Sa rediteljkom i scenaristkinjom serijala “Ona se budi” Stašom Bajac, razgovarali smo o petodelnom dokumentarnom serijalu koji ovih dana imamo priliku da pogledamo.
Pet epizoda imaju zadatak da nas vešto edukuju i ukažu nam na problematiku po pitanju rodne nejednakosti, položaja i emancipacije žena u Srbiji, baveći se temom položaja žena na rukovodećim pozicijama, ili nekim drugim društveno očekivanim, ali i kako su se te uloge menjale u poslednjih 5 decenija.
Kako je nastala ideja za serijal “Ona se budi”?
Ideja je došla od Mije Bjelogrlić, koja je htela da napravi nešto što bi ona sama volela da gleda. Igrom divnog slučaja, ispostavilo se da bi smo obe volele da gledamo istu vrstu serije: onu koja vas nalik na igranu formu provoza od javnog do privatnog, od zabavnog do potresnog, od zbunjujućeg do utešnog. Više smo želele da postavljamo pitanja, nego da pametujemo, da pozivamo na razgovor, da dovodimo obrasce u pitanje. Zapravo, htele samo da pripitomimo one koji se tako grčevito drže za sve što se nama čini pogrešno.
Ono što je interesantno jeste izbor sagovornica, žena koje se pojavljuju u serijalu. Dolaze nam Iz najrazličitijih profesija. Šta ti je bilo presudno za izbor?
Prvenstveno, htele smo šarenolikost i otvorenost. Nama je najvažnije bilo da temi pristupimo iz drugačijeg ugla, da feminizam izvedemo iz poznatih, ukalupljenih okvira. Žene koje smo izabrale, i način na koji govore, potvrđuje našu tezu da su ovo teme koje se tiču svih nas, i muškaraca i žena. Da borba za jednakost nije fiks ideja nekih zaludnih lujki nego borba za vedrije, slobodnije i zdravije društvo. To koliko su sudbine i životi svih tih sagovornica različiti, a koliko se u isto vreme susreću sa gotovo identičnim preprekama i sumnjava govori baš o tome – da problem nismo “izmislile”.
Da li su isključivo žene tvorci serijala?
Uz dužno poštovanje prema sektoru zvuka i tehničkom delu ekipe – da! Direktorka fotografije Milica Cimi Drinić, montažerka Olga Košarić, kreatorka serijala Mia Bjelogrlić i ja činimo autorski deo ekipe. Neverovatno je da ovo uopšte nije bila namera (iako je gotovo sigurno trebalo da bude), ali su u fazi pripreme dogovori sa potencijalnim muškim saradnicima kao vođeni nekom čudnom višom silom uporno propadali. Kad pogledam atmosferu na snimanju koja je stvorena baš zbog te borbene, a tople ženske energije, ubeđena sam da je to bio i preduslov da intervjui ispadnu tako kvalitetni. Pored toga, mi smo u montažu ušli sa skoro trideset sati materijala, gde je takođe bilo od presudne važnosti imati nove ženske uši i oči. Čak i ako po strani stavimo da su ovde tema žene, mislim da je neophodno da iza slika koje gledamo stoje i žene, jer to ipak menja i te slike.
Ko je po tebi najveće iznenađenje?
Od neustrašive Jelene Zorić nisam očekivala tako razoružavajuću ranjivost, a od Isidore Smijonović staloženost i mudrost.
Da li je i dalje biti rediteljka teško?
Aspekti tog posla koji su za mene lično teški nisu rodno određeni, ali mislim da je to zato što se ja i većina ne slažemo oko toga šta je ženska karakteristika ili sposobnost. Žene žongliraju mali milion dnevnih zahteva, od banalnih do važnih. Jednom rukom kuvaju, drugom odgovaraju na mejl, jedna noga je u štikli, druga drži saksiju da se ne prevrne jer je kuče u nju gurnulo njušku. Niko joj za to neće reći da je muškobanjasta, jer je dom mesto gde ona caruje. Međutim, ako je izmestite na set ili sastanak gde sedi na čelu i balansira isti broj zadataka, onda ona odjednom uspeva u “muškom poslu”. Meni je to apsurdno, pa mi samim tim i predrasude prema rediteljkama samo govore koliko muškarci slabo obraćaju pažnju na to od čega se sastoji dan jedne prosečne žene. Naravno, tu postoji i element neverice da žena može da se razume u tehnički aspekt filma, što mi je opet smešno budući da je telefonski poziv muža koji svoju suprugu pita kako se pali veš mašina žanr scena svake druge komedije. Neverovatno kako i mi i oni odjednom nešto umemo i ne umemo, u zavisnosti od toga koliko je tradicionalno prihvatljiv kontekst u koji smo smešteni.
Razgovarala: Mina Kitić
Photo: Sara Simović
