Kratki modni film „Dah promene” nagrađivanog ruskog reditelja Andreja Krečetova istražuje ličnu ekspresiju kroz modu različitih generacija na našim prostorima. Preplićući kulturno nasleđe i savremeni život na poetičan način, film vodi gledaoca na jedinstveno putovanje kroz vreme – od folklornih motiva do urbanih beogradskih pločnika – tražeći u njima potencijal za kreiranje budućnosti.
Simbolična upotreba tkanine iz lične arhive Jovanke Broz, kreacije od materijala pronađenih u polunapuštenoj fabrici „Kluz” i savremeni osvrt na motive narodne nošnje, sve do urbanih stilova današnjice, oslikavaju istoriju ispričanu kroz modu. Jednu od uloga u ovom filmu tumači i Ljudmila Stratimirović, osnivač i umetnički direktor KC Grada.
„Dah promene” osvojio je nagradu za „Najbolju priču” na Sarajevo Fashion Film Festivalu, dok je na Berlin Fashion Film Festivalu ušao u uži izbor. Ovim priznanjem potvrđuje svoju univerzalnu poruku i umetničku vrednost, istovremeno postavljajući suštinsko pitanje: kako možemo zakoračiti u budućnost, osvrćući se na svoju prošlost?
U intervjuu za Harper’s BAZAAR, Andrej govorio je o značaju mode kao sredstva za pričanje priče, ali i o tome kako je istraživanje istorije kroz tkanine i stilove oblikovalo njegov vizuelni izraz. Takođe, osvrnuo se na saradnju sa timom i proces stvaranja atmosfere koja oslikava duh vremena, povezujući tradiciju sa savremenim momentima.
Šta vas je inspirisalo da napravite film „Dah promene”?
Najviše su me inspirisali ljudi koji ovde žive. Pored ljudi i mode, još jedan važan aspekt ovog filma je istorija Srbije. Naš film se sastoji iz četiri dela, od kojih svaki predstavlja različit period istorije – vreme Jugoslavije, “90-ih i 2000-ih, bezvremenski folklorni deo i segment o savremenom Beogradu. Takođe, smatram da je izbor glumaca jedan od ključnih elemenata filma, zbog čega mi je trebalo vremena da pronađem lokalne modele. Drago mi je što su pristali da učestvuju u snimanju – veliko hvala njima!
Kako ste razvili koncept preplitanja kulturnog nasleđa i savremenog života kroz modu?
Važno je napomenuti da je moda način da se uhvati trenutak u vremenu. Ona se menja, baš kao što se menjaju vladari i režimi, a istovremeno pronalazi načine da se odupre istorijskim okolnostima i živi svoj sopstveni život. Moda je, dakle, više vezana za čoveka i namenjena mu je. Kao što kažemo u filmu: „Pratiti modu iz časopisa i ne shvatati da ona, zapravo, reflektuje naš unutrašnji svet, neće nam pružiti iskustvo putovanja unapred”.
Možete li nam reći više o procesu stvaranja filma? Kako ste odabrali dizajnere, lokacije i motive?
Ovaj proces trajao je skoro godinu dana, od pisanja scenarija do premijere filma u Beogradu ovog decembra. Prvo mi je bilo potrebno vreme da živim u Srbiji i zaista je osetim. Tek nakon 4-5 meseci sam seo da napišem prvu verziju scenarija, i drago mi je da napomenem da se originalna ideja nije promenila. Zahvalan sam produkciji Qlaack, koju čine producenti Dušan Mladenović i Ana Kuzmančević, na podršci mojoj viziji i pomoći da ostvarim ono što sam zamislio. Takođe, veliko hvala stilistkinji Arini Popovoj i direktoru fotografije Luki Milićeviću, koji su se projektu pridružili u ranoj fazi – bez njih, njihovih perspektiva i ideja, film ne bi izgledao ovako.
Lokacije su birane u skladu sa pričom. Na primer, za deo o devedesetima u Srbiji, teškom periodu i vremenu iskušenja za zemlju, trebala nam je napuštena lokacija. Pronašli smo fabriku Kluz, koja izgleda kao da se ništa nije promenilo od tih godina. Tokom obilaska fabrike, našli smo uniforme zaposlenih sa etiketama iz 1995. godine. Netaknuto stanje i očuvanost ovog mesta su jedinstveni i ostavljaju bez daha već samom posetom.
„Dah promene” je moj treći projekat koji se bavi kulturnim nasleđem zemlje u kojoj živim. Osim nacionalnih nošnji, muzike i lokacija, još jedan element me je posebno fascinirao i bio mi važan – poezija. Verujem da bez snažnih stihova Vaska Pope, izvanrednog srpskog pesnika 20. veka, film ne bi bio isti. Tokom procesa montaže čitao sam nekoliko srpskih pesnika, ali me je Popa najviše pogodio. Možda bi u nekom drugom trenutku mog života izbor bio drugačiji. Ovo je uvek živ proces – nikad ne znate gde će vas potraga odvesti. Naravno, muzika koju su komponovali mladi srpski kompozitori, braća Danilo i Nikola Ristić, bila je velika inspiracija. Upoznali smo se ovde u Beogradu i ispostavilo se da smo komšije. Rad s njima bio je divno iskustvo. Dizajn zvuka radio je Aleksandar Vanjukov, moj dugogodišnji prijatelj iz Rusije. Već smo sarađivali na nekoliko filmova, uključujući dugometražni dokumentarac „Rembrandt”, „Dedication“ i moj diplomski kratki film „House We Had“, koji je osvojio Grand Prize na 25. Međunarodnom filmskom festivalu u Šangaju. Zato nisam imao nikakve sumnje u sjajan rezultat.
