Svoju prvu monografiju Kolo: 70 Years Later, posvećenu tradicionalnim srpskim plesovima, objavila je 2018. godine. Osim što je iza objektiva, Jelena Janković je i aktivni deo regionalne fotografske zajednice, kao programska direktorka Sarajevo Photography Festivala. Ovogodišnje izdanje festivala održava se od 9. do 15. juna, sa temom Weltschmerz, koja simbolizuje kolektivno stanje savremenog društva. U vremenu ispunjenom konfliktima, raseljavanjem, klimatskim krizama i društvenim podelama, ova tema nosi poseban značaj, te festivalski tim želi da stvori utočište kroz umetnost i otpor, pružajući podršku i saosećanje onima kojima je najpotrebnije.
Povod za razgovor je njena izložba 8. kat i istoimena foto-knjiga, nedavno objavljena u izdanju Muzeja suvremene umjetnosti u Zagrebu. Sa prozora svog stana na osmom spratu, Jelena Janković godinama je beležila solitere Rakete, pretvarajući posmatranje u fotografski ritual. Svetlost, vreme i godišnja doba menjali su fasade, odražavajući njene unutrašnje procese prilagođavanja novom gradu. Ovaj vizuelni dnevnik sada je pretočen u foto-knjigu, spajajući arhitekturu s ličnim emocijama i prolaznošću vremena.
Kako je nastala ideja za ciklus fotografija koji dokumentuje „Rakete” iz istog ugla? Možete li nam reći više o vašem svakodnevnom posmatranju ovih zgrada i procesu kroz koji ste povezali promene svetlosti i vremenskih uslova sa introspektivnim doživljajem?
Nastala je spontano, kroz svakodnevno posmatranje zagrebačkih solitera poznatih kao Rakete. Tokom osam godina, sa prozora svog stana na osmom spratu, beležila sam njihov prizor koji je postao centar mog pažljivog promatranja i ličnog istraživanja. Ovaj ritual započeo je kao moj odgovor na osećaj usamljenosti nakon preseljenja iz Beograda u Zagreb bio je kroz dokumentovanje promena svetlosti, vremenskih uslova i godišnjih doba. Otkrivala sam kako se spoljašnje promene reflektuju na moj unutrašnji svet. Svaki snimak otkrivao je suptilne transformacije, ali i dublje slojeve mog emotivnog prilagođavanja novom gradu. Ovaj rad predstavlja više od obične fotografske dokumentacije, to je način povezivanja vizuelnih elemenata arhitekture sa mojim ličnim doživljajem, kroz tekstove i dnevničke zapise. Spojila sam statičnu arhitekturu sa dinamikom unutrašnjih emocionalnih promena.
Kako ste vizuelno oblikovali lične promene i unutrašnje procese kroz ovaj projekat?
Rakete su za mene postale više od arhitektonskih struktura, one su simbol ličnih promena i unutrašnjeg procesa kroz koji sam prolazila. Predstavljaju odraz nas i naših života. Život teče, vreme prolazi, a vremenske promene, poput svetlosti, kiše ili zalaska sunca, postaju metafora naših svakodnevnih emocija i iskustava. Zarobljeni smo u istom kadru, u vlastitom životu, dok vreme neumorno donosi promene koje odražavaju stanje našeg unutrašnjeg sveta. Istražujući rad Vjenceslava Richtera, razvila sam svoj lični odgovor na njegovo stvaranje. Spojila sam projekat s eksperimentisanjem kroz različite medije, dnevničke zapise i istraživanje šta za mene vreme predstavlja. Fotografije prate moje dnevničke zapise nastale tokom osam godina života u stanu na osmom spratu. Projekat je doživeo svoj kraj kada sam se preselila, trenutak koji me je naveo da shvatim koliko brzo vreme prolazi i kako ga često nismo ni svesni. Prostor-vreme, to je medij u kojem je smešten naš život. Ovaj projekat oblikovan je u foto-knjigu, koju izdaje Muzej suvremene umjetnosti u Zagrebu. Možda je najintimniji način doživeti osmi sprat – u tišini, sa samim sobom.
Richterova misao o otuđenosti u urbanim sredinama značajan je deo vaše postavke. Koliko ste se u Zagrebu, posmatrajući ove brutalističke zgrade, lično susreli sa osećajem usamljenosti ili izolacije, i kako su ti osećaji uticali na vaš rad?
