Hanna Dujmović je umetnica čija se stvaralačka praksa odvija između Sarajeva i Beograda, gde gradi prepoznatljiv umetnički izraz kroz jedinstvenu igru kolorita i emotivne dubine. Njena dela nalaze se u više od 300 privatnih kolekcija širom sveta. Pored brojnih grupnih izložbi, Hanna je u poslednje vreme osvojila pažnju publike značajnim samostalnim izložbama. Njeni radovi predstavljeni su u prestižnim umetničkim prostorima u zemljama poput SAD-a, Velike Britanije, Japana, Italije i Francuske, ali i širom regiona. Uz izložbenu aktivnost, Hanna se ističe i učešćem na umetničkim rezidencijama, inovativnim projektima i performansima, neprestano pomerajući granice svoje umetničke vizije.
Kako biste opisali evoluciju svoje umetničke prakse?
Moja umjetnička praksa razvija se poput toka reke – neprestano se menja, prilagođava, ali uvek ide napred. Počela sam sa skulpturom kao maternjim medijem u umetnosti, istražujući odnos između materijala i ideje, dok su slike, koje radim danas došle kao prirodna potreba da prenesem unutrašnje svetove na platno.Danas moje slike predstavljaju introspektivne i simbolične pejzaže, često sa dodirom mistike, feminizma i dozom matrijarhata. Te su teme utkane u detalje – kroz simbole, teksture i odnose među elementima – i služe kao suptilan način da prenesem priče o snazi i povezanosti.
Koje teme vas najviše inspirišu i kako ih uključujete u svojim slikama?
Najviše me inspiriše priroda, ljudska psiha i sećanja iz ranijih epoha života. Fascinira me kako naše prošle emocije oblikuju ono što smo danas, pa često kombinujem motive iz detinjstva sa trenutnim podražajima i iskustvima. Na mojim slikama žene su centralni likovi – snažne, ali nežne, s bogatim unutrašnjim svetovima. Mistika se pojavljuje u detaljima poput elemenata prirode, slojevitih simbola ili nadrealnih scena. Matrijarhat nije tema samo zbog feminističkog stava, već i kao koncept ravnoteže i zajedništva koji se ogleda u svakom potezu četkice.
Kako biste opisali svetove koje stvarate u svom radu?
Moji svetovi su prostori između stvarnog i imaginarnog. To su slike koje mešaju prošlost, sadašnjost i unutrašnje pejzaže. Priroda je uvijek prisutna – ne samo kao ambijent, već i kao simbol života, promena i povezanosti. Takođe, nailazimo i na intimne prostore, gde kroz umetnost istražujem ono što se odvija između četiri zida – prostore koje često nazivamo našim sigurnim utočištima. Kroz svoje radove ogoljavam te privatne trenutke, otkrivajući emocije, odnose i dinamike koje su često skrivene od očiju javnosti. Ovi prostori nisu samo fizički; oni su i metaforički – mesta u našim mislima i osećajima gde tražimo sigurnost, balans i autentičnost. Kroz umetnost pokušavam prikazati te slojeve intime, ne samo kao ogledalo vlastitog iskustva, već i kao univerzalnu priču o ljudskoj potrebi za povezanošću i razumevanjem. U tim svetovima žene su često okružene motivima koji simbolišu unutrašnju snagu, balans i povezanost sa svetom oko sebe. Svaka slika je poput poglavlja knjige koja poziva posmatrača da je interpretira na svoj način.
Ko su žene koje prikazujete na svojim slikama?