Koliko je značajna simbolika korišćenja tkanine iz lične arhive Jovanke Broz za narativ filma?
Dizajnere je odabrala stilistkinja Arina Popova. Imala je izuzetno dobar osećaj za priču, sprovela je istraživanje i uspela da stilizuje sve odevne kombinacije za četiri različita istorijska perioda na najvišem nivou. Izgled modela u potpunosti je njeno delo. Za mene je nesumnjivo važno i zanimljivo kada kostimi imaju istorijski podtekst. Zato je bilo izuzetno otkriće što smo pronašli Dejanu Momčilović i njenu neverovatnu haljinu, koju je nosila Ljudmila Stratimirović, a koja je izrađena od materijala iz lične arhive Jovanke Broz. Kao da su se spojili u jedinstveni simbol Jugoslavije. Slično tome, prsluk Marije Čanji, koji možete videti u filmu na modelu Irene Lapin, bio je savršen za našu priču o devedesetima u Srbiji, snimanu u napuštenoj fabrici Kluz.
Kako ste uspeli da spojite tradicionalne motive sa urbanim stilovima današnjice?
To je bilo gotovo neizbežno. Balkan ima bogatu istoriju, a toliko toga se promenilo tokom godina da istorijski kontekst nisam mogao da izostavim. Na motive raznovrsnih tradicionalnih narodnih nošnji fokusirao sam se u trećem segmentu filma, u kojem je glumila Anđela Ristić. Koristili smo tehniku dupliranja, snimajući pet različitih stilova sa istim modelom. Time sam želeo da prenesem poruku da su ljudi koji danas žive u različitim državama nekada bili jedno. U završnom segmentu filma, koji obrađuje savremene stilove, pojavljuju se Ana Kočović, poreklom iz Crne Gore, i Aida Minibaeva, rođena u Rusiji, koja se pre nekoliko godina preselila u Srbiju. U ovom delu želeo sam da prikažem savremene ljude koji reflektuju današnju Srbiju. Oni mogu dolaziti iz različitih sredina i oblačiti se na različite načine – ovo je tema koja se može istraživati u nedogled. Za mene je moderni Beograd poput reke, beskrajan tok slika, ljudi i muzike.
Kako je izgledala saradnja sa lokalnim dizajnerima i ekipom koja je radila na filmu?
Izuzetno prijatno iskustvo. Gotovo svi kojima smo se obratili su se odazvali. Želim da im izrazim zahvalnost, kako u svoje ime, tako i u ime stilistkinje filma, Arine. Više od 10 savremenih srpskih modnih dizajnera učestvovalo je u našem filmu, a među njima su Dejana Momčilović, Katarina Zlajić, Marija Čanji, Sanda Simona, Na.Valy, Helenie Design, studentkinje Fakulteta savremenih umetnosti Lea Pecović, Una Đorđević i Valentina Pejović, Gordana Goga Grubješić ispred Brenda Super Star Si, Rđa, Jovana Marković i Vesna Kracanović. Nadam se da će ovo postaviti dobar primer za slične saradnje u budućnosti. Ne treba da se plašimo da uložimo vreme i trud. U suprotnom, zašto se onda toliko trudimo?
Šta biste želeli da publika ponese sa sobom nakon gledanja „Daha promene”?
Voleo bih da primete mnoge reference na kulturu u kojoj su rođeni. Zajedno sa vizuelnim umetnicama iz Rusije, Viktorijom Agapovom i Marijom Hlebnikovom, pokušali smo da ugradimo nacionalne motive u kolaže koji su korišćeni u filmu, u žanru kombinovane tehnike. Oduvek volim ovu tehniku i voleo bih da nastavim da je integrišem u svoje filmove.
Kako je Vaše preseljenje u Beograd uticalo na vaš kreativni rad?
Za mene je bilo važno da se ne zatvorim nakon studija filmske režije, da ne ostanem samo u Rusiji. Moj potez je vođen željom da istražim svet, jer nisam bio na mnogim mestima. U januaru 2023. započeo sam svoje putovanje; živeo u Turskoj, Gruziji i Jermeniji, gde sam snimao kratke modne filmove o lokalnoj kulturi, a sada živim u Srbiji. Bez ovog dela mog života, ne bi bilo ni filmova kao što su „Uši Beograda“ i „Dah Promene“, a zbog njega oni sada postoje. Šta više mogu da poželim?
Kako ruska i srpska kultura inspirišu vaš umetnički izraz?
I ruska i srpska kultura sadrže mnogo toga što je još uvek neistraženo i što se može neprestano iznova otkrivati. Voleo bih da to odražavam u svojim budućim radovima. Nažalost, danas ima mnogo više politike u umetničkim delima nego pre. Umetnicima je teže da rade svoj posao jer su kao žongleri na žici iznad provalije – jedan korak ulevo, jedan korak udesno, i možete uvrediti ili uznemiriti nekog. Skoro je nemoguće stvoriti delo koje će svima biti drago. Ne bih želeo da još više polarizujem ovu situaciju. Voleo bih da imamo mogućnost da se uzdignemo iznad svega toga i posmatramo to što objektivnije, naročito kada govorimo o umetnosti.
Šta možemo očekivati od vas u budućnosti?
Već imam scenario za dugometražni film muzičkog žanra, koji planiram da snimam u Rusiji. Nažalost, situacija je takva da trenutno u Rusiji ne veruju debitantima kada su u pitanju veliki projekti – prevelik je rizik. Razumem to i ne žurim; scenario postoji i čeka svoj trenutak. U Srbiji planiramo da snimimo sledeći kratki film na proleće; trenutno pišem scenario. Nadam se da će stvari koje smo već uradili ovde pomoći da realizujemo naše naredne projekte.
