Umetnička praksa Marine Marković prožeta je ličnim iskustvima, posebno kroz prizmu anoreksije iz mladosti, što je usmerilo njen fokus na politike tela i dekonstrukciju roda. Markovićeva se bavi pitanjem slobode i prinude, otkrivajući kako se lični izbori neprestano prepliću sa socio-kulturnim očekivanjima. Na granici između unutrašnjih težnji i spoljašnjih pritisaka, ona koristi telo kao teritoriju pregovora, simbolizujući složeni prostor gde se slobodna volja i društvena kontrola neprestano sudaraju.
Kako biste okarakterisali centralne motive i teme kojima se bavite u svom radu?
Dugogodišnje bavljenje korporealnim omogućilo mi je da bliže istražim pojmove zadovoljenja potreba, zadovoljstva i uživanja u životu žene, kao i njihovu povezanost s pojmovima kontrole, restrikcije, odbijanja, kažnjavanja, otuđivanja, ali i (ne)poslušnosti. Kroz složene odnose bliskih, ali društveno suprotstavljenih koncepata, razmatram različite oblike javnih i intimnih formi potčinjenosti i dominacije. Kroz svoju celokupnu umetničku praksu razotkrivam različite socio-političke mehanizme pritiska, odnosno biopolitičkog imperativa koji je ženama nametnut od strane heteropatrijarhata, i ukazujem na to koliko su pitanja slobode i prinude za ženu neodvojiva. Pitanje slobodne volje, odnosno prinude, nešto je što prožima bukvalno svaki moj rad. Bavljenje telom i telesnim neminovno je uslovilo takvo preispitivanje, budući da naše telo zauzima posredni položaj između ličnih izbora i spoljašnjeg pritiska društva; ono je i subjekt i objekt: subjekt u našem sopstvenom životu onakvom kakvim ga želimo živeti, i objekt u odnosu na društvo koje ga stalno manipuliše, disciplinuje, stavlja u modlice. Koža koju koristim u radu je pak (polupropusna) granica koja omogućava pregovore između nas i našeg okruženja. Tetoviranje ima ulogu da markira tu nestabilnu granicu i da demonstrira podvojenost prirodnog i voljnog, površinskog i unutrašnjeg.
Koje sličnosti i promene vidite u svojoj umetničkoj putanji, od prve izložbe u poslastičarnici u Pančevu do učešća na Oktobarskom salonu? Da li se neki motivi provlače kroz ceo vaš rad?
Kako sam sazrevala kao žena, tako sam sazrevala i kao umetnica. Iskustvo anoreksije u ranoj mladosti usmerilo je moje umetničko delovanje ka politikama tela i učinilo vidljivom mrežu odnosa moći koja nas okružuje i kojoj pripadamo. Verujem da se svaki moj rad od samog početka bavi granicama između sopstvene volje i pritisaka sistema. Igranje na toj ivici je istovremeno subverzivno i konformističko, oslobađajuće i ograničavajuće, performativno i autentično; ono podrazumeva iskustvo, ali pre svega razumevanje da je jedino tu, na samoj granici gde se spoljašnje i unutrašnje susreću i razmenjuju, i gde pozicije klize uz i niz vertikalu moći, moguća promena percepcije.
Referišete na rezidenciju u Njujorku kao ključni trenutak kada je korišćenje tvog tela kao medija u pitanju – možete li nam reći više o tom iskustvu?
Zbog ličnih izazova s anoreksijom i telesnom dismorfijom, telo je oduvek bilo u središtu mog umetničkog stvaralaštva. U početku sam (doduse, sve u vrlo performativnom maniru) kroz video, crtež, fotografiju i instalacije istraživala spektar tema koje su se ticale pritisaka na žensko telo. Tokom boravka u rezidencijalnom programu ISCP u Njujorku 2011. godine dobila sam iznenadnu priliku za samostalnu izložbu u uglednoj galeriji. Nisam imala pripremljene radove, ali odustajanje svakako nije bila opcija. Jedino što mi je bilo na raspolaganju bilo je moje telo, moja koža. Tada sam, uživo, pred njujorškom publikom, istetovirala svoju prvu tetovažu – ružičasti krojački metar oko struka stegnut na “idealnu meru.” To je bio početak mog tretmana kože kao teritorije pregovora, jer upravo je ona mesto gde se sloboda izbora dodiruje s pritiscima kulturne moći i tenzijama društvene kontrole.
Kako definišete i istražujete pitanje kontrole kroz svoje performanse i druge projekte, bilo kroz telo kao medij ili kroz odnose moći u umetničkom svetu?