Izolacija i samoća stvaraju najveću buku u meni, i upravo zbog toga sam ih zavolela. Znam da mogu da radim u oba smera, u haosu i tišini, ali mi je tišina draža. Iz nje nastaje zabava. Naučila sam da uživam u sopstvenom društvu i da mi nikada ne bude dosadno. Često se šalim da mi vreme najbrže prolazi kada ostanem sama sa sobom. Ipak, svako izmeštanje u novo okruženje, grad ili državu, nosi sa sobom i dobre i loše strane. Ima, međutim, nešto dublje u toj usamljenosti, nešto što nadilazi osećaj izolacije i prerasta u strah od gomile i kriterijuma koje ona nameće. Taj osećaj je kod mene uvek bio pomešan. Magnetizam između ljudi često se prepliće s odbojnošću prema njima – sa strahom od prevelikog broja poznatih, od pritiska mase i njenih vrednosti. Tu je i strah od zatvorenog prostora, od gubitka slobode i kontrole u okruženju gde dominiraju pravila kolektiva. Ipak, ovaj strah, iako prisutan, otvorio mi je prostor za dublje promišljanje i pronalazak izlaza u kreativnom procesu. Zato, gde god da nas život odvede, treba da ostanemo bića izvan okvira i da ne podležemo nametnutim kriterijumima. To je moja formula.
Vaš rad obuhvata različite fotografske žanrove i teme. Šta vam je trenutno najveći izazov ili inspiracija u istraživanju ljudske prirode i psiholoških aspekata odnosa kroz fotografiju?
U radu kontinuirano balansiram kroz više žanrova, što se najbolje manifestuje kroz rad na portretima ili editorijalima. Specijalizirala sam fotografiju pokreta i karaktera kroz rad u teatru, a to pretačem u sve ostale aspekte rada. Najveći izazov je osloboditi sebe i zabavljati se dok radim. Sada sam u fazi eksperimenata i istraživanja novih formi, a miks medija mi donosi veliku radost. Svaki put kada osetim da se ponavljam, tražim impuls koji će me ponovo inspirisati. Nikada mi nije bilo važno šta drugi misle o mom radu. Umesto toga, naučila sam da je važno slušati svoju unutrašnju potrebu i da je svaki umetnik jedinstven u svom izrazu. Svako ima svoj ukus, i nije naše da se trudimo da ispunimo tuđa očekivanja. Rukopis će pronaći svoj put, a uvek će postojati publika koja ga voli ili ne. Ako bismo se stalno obazirali na tuđe mišljenje, nikada ne bismo stvorili ništa novo, već bismo bili zaglavljeni u sopstvenoj i društvenoj anksioznosti.
Fotografisali ste više od 250 pozorišnih produkcija širom Evrope. Koliko vam je pozorišna fotografija pomogla u razvijanju sposobnosti da uhvatite emotivne nijanse i priče u drugim vrstama fotografije?
Pozorište je moj unutrašnji svet. U njemu sam odrasla i potpuno ga razumem. Pozorište je prostor na kojem istražujem, učim i gde sam naučila da ego nema mesta u stvaranju. Tamo dajem svoje srce i celu sebe, čak i kada su uslovi za rad nemogući. Naučilo me je da uvek pronađem način za stvaranje, čak i kada izgleda kao da ne postoji prostor za to. Ako uspete da savladate pozorište u fotografskom smislu, sve ostale grane fotografije postaju jednostavnije. Iako se pozorišna fotografija često ne smatra umetničkim delom, za mene je stav i odnos prema radu ključan. Znam kako je stvaram, šta radim da bih jednoj predstavi dala novi život kroz fotografiju i na koji način pričam priče kroz nju. Ko to razume − divno, a ko ne smatra važnim, to je njihov izbor. Rad u pozorištu naučio me je brzoj reakciji i rešavanju problema na licu mesta. To iskustvo primenjujem u bilo kojoj sferi fotografskog stvaranja. Takođe sam naučila da pravila u stvaranju ne postoje pravila, sve je to jedan veliki poligon za igru. Kroz rad u pozorištu naučila sam mnogo toga, i to znanje nosim sa sobom u svaki aspekt stvaralaštva. Želim da naglasim važnost odnosa prema fotografiji u pozorišnim institucijama.
Pozorišna fotografija nije samo dokumentacija predstave, ona je umetnost koja daje novi život predstavi kroz vizuelni medij i omogućava širenje njene priče, čak i izvan zidova pozorišta. Nažalost, često vidim da fotografiji nije dato dovoljno pažnje i poštovanja. Pozorišne institucije treba da se posvete negovanju fotografskog autorstva i vrednovanju rada fotografa. Ne možemo očekivati visoki nivo fotografije predstave ako za saradnike biramo ljude koji ne razumeju pozorište, ako ih prethodno ne upoznamo s projektom, ako im ne obezbedimo vreme za kvalitetan rad i priliku da razviju svoj senzibilitet u tom okruženju. Još manje možemo očekivati kvalitet kada je fotografski rad slabo plaćen ili se svodi samo na funkciju dokumentacije. Važno je da pozorišta prepoznaju fotografiju kao ravnopravnu umetničku granu i pruže podršku autorima u razvijanju njihovog stila, čime doprinosimo širenju vrednosti pozorišne umetnosti kroz vizuelni jezik. Pozorište je oduvek bilo prostor igre, emocije i istraživanja, isti prostor treba da pruži i fotografima, kako bismo zajedno stvarali autentične i snažne priče.
