Tokom poslednjih mesec dana, u mislima Jasmile Žbanić odigrala su se dva moguća scenarija.
Dana 15. marta, bosanska spisateljica-režiserka bila je kod kuće u Sarajevu kada je saznala da je njen film Quo Vadis, Aida? ušao u uži izbor za najbolji međunarodni igrani film na dodeli Oskara. Prirodno, Žbanić je bila ushićena. Ali njenu radost umanjio je pozitivan Covid test koji je nekoliko minuta ranije dobio njen suprug, producent Damir Ibrahimović. Sledećeg dana Žbanić je takođe bila pozitivna. Mnogo vremena od tada je provela pitajući se gde bi mogla biti do aprila – u Los Anđelesu ili bolnici. „Najgori deo je psihološke prirode. Često pomislite: „Da li tu počinje horor?“, kaže ona.
Radnja filma ostavlja snažan utisak. Aida iz naslova je bosanska učiteljica koja radi kao prevodilac za mirovne snage UN-a u planinskom gradu Srebrenica tokom jugoslovenskih ratova. Jul je 1995. Istorija beleži veliki značaj vremena i mesta.
Srpska glumica Jasna Đuričić, koja glumi bosanskog prevodioca Aidu, u medijima svoje zemlje naziva se izdajicom.
Uporedo sa priznanjem širom planete, nacionalizam je doneo napetost. Quo Vadis, Aida? suočio se sa osudom i u Srbiji i u Republici Srpskoj, većinski srpskoj teritoriji koja čini deo Bosne i Hercegovine (u kojoj se sada nalazi Srebrenica). I u jednoj i u drugoj državi je uobičajeno poricati da je masakr bio genocid, jer će Haški tribunal presuditi o tome. Ponekad se čak i broj ubijenih dovodi u pitanje. Ali istorija može biti selektivna i drugde. Pre pandemije, Žbanić je prisustvovala vrhunskoj filmskoj zabavi na kojoj je predsednik Evropske filmske akademije održao govor o 70 godina mira u Evropi. Njen bes je dostigao vrhunac. Kada je završio, pitala je da li se seća da je 100.000 Bosanaca umrlo u ratu pre samo tridesetak godina, “dok ostatak Evrope nije ni prstom mrdnuo”.
Mnogi reditelji snimaju filmove o ratu. Žbanićeva je retka među vršnjacima koja je to izdržala do kraja. Do 1995. godine već je provela tri godine živeći pod opsadom Sarajeva. Imala je 17 godina kada su grad opkolile snage bosanskih Srba, mučile ga snajperske i artiljerijske vatre, nestašica hrane i gubitak komunalnih usluga. Usred haosa, tog jula je na kratko otputovala u SAD da bi radila sa političkom pozorišnom grupom. Tamo je prvi put čula nejasne izveštaje o napadima na Srebrenicu. „Znala sam da će ljudi biti gladni, kao i mi“, kaže ona. „Ali nisam se plašila za njih više nego za Sarajevo. Na posletku, bili su pod zaštitom Ujedinjenih nacija “.
Srebrenica je proglašena „sigurnim područjem“, garantovana je zaštita od strane trupa UN-a i vazdušni udari u slučaju invazije bosanskih Srba. Nedostatak ovih obećanja u stvarnosti opako je prikazan u Žbanićevom filmu. „Grad je jednostavno predat srpskoj vojsci. Šok od izdaje… “ Njene glas se gubi. „Shvatite da UN ne znače ništa.“
Scene gužve u filmu Quo Vadis, Aida? beleže sve veći osećaj panike izvan baze UN-a u Srebrenici.
Žbanićeva je bila stroga prema istoriji na kojoj je film utemeljen i pedantna u svom istraživanju. Znala je da će morati da bude. Film je ipak dovoljno moćan da stvori neprijatelje. Quo Vadis, Aida? nije zabranjen na srpskim teritorijama. Nikada nije stiglo tako daleko. U Republici Srpskoj, kaže Žbanić, vlasnici bioskopa jednostavno su bili previše uznemireni pri mogućnosti da to prikažu. Što se tiče same Srbije, ona s radošću primećuje da su svaki veći film sa prošlogodišnjeg Filmskog festivala u Veneciji prihvatili srpski distributeri filma – osim njenog. (Briljantna srpska glumica Jasna Đuričić, koja glumi Aidu, takođe je nazvana izdajnikom u medijima.) Ali striming je omogućio da film tiho pređe granice. „Ljudi mogu da gledaju u svojim stanovima, umesto da rizikuju i gledaju u bioskopu. Tako je lakše odupreti se političkom pritisku“.
