Danima pre nego što je Adele objavila 4. studijski album “30”, nešto me je navelo da se podsetim njenih starih hitova, sa fokusom na “All I Ask” koju sam slušala na loop danima, danima i danima. Valjda je tada u vazduhu vladala ta atmosfera iščekivanja njene nove muzike, da su moj mozak i YouTube prosto poželeli da me podsete na neke emocije i uspomene od kojih sam možda malo bežala, a možda je baš trebalo da ih ponovo proživim kako bih shvatila da više ne bole na onaj destruktivni način.
Nesumnjivo, njena specijalnost su balade koje sa jedne strane umiruju bojom glasa i lepotom melodije, a sa druge strane uznemiruju dubinom emocija koje nas dotiču bez obzira na naše emotivno iskustvo.
Iako imam razlog da me njeni stihovi dotaknu, svaki na neki svoj način, obožavam meme, koji je naročito eksplodirao nakon 19. novembra kada je album najzad bio live, a koji kaže da nam zbog Adele nedostaju osobe sa kojima nikad nismo ni bili. Ili, još bolje, da nas je njena nova muzika toliko osvojila već na prvo slušanje da smo spremni da se razvedemo ili raskinemo, samo da bismo onako suštinski mogli da doživimo svaku otpevanu emociju.
Da, Adele zaista ima tu moć da na nas ostavi takav utisak.
Ali, kako?!
Verujem da je najadekvatniji odgovor – zato što zna. Zato što je osetila. Adele ne peva o nečemu sa čim nije imala dodira – ona peva o onome što je na nju ostavilo utisak, bez obzira na to kako će to drugi shvatiti. Možda se nismo razveli, ali to ne znači da ne možemo da pojmimo kakav je osećaj napustiti odnos koji nam je nekada, a možda je i dalje, bio jako važan.
Autentičnost, iskrenost i lično iskustvo protkani su kroz svaki njen stih, kroz svaku pesmu, kroz svaki album, otkrivajući uvek neku novu fazu ili novi nivo tugovanja. A, u tome negde i jeste, reći ću, lepota tog procesa. Na početku boli toliko da mislimo da nikada neće proći, od suza i jecaja ne možemo da dišemo, ali posle nekog vremena sve to, nekako, prolazi, menja se, pretvara u nešto vredno i dostojanstveno što nikada nećemo zaboraviti, ali sada možemo da krenemo dalje. U tom trenutku pevamo onaj stih “never mind, I’ll find someone like you” i stvarno to mislimo. Bez imalo teskobe. Jer zaista znamo, i osećamo, da ćemo ponovo pronaći ljubav i biti srećni.
No, čak i da nemate razlog da patite, želećete i iznad svega volećete da slušate Adele. Ne možete ostati imuni na osećanja, jer ste ih i vi nekada osetili. Jer vas na neki uvrnuti način navode da shvatite šta ljubav jeste, a šta nije, šta u vezi želite, a šta ne. A to nam je, valjda, svima potrebno, bez obzira na emotivni status.
Foto: Profimedia
Priredila: Ivana Tomić
