Nikola Ljuca je srpski reditelj, koji stoji iza višestruko nagrađivanog filma Vlažnost, dokumentarnog filma Posmatrači, kao i predstava Laž i Smrt i devojka. Njegov rad karakteriše autentičan stil i duboko promišljanje o složenim temama iskazano kroz kompleksne likove i inovativan rediteljski pristup.
Kada ste se prvi put zainteresovali za rediteljski posao i šta vas je inspirisalo da postanete reditelj?
Ja sam se kao dosta mali ozbiljno bavio glumom, u smislu ne sam da sam išao u školu glume za decu RTS-a nego sam imao i svojevrsnu karijeru – igrao u predstavama za decu, snimao radio drame, dečje emisije, filmove. Malo nakon toga je krenulo interesovanje i za umetničku fotografiju. A trenutak kad sam “prelomio” da je režija ono čime želim da se bavim je bio dan nakon gledanja filma “Magnolija” Pola Tomasa Andersona.
Kako se pripremate za snimanje filma ili serije? Koji su najvažniji koraci u pripremi?
Istraživanje prostora i lokacija u kojima film ili serija treba da se odvijaju. Većina reditelja prepusti skoro u potpunosti taj deo scenografu. Međutim, ja često ako sam i autor scenarija, pišem za konkretne prostore ili delove grada. Stvarne lokacije mene inspirišu beskrajno. Provođenje vremena u nekim delovima grada dok pripremam me napuni sa toliko ideja. Naravno sve vreme fotografišem, gledam mogućnosti kadra i svetla.
Vaš film “Vlažnost” stekao je mnogo pažnje i priznanja. Možete li podeliti svoje iskustvo rada na tom projektu?
“Vlažnost” kao moj prvi dugometražni film, nosi ogromno breme, sopstvenih očekivanja i nada, plus enormni trud svih ljudi koji su učestvovali. Sada kada pogledam mi je sve to jako daleko, gotovo kao da se nekom drugom dešavalo. Tek sada mogu iskreno da se oduševim nekim stvarima koje smo uspeli sa malim budžetom, koliko su glumci dobri i požrtvovani. Gledam Beograd koji se toliko promenio u međuvremenu, neki delovi grada koji više ne postoje. Mislim da je najveće vrednost tog filma što jako iskreno priča o jednom trenutku u vremenu ovog grada i načinu života u njemu, iz moje perspektive.
Koji reditelji i filmovi su najviše uticali na vaš stil?
Italijanski filmovi 60ih godina, američki filmovi 70ih i pre svega nezavisna filmska scena iz celog sveta 90ih godina – kada sam ja ipak rastao, formirao se i upijao svoje najveće inspiracije. Antonioni, Kopola, Ang Li, Dejvid Linč, Almodovar – oni me nekako ceo život opsedaju, osećam ih kao neke svoje uzore i svetitelje filma.
Film i televizija su često sredstva za izražavanje različitih poruka i priča. Koje teme vas posebno zanimaju i želite li ih istraživati kroz svoje radove?
Ja najviše volim da pričam o kompleksnim psihološkim procesima i odnosima iz ugla koji se ne očekuje. Elementi trilera i napetosti su nešto u čemu se osećam uzbuđeno da stvaram plus su okvir koji ljudi vole u umetnosti. Mislim da će me uvek privlačiti dileme i lomovi kroz koje prolaze ljudi u nekom određenom društvenom ili istorijskom trenutku.
Kako birate glumačku ekipu za svoje projekte? Šta tražite kod glumaca?
Mislim da vrlo intuitivno biram glumce. Nisam veliki obožavalac kastinga, mislim da je to jako loš okvir da se vide nečiji talenti. Ja volim da glumce gledam u pozorištu, drugim filmovima i volim da ih upoznajem privatno, da ih vidim kad nisu u ulozi. Tada tek možeš da stekneš utisak ko ti je inspirativan i sa kim želiš da stvaraš nešto.
Karte za vašu predstavu “Laž” uveliko su rasprodate za sva predviđena izvođenja. Da li planirate više da se posvetite radu u pozorištu?
Veći deo života sam hteo da se bavim i pozorištem pored filma. Potrajalo je dok sam došao dotle jer nisam hteo da pravim kompromise, na način na koji to isto ne radim na filmu. Volim da pažljivo biram sa kim ću šta da radim. U slučaju predstave “Laž” se takav pristup pokazao jako uspešnim. Lepo je kad jedna predstava počinje da ima broj gledalaca kao i neki uspešan film. Svakako ću nastaviti da radim i u pozorištu.
Vaš najveći izazov u dosadašnjoj karijeri i kako ste ga savladali?
Rad na jeziku koji ne govorim, u ovom slučaju, na albanskom jeziku u drugoj sezoni serije “Besa”. S obzirom da jako polažem na rad s glumcima, pored celog vizuelnog aspekta filma ili serije, imao sam strah od praćenja glumaca u scenama na albanskom. Ali imao sam odličnu prevoditeljku Moniku pored sebe i u drugoj nedelji snimanja sam nesvesno počeo da osećam strukturu i ritam jezika i mnogo lakše primećivao nijanse u glumačkoj igri. Naravno, bez vrhunskih glumaca to ništa ne bi išlo tako i jedna od najboljih stvari u toj seriji jesu baš svi albanski glumci.
Sa Milanom Marićem radili ste na filmskom ostvarenju za Movem Fashion “Fragmenti”. Kakva je to saradnja bila?
Milan i ja radimo još od mog diplomskog kratkog filma “Četvrtak” kada je on bio još u srednjoj školi, tako da ako nekog glumca znam i razumem – to je on. Vremenom smo obojica rasli i razvijali se toliko ali to osnovno poverenje i razumevanje koje se napravilo još 2008. godine sad omogućava da rad teče lako i posvećeno, bez dlake na jeziku i bez sujete, u oba pravca.
Movem Fashion osmislio je seriju mini-filmova koji u fokusu imaju besprekorno odevene glumce, ali pored toga šalju mnogo značajniju poruku o večitoj potrazi. Za čime Vi tragate?
Mislim da tragam za istim osećanjem ispunjenosti i uzbuđenjem koje imam kad režiram ili pišem. Sve drugo je nekako slabije i beznačajnije, uglavnom. Zato stalno tragam za tim malim procentom zadovoljstva van stvaranja. I to uvek omogućavaju samo posebni ljudi, koje čuvam ljubomorno.
Foto: Goran Popovski
Stajling Movem Fashion: Marko Mrkaja
Intervju: Tijana Mišović
