Čin kreativnosti može biti veličanstven i inspirativan, poput stvaranja prelepe slike ili dizajniranja inovativne kampanje. Međutim, ideja ne mora biti striktno umetnička ili ona koja menja svet da bi se smatrala kreativnom. Život od nas zahteva svakodnevna dela genijalnosti i nova rešenja. Naime, svako od nas poseduje određenu količinu kreativnosti, iako toga možda nije svestan.
Međutim, ono što kreativce po volji izbora, izdavaja od ostalih, jeste prepoznavanje ove veštine kao dominantne u sklopu ličnosti, te potreba i želja da se njome bave.
Takođe, kretivnost je retko smatrana važnom stavkom koju neko može da poseduje, lepom da, ali nikako ne neophodnom.
Zato je izbor da kreativnost bude svakodnevni deo vašeg života i stvaralaštva, poseban čin hrabrosti, koji su mnogi izabrali uprkos želji svoje okoline, a kao jedini način da ostanu dosledni i iskreni prema sebi. Razlog zbog koga su načinili najbolji mogući izbor i zbog koga su naposletku i uspeli.
U našem serijalu, brojni kreativci sa domaće scene tu su da sa vama podele suštinu svog kreativnog puta i inspirišu vas da od njega ne odustanete, jer bez novih, lepih i originalnih ideja koje kreativni umovi donose, ovaj svet bi bio jednodimenzionalno i prilično otužno mesto.
Baš kao što je Pablo Picasso rekao kada je pokušao da definiše umentost, isti princip mogao bi da se primeni na kreativnost bilo kog oblika: “Svrha kreativnosti je da spere prašinu svakodnevice sa naših duša”, zaključak sa kojim bi se svi gosti naše rubrike svakako složili.
Maša Seničić posvećena je u svom radu različitim oblicima teksta: kao dramaturškinja, esejistkinja, novinarka i nagrađivana pesnikinja. Koselektorka je Hrabrog Balkana na Festivalu autorskog filma, doktorantkinja na Fakultetu dramskih umetnosti – gde je i saradnica u nastavi, dok kroz rad udruženja Filmkultura doprinosi neformalnoj edukaciji omladine u polju audiovizuelne kulture. Kao autorka i urednica bila je deo brojnih medija i publikacija, a u ulozi moderatorke, koordinatorke i/ili mentorke učestvovala je u raznorodnim lokalnim i međunarodnim projektima, na radionicama i manifestacijama, pre svega u oblasti filma i književnosti.
1. Od ideje do realizacije (koliko rada i kakvog), šta smatraš da ti je najviše pomoglo?
Od neke početne iskre do gotovog projekta/objekta/dešavanja može da prođe dva dana ili više od nekoliko godina, a svaki od procesa je drugačiji – u tome je uzbuđenje, ali i nemir. Pretpostavljam da najviše pomaže fokusiran razgovor o pojedinačnim, konkretnim idejama (sa kolegama i poznanicima sa kojima nas povezuje neka osećajnost, često nije konstruktivno opteretiti bliske ljude nizom sopstvenih ideja); pomaže i zapisivanje, pa makar i u crticama, svih asocijacija, reči, prizora koji naknadno mogu da posluže kao temelj za novi ugao posmatranja ili pravac rada. Koliko god bilo očigledno, ponekad zaboravim da napravim predah, a veoma je korisno odvojiti se od svog rada pa mu se naknadno vratiti svež. Ta pauza nekad mora da traje mesecima, ali često uspem da je smestim i u šetnju kroz pijacu.
2. Najbolji savet koji si dobila i zašto smatraš da je baš on uticao na tebe? Da li se sećaš momenata kada si ga primenila u praksi – možeš li nam otkriti više o tome?
Da se ne uznemiravam zbog toga što opseg mog rada nije svodiv na jednu titulu. Trebalo mi je neko vreme da ga primenim u praksi, ali sada to činim svakodnevno. Naravno, nije uvek jednostavno jer formulari, konkursi, poslovi, saradnici i poznanici iznova traže da se predstavljaš. Sada to ipak vidim kao neki oblik igre (čija dinamika svejedno ume da bude naporna).
3. Šta radiš kada želiš da odustaneš?
Ponekad čitam iz svojih svezaka-dnevnika, što me podseti na sve pravce kojima se misaono krećem drugačijim danima. Češće se i doslovno krećem: hodam, i to stvarno dugo, trčim ili vozim. Ritam tog pomeranja uveri me da ni želja za odustajanjem nije konačna.
4. Knjiga, sajt, tool koji ti je najviše pomogao i kako?
Zapisivanje i razlaganje elemenata projekta ili samo sistematično rasporedjivanje stvari koje bi trebalo uraditi/promisliti. Pomaže mi, zapravo, da vizualizujem, napišem i nacrtam pojedinosti toga na čemu radim: tako postajem svesna celine i slojeva. Nisam od onih autora koji optimizuju svoj učinak kroz literaturu ili alate, pokušavam da izmislim metode koji odgovaraju isključivo meni, pri čemu je najbolje kada organski dođu iz prirode projekta.
5. Umetnik/umetnica koji su te najviše inspirisali u karijeri i zašto baš oni?
Pisci poput Vojislava Despotova, jer sa margina i iz inteligentnog humora pulsira književnost kakvoj se divim. Branko Vučićević, čovek-avangarda, beskonačno načitan i maštovit. Zatim, recimo, Sophie Calle, zbog sirovog intimističkog pristupa na granici dokumentarizma; Anne Carson, zbog neverovatno organskog dijaloga forme i lavine emocija; Judita Šalgo, zbog dubinskog preloma teksta. Bogdan Bogdanović, zbog opisivanja i uvezivanja kakvo nikad nisam srela. Nabrajanje je nezahvalno, to je jasno, pa ću pokušati da sumiram: autori nesvodivi na jedan žanr, disciplinu ili poetiku, koji pomeraju granice iskrenog, autentičnog i hrabrog izraza.
6. Koliko je teško, zašto je teško i zašto je vredno odricanja?
Odričem se izvesnosti, i to nije uvek prijatno, donosi neprospavane noći, finansijsku nesigurnost i pomalo nerazumevanja, ali zauzvrat dobijem tu i tamo par sedmica na Jadranu van sezone i slobodna jutra na pijaci. Za sada nije toliko teško, a kada bude – preispitaću i preraspodeliti težine sa obe strane ovog vaganja.
Intervju: Maja Bunčić
Naslovna ilustracija: Marija Pecić
Foto: Lazara Marinković
