Od ideje do realizacije (koliko rada i kakvog), šta smatraš da ti je najviše pomoglo?
Bilo da je reč o romanima ili slikama, najviše pomaže inicijalno određivanje koncepta. On ne mora biti nužno detaljno razrađen, ponekad može biti i na nivou neverbalizovanog osećaja da „ima tu nečega“, ali važno je da postoji taj drajv šire slike koja se nikada ne gubi iz vida. Uzglobljavane u krovnu ideju sprečava lutanja tokom produkcije dela i svodi digresije na minimum. Tako sam, recimo, prilikom pisanja prva dva romana uvek pred sobom imao sinopsis, pa je pisanje, uz normalne i uobičajene zastoje i amplitude kreativnosti, teklo relativno kontrolisanim tokovima. Tu praksu sam napustio prilikom pisanja romana koji trenutno završavam, pa sam se našao u velikim mukama i naposletku bio prinuđen da ga napišem ponovo, doslovce ispočetka, što je gubitak i vremena i živaca.
Istovetno je i sa slikama – kada odlučim šta će biti motiv i šta je neka objedinjujuća ideja ciklusa na kom radim, pažljivo pripremam slike na kompjuteru, tako da pri susretu sa platnom nema lutanja i iskliznuća. Pri tom, ne znači da ta iskliznuća nužno predstavljaju nešto loše, postoje čitavi pokreti koji su dostigli najveće domete u istoriji umetnosti, a koji se baziraju upravo na tome, ali u tom slučaju su i ta iskliznuća i izvesna improvizacija sastavni deo koncepta.
2. Najbolji savet koji si dobio i zašto smatraš da je baš on uticao na tebe? Da li se sećaš momenata kada si ga primenio u praksi – možeš li nam otkriti više o tome?
Postoje dva saveta koja nikad neću zaboraviti: prvi je izgovorio Mileta Prodanović kada nam se predstavio kao profesor koji će nam voditi klasu tokom prve dve godine studija – rekao je da umetnik danas “mora biti đavolski obrazovan” I to je nešto što svakodnevno imam u vidu, I uprkos periodima izvesnog zasićenja dajem sve od sebe da nikada ne prestanem da budem radoznao.
Drugi savet mi je dala Simonida Rajčević, koja je u to vreme vodila predmet crtanje od III-V godine faksa, a koja mi je sticajem okolnosti bila i mentorka na doktoratu i bez čije podrške čitav taj proces ne bih uspeo da završim. Doneo sam joj neke jako pretenciozne crteže inspirisane Doktorom Faustusom Tomasa Mana, zagasite i, iz ove perspektive mogu slobodno da kaže, isuviše pamfletske, a ona mi je rekla: „Slušaj, kontrast je keva.“ Treba biti stvarno ozbiljan umetnik i pedagog da u jednoj tako ordinarnoj rečenici sažmeš na jasan i nedvosmislen način toliko slojeva značenja, što kada je reč o konceptu nekog rada, što o njegovim vizuelnim karakteristikama.
Eto, ta dva saveta su mi zaista svakodnevno na umu.
3. Šta radiš kada želiš da odustaneš?
Taktičko povlačenje. J Niti je neophodno da sve ideje ugledaju svetlo dana, niti je u umetnosti tragedija ako ih odložiš na neko vreme. Često se desi da ti se neka ideja javi prerano, da je potrebno vreme da sazri, a ponekad bogami I da uvidiš da naprosto nije dovoljno dobro promišljena. Ali, kada si siguran da je ono što radiš zaista dobro, ona ne misliš o odustajanju, nego guraš dok ne završiš. Umetnost, ali – duboko verujem – i svaka druga profesija, ne sme da se vodi proračunatošću i kompromisima, jer u tom slučaju neko delo prestaje da bude cilj i postaje sredstvo.
4. Knjiga, sajt, tool koji ti je najviše pomogao i kako?
Duboko verujem u onu Aristotelovu tezu da sa čuđenjem započinje potraga za znanjem. I to čuđenje i radoznalost su ključni za sve u životu. Mislim da Stagiranin na jednom mestu lepo kaže da je čuđenje poseban sklop znanja i neznanja, začinjen slobodom, i to je sve što vam u životu treba. Ako se dovoljno iskreno čudite, alatke, knjige i tool-ovi će vas sami pronaći. Jedan od najdražih toolova mi je bend Tool. Poslušajte i začudite se, svašta tu ima.
5. Umetnik/umetnica koji su te najviše inspirisali u karijeri i zašto baš oni?
To su najteža pitanja, jer odgovori moraju biti u vidu beskrajnih spiskova. Svako životno doba nosi neku posebnost i fascinaciju određenim umetnicima, pa su nekad to aktovi Egona Šilea, i Lisjena Frojda, nekad urbani pejzaži Frenka Ojerbaha, ponekad genijalna nonšalancija Lika Tujmansa, ili genijalno sarkastične skulpture Mauricija Katelana i figurine Fišlija i Vajsa, te nedostižni talent Dejvida Hoknija. Ima i baroka u filmovima Paola Sorentina, Kjubrikove minucioznosti, estetičkog naboja Leni Rifenštal, dekonstrukcije Joneska i Beketa, poučnosti komada Žana Ženea, britkog sarkazma Pekića, lepršavosti rečenica Crnjanskog, putenosti Džordžije Okif i Bili Holidej, patosa Alice in Chains, čarobnjaštva kojim su nabijene malobrojne Zebaldove knjige, sažimanja svega navedenog u delima pojedinih arhitekata, i tako dalje i tako dalje…
Ali, spiskove na stranu, najviše su me inspirisali upravo moji profesori koji su mi na fakultetu otkrili sve te beskrajne svetove i motivisali me da nezasito počnem i sam da tragam za njima.
6. Koliko je teško, zašto je teško i zašto je vredno odricanja?
Zato što ništa drugo ne umem da radim.
Intervju: Maja Bunčić
Naslovna ilustracija: Marija Pecić
Foto: Jovana Mladenović
