Reditelj Pavle Terzić; Fotografija: Anica Žunić
Beograd je krajem 60-tih godina prošlog veka bio jedan od samo nekoliko svetskih metropola koji je imao diskoteku, a devedesetih, u njemu je počela da se stvara scena koja je bila utočište i beg od mračnih vremena i ratova. U vremenu kada je Srbija bila pod sankcijama i dok su gradovi bili bombardovani, a narod dane provodio na ulicama i u skloništima, neki ljudi su svoju sreću pronašli u tek začetoj rave supkulturi. Ako ste ikada izlazili u Šećer i Cepelin, klubove Akademija, Zvezda, Soul Food, Industrija, Omen ili Sara, možda ćete se prepoznati u scenama filma Pavla Terzića, Bajka bespovratnog vremena, koji će premijerno biti prikazan u četvrtak, 15. juna u Barutani (početak 20:30 sati), a u kojem se nalazi obilje autentičnih snimaka i fotografija iz legendarnih beogradskih klubova iz perioda od 60-ih do 2000-tih godina.
O tome kako su nastajali klabing, DJ-ing, tehno, haus ili rejv scena u Srbiji, svedoči 125 sagovornika, aktera i savremenika tog vremena, a mi, uoči premijere filma, razgovaramo sa Pavlom Terzićem o tome kako je nastajalo ovo dokumentarno mega-delo u kojem se pojavljuju legende beogradskog noćnog života – Lazar Šećerović, Zoran Modli, Boban Petrović, Petar Janjatović, Miško Bilbija, Dušan Kaličanin, Boža Podunavac, Pero Di Reda, Suzana Zlatanović, Slobodan Brkić, Dejan Vučetić Vuča, Branko Rosić, Uroš Đurić, Marko Nastić, Dejan Milićević i mnogi, mnogi drugi.
Industrija, mart 1995; Fotografija: Igor Marinković
Kada i kako se rodila ideja za Bajku o bespovratnom vremenu? Koliko dugo je nastajao film i u kojoj meri se promenio od početne ideje? Ideja za film pojavila se kada sam bio na drugoj godini fakulteta, krajem 2015. Tada sam verovao da ću snimiti desetak ljudi i u nekom periodu od godinu do dve dana završiti ovaj projekat. Nisam ni mogao da pretpostavim koliko je ova slagalica zapravo velika i da će mi trebati čak 7 godina da je sastavim. Svestan svog neznanja, dok sam intervjuisao prvih nekoliko sagovornika, zaključio sam da bi bilo pre svega bezobrazno, a zatim i površno, snimiti jedan ovakav projekat, sa svega desetak ljudi. Vođen takvim razmišljanjem, slušao sam aktere, svedoke tog vremena i uvek bi mi se nakon snimajućeg dana pojavila želja da snimim još nekog. Jednostavno, njihove priče su bile čarobne pa su isto tako i ljudi u njima bili neverovatno zanimljivi. Onog trenutka kada sam objedinio muzičke urednike, saradnike, antropologe, istoričare, filozofe, profesore i razne druge umetnike, sa ljudima na čijim je leđima domaća klabing scena nastala, znao sam da je vreme za montažu. Naravno, magija dokumentarnog filma je upravo u tome što većim delom film kao takav nastaje u fazi post-produkcije za razliku od igrane strukture gde se većim delom radi prema scenariju. Pogledavši oko 70 sati snimljenog materijala, u kombinaciji sa oko 2-3 puta većim brojem sati arhivskog materijala, shvatili smo da je ispred nas veoma odgovoran zadatak. Znao sam šta želim da kažem, odnosno koju emociju želim da film izazove, montažer Davor Sopić ju je prepoznao dok su nam Veljko Radosavljević i Radomir Lale Marković iz producentske kuće TAG Medije verovali i tako omogućili da tu ideju i realizujemo. S tim u vezi, da li se početna ideja promenila? Samo je sazrela.
Šta i ko vam je najviše pomogao tokom snimanja – u vezi sa građom, intervjuima, pričama iz tog vremena? Izuzev Dušana Kaličanina, koji je zbog svoje emisije VJ Techno, koja se emitovala devedesetih godina na trećem kanalu RTS-a, imao zaista zavidnu količinu arhivskog materijala bez kojeg bi jedan ovakav film bio zaista nezamisliv, svaki akter se potrudio da iz podruma izvuče neki stari porodični album ili davno zaboravljenu VHS kasetu. Uz pomoć Dušanove arhive, u kombinaciji sa privatnom arhivom aktera filma kao i privatnom arhivom nekih drugih ljudi koji su nam je nesebično ustupili, uspeli smo da na verodostojan način rekonstruišemo svaki segment ovog filma i da na taj način svaku priču, svaku anegdotu učinimo i verodostojnom. U vezi sa tim, ako u obzir uzmemo da u filmu možemo videti i čuti 118 snimljenih intervjua, a da glavnog aktera nema i da svi sagovornici dele istu misao, istu emociju, istu ljubav, smatram da je svako doprineo koliko mogao.