Za mene, kao izrazitog kontrol freak-a, prepuštanje kontrole uvek je i zauvek najizazovniji korak. Isto kao i ponovno uspostavljanje te kontrole. Na primer, za projekat The Arrangement preuzela sam formu sporazuma iz BDSM prakse, koja mi je zanimljiva kao okvir za istraživanje modaliteta društva. Izuzetak je što sam ja u svojoj verziji “power play-a” uloge gospodara i roba zamenila institucijom umetnosti i umetnikom. Moja namera nije da prikažem ovu relaciju kao dominantnu ili submisivnu, već pre svega kao odnos u kojem su obe strane potrebne. Te pozicije svi poznajemo, ali ih i konstantno menjamo, preuzimamo i predajemo, te u tim međusobnim interakcijama živimo i stvaramo. Mnogo je više reč o susretima na granici preuzimanja i puštanja kontrole.
Šta vas je najviše motivisalo kroz godine da istrajete u radu, i kako ste uspevali da balansirate između stvaranja i egzistencijalnih izazova sa kojima se umetnici često suočavaju?
Suludo sam posvećena, opsesivna, tvrdoglava, a zasigurno i deluzivna. Nisam bila privilegovano dete, dolazim iz malog sremskog sela, niko u mojoj porodici nikada nije bio umetnik, ali sam imala maminu beskrajnu veru i podršku od malih nogu, jer sam se već sa dve godine deklarisala kao umetnica. U literarnom sastavu u drugom razredu osnovne, pod naslovom „Šta ću biti kad porastem“, bukvalno sam ispisala scenario kojeg se i dan-danas držim (završila Dizajnersku školu, Akademiju, otišla u Njujork, izlažem po svetu… sve je ispisano u vežbanci ). Po završetku fakulteta, obećala sam sebi da nikada neću praviti kompromise u svom umetničkom radu, što je dovelo do toga da zarađujem za život radeći čitav spektar poslova – od učiteljice dekupaža, barmenke u drag queen barovima, prodavačice u fensi SoHo radnji do bouncerke na rejv žurkama. Moj „radni CV“ je nadrealan.
Šta ste najviše otkrili o sebi kroz sopstvenu umetničku praksu?
Umetnost mi otkriva i uči me najhrabrijoj verziji sebe.
Predajete studije performansa na FMK pored aktivne umetničke prakse. Šta vam je najvažnije kada radite sa studentima i šta želite da im prenesete?
Rad sa studentima za mene je mnogo više od predavanja – to je duboko ispunjavajuća razmena ideja, iskustava i emocija, koja obogaćuje i njih i mene. Važno mi je da im pružim prostor u kojem mogu da preispitaju postojeće paradigme i razvijaju kritičko mišljenje. Nastojim da ih podržim u pronalaženju sopstvenog glasa, motivišem ih da zauzmu autentičnu umetničku poziciju, oslobođenu straha od očekivanja i normi. Želim da budu hrabri, da veruju u svoj izraz i da koriste umetnost kao sredstvo za razumevanje sveta i kreiranje promena – kako u sebi, tako i u društvu kojem pripadaju.
Izložbom The Arrangement(s) u Salonu Muzeja savremene umetnosti i instalacijom na Oktobarskom salonu zatvarate jednu tematsku celinu koja je trajala 5 godina. Šta sledi nakon ovih projekata? Možete li nam otkriti neke naznake za dalji razvoj svog rada?
“The Arrangement(s)” je kulminacija višegodišnjeg projekta i završni deo serije performansa fokusiranih na pitanja odnosa moći u svetu umetnosti, u okviru umetničkog tržišta, institucionalnih politika, ali pre svega moći u odnosu na žensko telo. Instalacija u okviru Oktobarskog salona predstavlja poslednji u nizu aranžmana, stavljajući fokus ispod kože, na unutrašnje senzacije i iskustva u telu. Endosomatski ugao posmatranja, unutrašnjost, međuzavisnost naše unutrašnje biologije ili visceralnosti sa socio-kulturološkim inskripcijama telesnosti, neke su od mojih novih opsesija. Budući da čin tetoviranja posmatram samo kao markiranje, inicijaciju, početak rada, svih 124 tetovaže logoa galerija i umetničkih institucija, odnosno teoretskih tekstova, tek počinju svoj život, jer taj rad će se “dešavati” dok god postoji moje telo. Pre nego što započnem novu “petoljetku,” volela bih prvo da se zaključam i crtam.
Fotografije: NEVENA LUKIĆ
Stajling: MARKO MRKAJA
Razgovarala: DEA DŽANKOVIĆ
Šminka: NEMANJA RADOČAJ ZA TIM BRANA KOSTIĆ
Frizura: MINA MIŠIĆ
Asistent stiliste: ANDRIJANA LUKIĆ
