Čin kreativnosti može biti veličanstven i inspirativan, poput stvaranja prelepe slike ili dizajniranja inovativne kampanje. Međutim, ideja ne mora biti striktno umetnička ili ona koja menja svet da bi se smatrala kreativnom. Život od nas zahteva svakodnevna dela genijalnosti i nova rešenja. Naime, svako od nas poseduje određenu količinu kreativnosti, iako toga možda nije svestan.
Međutim, ono što kreativce po volji izbora, izdavaja od ostalih, jeste prepoznavanje ove veštine kao dominantne u sklopu ličnosti, te potreba i želja da se njome bave.
Takođe, kretivnost je retko smatrana važnom stavkom koju neko može da poseduje, lepom da, ali nikako ne neophodnom.
Zato je izbor da kreativnost bude svakodnevni deo vašeg života i stvaralaštva, poseban čin hrabrosti, koji su mnogi izabrali uprkos želji svoje okoline, a kao jedini način da ostanu dosledni i iskreni prema sebi. Razlog zbog koga su načinili najbolji mogući izbor i zbog koga su naposletku i uspeli.
U našem serijalu, brojni kreativci sa domaće scene tu su da sa vama podele suštinu svog kreativnog puta i inspirišu vas da od njega ne odustanete, jer bez novih, lepih i originalnih ideja koje kreativni umovi donose, ovaj svet bi bio jednodimenzionalno i prilično otužno mesto.
Više o našem serijalu pročitajte OVDE
Baš kao što je Pablo Picasso rekao kada je pokušao da definiše umentost, isti princip mogao bi da se primeni na kreativnost bilo kog oblika: “Svrha kreativnosti je da spere prašinu svakodnevice sa naših duša”, zaključak sa kojim bi se svi gosti naše rubrike svakako složili.
Ognjenku Lakićević uglavnom znamo kao pesnikinju, jer je svojom zbirkom “Vodič kroz požare” te 2019. godine žarila i palila po “story” objavama poput kakvog poetičnog mema. Sveopšti požar izazvali su stihovi u kojima su se mnogi od nas pronašli, ali teško da bi te (ne)zgode tako mudro definisali i ogoljeno predstavili. Ognjenka je to vrlo umela, ne samo zbog činjenice da je iza sebe u tom trenutku imala već tri objavljene zbirke poezije, već i da je autorka tekstova u alternativnoj rok grupi Autopark, kao i pevačica u istoj, te master anglistike. Dakle, generalno neko kome je pisana reč profesija, ljubav, pokretač i inspiracija i svakako žena koja je u stanju da vas ostavi bez teksta. Za sebe kaže da je između ostalog uglavnom zabrinuta i oduševljena životom, a u međuvremenu postiže da već osmu godinu unazad redovno drži i radionice poezije. Od 1975. pokušava da živi i stvara u Beogradu.
1. Od ideje do realizacije (koliko rada i kakvog), šta smatraš da ti je najviše pomoglo?
Nekoliko stvari: moja opsesivnost muzikom i onim šta želim da kažem, da podelim, osećanje da to dugujem sebi, kao i ideja da ću možda nekoga utešim. Volim sam proces stvaranja, jer je nekako kao upoznavanje novih delova sebe, ali ne volim sve delove rada – najviše me smara plasiranje tog rada u javnost – nemam nikakvog talenta za to, a još manje interesovanja, malo mi je to nametljivo i nepristojno, a danas se sve svodi na to kako se plasiraš i prodaš, prema čemu imam ogroman otpor.
2. Najbolji savet koji si dobila i zašto smatraš da je baš on uticao na tebe? Da li se sećaš momenata kada si ga primenila u praksi – možeš li nam otkriti više o tome?
Najčešći savet koji sam dobijala u životu jeste da iskuliram i budem manje osetljiva, što je bilo jako frustrirajuće, jer sam veći deo života provela misleći kako imam neku tešku neimenovanu bolest, osećajući se kao totalni ludak koji prejako reaguje na život, kao da sam ukleta – dok nisam saznala da to ima ime i da nije bolest već urođena visoka senzitivnost praćena anksioznošću. Dobri saveti su mi pomogli da shvatim moram da naučim da to poštujem i prihvatim tu preosetljivost, što u svetu koji neguje uzdržanost i izbegavajuća ponašanja kao normu, nije baš lako. Zato se i borim za destigmatizaciju anksioznih ljudi kojima, ako pokažu prava osećanja, stalno govore da iskuliraju. S druge strane, većina onoga šta radim i kakva jesam dolazi upravo iz te predodređenosti i morala sam da prestanem da želim da je nema i da je se stidim, kao i da budem previše surova prema sebi i greškama koje napravim. Da učim da moram da sam empata i prema sebi, ne samo prema drugima. Sve dok čovek želi da ispravlja stvari, greške su prostor za učenje, nisu kraj sveta. Nije lako biti čovek, nije lako živeti, ponavljati greške, opet učiti. Ovo se odnosi i na život i na rad – anksioznost koja prati preosetljivost je nekada toliko snažna da je parališuća – nikad u umetnosti nisam našla lek za nju, ali svakako mi je olakšalo da jedan deo energije usmerim i na nešto kreativno i to je veoma važno. Strah je deo života, nema svrhe opirati mu se, varati ga, anestezirati ga – potrebno ga je razumeti i raditi stvari uprkos njemu, to je hrabrost.
3. Šta radiš kada želiš da odustaneš?
Ne odustanem. Radim bilo šta, ali ne odustanem od onoga šta je važno. Ono šta nije važno odustane od mene.
4. Knjiga, sajt, tool koji ti je najviše pomogao i kako?
Sva umetnost, sva nauka, sav zanat, sve dobro što me okružuje – jer, da bi to došlo do mene, neko je morao da istraje. Ja nisam baš najstrpljivija osoba na svetu,imam nizak prag tolerancije na neizvesnost, a najzeznutije od svega jeste to što je nivo moje ambicioznosti dosta nizak, reč karijera, uspeh, to su za mene kao ružne reči – samim tim neodustajanje za mene ne dolazi prirodno, moram da se borim, najlakše mi je da otvorim pivo.
Inspirišu me i ljudi koji znam, moji prijatelji, ne moraju nužno da su uspešni i popularni. Jako me motiviše moja prijateljica Jovana Miljanović, devojka koja pomaže ženama da razviju svoj posao, koja je jednostavno nezaustavljiva sila što se tiče neodustajanja, vrati mi snagu. Inspirišu me ljudi koji iskoriste transformativni kapacitet koji svako od nas ima.
5. Umetnik/umetnica koji su te najviše inspirisali u karijeri i zašto baš oni?
Umesto očekivanog spiska umetnika koji bi verovatno bio ogroman, izdvojila bih one koji nisu iz moje oblasti, recimo naučnike koji su civilizaciji doneli vakcine i lekove za teške bolesti, kao i sportiste koji su mi doneli radost: Deju Savićevića i Piksija, i od kojih sam učila o upornosti,integritetu, požrtvovanosti i stabilnosti.
6. Koliko je teško, zašto je teško i zašto je vredno odricanja?
Teško je, ali teskoba borbe sa sobom ipak donosi dobre stvari. Rast ne dolazi iz udobnosti. A neophodno je jer dugujemo to sebi. Sve ostalo bi bilo izdaja i zanemarivanje sebe.
Intervju: Maja Bunčić
Naslovna ilustracija: Marija Pecić
Foto: Sonja Leković