Žbanić se vratila u Sarajevo u jesen 1995. Rat se završio u decembru. Shvatila je da je film više od puke potencijalne karijere, već pokušaj da ovekoveči ono što se dogodilo. Usledili su kratki i dokumentarni filmovi. Nijedan se nije odnosio na rat sam po sebi, već se sve ticalo njegovih posledica. 2006. godine, njen debitantski igrani film “Grbavica” ispričao je priču o dvanaestogodišnjoj Bosanki koja saznaje da je rođena nakon majčinog silovanja od strane vojnika bosanskih Srba. (Osvojio je Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu.) „Želim da snimam filmove o današnjem vremenu“, kaže Žbanić. “Ali u Bosni je pojam «danas» isto što i pre 25 godina.”
Žbanić je pristupila Quo Vadis, Aida? sa nečim poput osećaja dužnosti. Tokom pet godina bilo je bezbroj intervjua sa ženama čiji su sinovi ili muževi nestali u masovnim grobnicama. Ubice su sada često njihove komšije.
Ali nacionalizam je osudio film čak i u njenoj rodnoj zemlji. „Bosanski nacionalisti žele da Bosanci budu patriotski heroji“, kaže ona. „Ali reči poput „patriotizam“ i „herojstvo” takođe nisu istinite.“ Film je iskren vezano za smanjivanje ljudskosti tokom krize. Aida je stub zajednice, ljubazna i pristojna žena. Uprkos tome, kada shvati šta će se dogoditi u Srebrenici, pokušava jednostavno da spasi sopstvenog muža i sinove.
„U početku svi pokušavaju da spasu svakoga“, kaže ona. „Tada se brinete samo da vojska ne dođe u vašu stambenu zgradu. Posle toga vam je stalo samo da ne dođe do vaših ulaznih vrata. To je rat. Umanjuje nas kao ljude “.
Žbanić kaže da je nekada verovala da će EU pomoći Evropi da prevaziđe staru mržnju. „Ali sada sam svesna realnosti. I, iskreno, da se Srebrenica dogodila danas, verujem da bi ishod bio isti. Međunarodni sistem se nije promenio. UN se nisu promenile. Vidite, volela bih da nisam u pravu. “
Pa ipak, ukazuje se i nešto pozitivnije. Prošlog oktobra, uprkos Grujičiću, Žbanić je bosansku premijeru filma priredila u Memorijalnom centru Srebrenica. Publika je uključivala 100 mladih posebno pozvanih iz Bosne, Srbije i Hrvatske. „Ovo je samo jedna projekcija filma. Još ima toliko nacionalizma u školama, medijima. Ali htela sam da kažem: vi ste nova generacija. Trebalo bi da se osloboditi starih narativa. Najvažnije je da prestanete da slušate roditelje!” kaže Žbanić kroz osmeh. Dodaje da ovo često izgovara svojoj ćerki.
Mnogo je pozitivnog u njenim sećanjima na Jugoslaviju u kojoj je odrasla. „Nije me briga da li ste iz Srbije, Hrvatske ili Bosne i dalje govorimo istim jezikom. Ali ne volim nostalgiju. Radije bih da izmislimo novo poštovanje jedni prema drugima.“ Ponosna je, kaže, što je tim koji je stvorio Quo Vadis, Aida? došao iz čitave istočne Evrope. Iz Srbije i Republike Srpske stigle su joj tihe poruke podrške. Ako osvoji Oskara, kaže, zna da ima i u Beogradu i u Srebrenici onih koji će se pridružiti njenim proslavama.
Do tada će biti u LA. Odlučna je da lično prisustvuje Oskaru, bez obzira na komplikacije i karantin. „Ova vrsta zabave se dešava samo jednom u životu. Dakle, radite ono što treba da uradite.”