Vaši radovi su objavljivani u prestižnim magazinima kao što su „Rolling Stone” i „National Geographic”. Kako balansirate između rada za velike publikacije i ličnih projekata poput izložbe „8. kat”?
To su dva odvojena polja, ali uvek se trudim da sve što radim ostane u mom rukopisu. Komercijalne poslove biram i radim one koji su mi bliski, a klijenti koji me biraju znaju šta mogu da očekuju od mene i upravo zbog toga žele da rade sa mnom. Smatram da je važno da se ne prilagođavamo tuđim standardima, već da kroz rad razvijamo svoj rukopis. Nezavisno da li radim naručene projekte ili lične, pristupam isto, želim da napravim razliku i verujem da upravo to dugoročno stvara vrednost. Kroz lične projekte idem korak dalje, jer mi omogućavaju da stvaram kroz slobodan prostor bez kompromisa, a to iskustvo onda mogu pretočiti u naručene projekte.
Kao programska direktorka „Sarajevo Photography Festivala”, kako vidite ulogu festivala u promociji savremene fotografije i povezivanju umetnika, kustosa i publike na Balkanu i šire?
Sarajevo Photography Festival ima ključnu ulogu u povezivanju umetnika, kustosa i publike, stvarajući platformu za razmenu iskustava kroz izložbe, panel diskusije i portfolio preglede. Naš cilj je da pružimo umetnicima sa Balkana priliku za edukaciju, povezivanje sa ključnim akterima iz Evrope i sveta, te otvaranje mogućnosti za saradnju. Festival postaje centar za susrete i umrežavanje, naročito za fotografe koji nemaju resurse za odlazak na velike međunarodne festivale. Takođe, festival je otvoren za lokalne fotografe i podržava svakog autora koji traži prostor za predstavljanje svog rada. Verujem da je ključno da kao fotografska zajednica jedni drugima pružamo podršku, posebno tamo gde nemamo lični interes. Kroz kolegijalnost i saradnju, kao i uz podršku institucija, možemo da doprinosimo promenama na sceni. Ove godine, festival ulazi u realizaciju svog četvrtog izdanja i nadam se da ćete nam doći u Sarajevo od 9. do 15. juna.
Često ističete značaj dokumentovanja svakodnevnog života kroz suptilne promene. Da li verujete da fotografija ima moć da nas nauči da usporimo i više pažnje posvetimo detaljima koji nas okružuju?
Fotografija danas, nažalost, često gubi svoju suštinsku moć. Postala je potrošna, konzumira se instant, bez dubljeg promišljanja. Živimo u vremenu kada je brzina važnija od kvaliteta. To, međutim, nije prava priroda fotografije. Ona zahteva vreme, prisutnost i posvećenost, kako od autora, tako i od publike. Današnje doba je dovelo do toga da sve postane ubrzano, bez prostora za to da projekat živi nakon što je napravljen, jer se već čeka sledeći. Kada dobijemo priznanje za svoj rad, osećaj je da sve traje 24 sata, a odmah dolazi nešto novo, sledeće. Fotografska industrija postala je surova i brutalna. Bavljenje fotografijom na Balkanu i život od nje predstavljaju pravi izazov. Najveći izazov je opstati na tržištu, suočavajući se sa stalnim preprekama. Nemamo tržište koje omogućava fotografima da žive od svog rada, nemamo galerije koje mogu da prodaju radove, a izložbene galerije često funkcionišu po principu da autor mora sve da finansira, što stvara začarani krug. Zbog svega ovoga, usporavanje je postalo luksuz današnjeg života.
Kako posmatrate evoluciju fotografije u regionu bivše SFRJ? Da li primećujete određene teme ili stilove koji su karakteristični za ovaj prostor i na koji način oni odražavaju društvene promene?
Fotografija u regionu bivše SFRJ odražava društvene, političke i kulturne promene koje su oblikovale ovaj prostor tokom decenija. Nakon raspada Jugoslavije, istakle su se teme identiteta, sećanja, traume i tranzicije. Mnogi autori istražuju nasleđe ratova, transformacije urbanih i ruralnih sredina, kao i lične priče koje se povezuju sa širim društvenim kontekstom. Te teme često osvetljavaju odnos između prošlosti i sadašnjosti. Fotografija u regionu pomalo naginje ka praćenju globalnih trendova, ali istovremeno čuva lokalne specifičnosti proistekle iz jedinstvene istorije i kulture. Smatram da Sarajevo Photography Festival pruža značajnu platformu za umrežavanje i prezentaciju ovih tema, dok pobednici VID Granta ostvaruju podršku koja im pomaže da njihove priče poprime oblik i postanu vidljive. Ova podrška pruža autorima priliku za napredak i dublji umetnički izraz, čime se doprinosi razvoju regionalne fotografske scene. Verujem da je važno da se međusobno povezujemo i organizujemo razmene, kako bismo proširili svoja znanja i iskustva, ali i zajednički radili na rešavanju problema sa kojima se suočavamo kao tržište.
Razgovarala: Vanja Ratković