Inspiraciju pronalazim u ženama iz vlastitog života, iz istorije i u idejama o ženskoj intuiciji i snazi. Na mojim slikama one su nosioci priča – ne boje se zauzeti prostor, izraziti emocije i pokazati ranjivost. Često na mojim slikama glavna protagonistkinja s dugom crnom kosom zapravo sam ja. Na taj način, kroz umetnost, postajem i pripovedačica i glavni lik vlastite priče. To je oblik autentičnog dijaloga sa sobom, ali i s publikom. Ta žena, slična meni, često prolazi kroz različita stanja – ranjivost, snagu, dileme i mirenja. Ona je simbol mojih unutrašnjih svetova, ali i univerzalna figura koja prenosi emocije i iskustva s kojima se mnogi mogu poistovjetiti. Njen lik je uvek istovremeno stvaran i nadrealan, što mi omogućava da kroz simboliku i kompoziciju istražujem dublje teme identiteta, samoće, promena i povezanosti. Na neki način, to je moj način da ostavim deo sebe na svakom platnu – ne samo kao umetnica, nego i kao žena koja neprestano traži odgovore. Matrijarhat se pojavljuje kao suptilna tema, kroz prikaze žena koje prkose stereotipima, stojeći kao simboli balansirane snage i intuitivne mudrosti.
Kako znate da je neka slika završena?
Za mene, trenutak završetka nije strogo definisan, kao ni ono što će kroz procese stvaranja nastati na platnu. Ponekad se čini kao da slika sama odluči da je vreme da se povučem – kao da kaže: „Ovo je dovoljno. Ostalo prepusti posmatraču.”
Koji umetnici, događaji ili ideje su imali najveći uticaj na vaš rad?
Inspiraciju nalazim u mnogim umetnicima, ali najviše me diraju oni koji su se usudili biti potpuno autentični. Frida Kahlo i Leonora Carrington, te Milena Barilli su umetnice koje su svoj rad ispunile iskrenošću i slojevitošću, što mi je uvek bila velika inspiracija. Pogotovo u odnosu na periode u kojima su stvarale. Ideje ravnoteže takođe su značajne – one se ne pojavljuju samo kroz feminizam, već i kroz poštovanje prema prirodi, prošlosti i intuiciji. Pored toga, Sarajevo, moj rodni grad, sa svojim slojevima istorije i kontrastima, uvek ostaje neiscrpan izvor inspiracije.
Imate li svoje rituale kada je stvaralački proces u pitanju?
Moj ritual započinje tišinom. Tišina mi pomaže da se povežem s idejama koje često dolaze kao slike ili osećaji. Volim raditi ujutro, kada je svetlost najmekša, uz kafu i muziku koja evocira atmosferu koju želim preneti na platno.Proces stvaranja za mene je poput meditacije – trenutak kada mogu prekinuti tok svakodnevice i uroniti u svet boja, tekstura i simbola.
Imaju li vaši drugi interesi uticaj na vašu umetnost?
Da, svakako. Radim i kao trener ritmičke gimnastike, što me naučilo mnogo o pokretu, formi i izrazu. Ta povezanost tela i emocija često se reflektuje u dinamici mojih radova. Takođe, priroda ima ogroman uticaj na mene. Vreme provedeno na planinama ili uz more oblikuje ne samo moje ideje, već i moj način razmišljanja i stvaranja. Tamo pronalazim jasnoću i mir koji su neophodni za moj rad.
Koji su bili najveći izazovi i trijumfi u vašem stvaralaštvu?
Najveći izazov je bila borba s vlastitim sumnjama – pitanje hoće li ono što radim pronaći svoj put do publike. Takođe, činjenica da dolazim iz Bosne i Hercegovine, zemlje s ograničenim resursima za umetnike, zahtevala je dodatnu dozu upornosti i snalažljivosti. Trijumfi dolaze u malim i velikim trenucima – svaki put kad vidim da moj rad dodirne nekoga, kada čujem da je neko pronašao inspiraciju ili utehu u onome što radim. Prilike za izlaganje na međunarodnim scenama i rad s mladim generacijama osećam kao krunu svog dosadašnjeg rada.
Što možemo očekivati od vas u ovoj godini?
Ova godina donosi nove cikluse slika, inspirirane balansima između snage i ranjivosti, prošlosti i sadašnjosti. Planiram istražiti još dublje teme koje me zaokupljaju, a također nastaviti izlagati na regionalnim i međunarodnim scenama.Za sada je u planu izložba u Srbiji u proleće ove godine, nakon toga Irska, pa verovatno i Francuska. Sve u svemu neka vreme donese svoje, a moje je da stvaram i ostanem istrajna u novim odgovorima koje ću pronaći uranjajući u moja platna.
Razgovarala: Dea Džanković