Industrija; Fotografija: Srđan Veljović
Jeste li tokom snimanja otkrili nešto što uopšte niste znali o klabingu u Srbiji? Toliko informacija, anegdota, žurki o kojima nisam mogao ni da sanjam. Mislim da smo napravili dobru selekciju i da je film pun iznenađenja. Po svedočenjima sagovornika ali i arhivskih snimaka, mogu samo da zaključim da je publika bila neustrašiva, oblačila se kako god da je želela, kako god da se osećala u tom trenutku. Voleli su da se maksiraju kada bi izlazili uveče u grad tako da su žurke često podsećale na neki sklepani maskenbal. Ljudi su odrastali u jednoj zatvorenoj, od sveta izopštenoj sredini ali su bili duhom slobodni. Jedno vreme kada su otpor i bunt bili cenjeni u društvu, vreme kada se kultura poštovala.
Da li na klabing tih godina gledate sa nostalgijom, iako tada, verovatno, niste ni bili rođeni? Teško je gledati na neki period sa nostalgijom ako u tom vremenu niste živeli, ali s obzirom na to da sam razgovarao sa velikim brojem aktera, svedoka tog vremena i da su mi veoma slikovito preneli svoje emocije vezane za taj period, odgovor bi neminovno bio pozitivan. Možda nekima zvuči samoubilački, ali inspirisan raznim junacima našeg filma, bez mnogo razmišljanja bih ušao u vremeplov i otputovano u trenutke o komjima oni govore.
Da li ste od početka znali da želite premijeru u Barutani? I zašto baš Barutana? Barutana je hram elektronskog zvuka, mogu slobodno reći, ne samo u Beogradu već na celom Balkanu. Upravo iz tog razloga, spomenik kulture u kome su generacije što domaćih tako i stranih disk-džokeja stasavale je savršeno mesto za jedan ovakav događaj. Zvaničnu odluku smo doneli pre nekoliko meseci, ali se ona od početka nudila kao jedino ispravno rešenje.
Klub Industrija, mart 1995; Fotografija: Igor Marinković
Da li bi Bajka mogla da bude snimljena da vi ne volite klabing, rave i elektronsku muziku? Siguran sam da bi mogla, samo onda ne bi bila bajka.
Koji grad u Evropi, po vama, ima najbolju klabing scenu? Nigde lepše nego u svojoj kući, a pritom beogradska publika, kao i sami izvođači, zaista imaju mnogo da pruže, tako da ako ste dobro informisani, nećete biti uskraćeni za zvuk koji se nudi po Evropi.
Šta (danas) nedostaje našoj klabing sceni? Techno.
Snimanje filma Bajka bespovratnog vremena; Fotografija: Marko Milošević
Šta dalje sa filmom – hoćete li ga možda slati na svetske festivale? Nakon festivalske premijere koju smo imali u maju mesecu na Međunarodnom festivalu Beldocs, film će svoju zvaničnu premijeru imati 15. juna u Barutani. Ideja je da se film tokom leta prikaže na muzičkim festivalima, kako u zemlji tako i u regionu dok nas već od septembra očekuju i projekcije u inostranstvu, što na filmskim i muzičkim festivalima tako i u privatnim produkcijama.
S obzirom na to da u filmu imate 125 sagovornika, pretpostavljam da mnogo materijala nije ušlo u film. Može li od toga da nastane serija? Pored snimljenih intervjua u filmu imamo i 7 arhivskih, kao što je na primer intervju sa Keith Flintom iz grupe The Prodigy ili legendarnim francuskim disk-džokejom Laurent Garnierom. Od samog početka sam želeo, s tim što je u ovom trenutku nastavak filma i sasvim izvestan, ali imajući u vidu kompleksnost same teme, broj snimljenih sagovornika kao i količinu autentičnog arhivskog materijala koji nažalost nije iskorišćen u filmu, serija je od samog početka planirana kao savršeni spoj ova dva projekta.
Pogledajte trejler za film Bajka bespovratnog vremena:
Razgovarala: Jelena Milinčić
