U svetu glume našeg regiona, Jasna Đuričić jedan je od svetlih primera glumačkog stvaraoca koji na vešt način balansira između privatnog i javnog. Ona nije deo medija Njen odabir glumačkih rola govori o potrebi za projektima sa integritetom, koji govore o određenim situacijama u društvu, ma koliko one bile teško sagledive i svojom istinom nam stvarale osećaj teskobe. Pravljenje kompromisa je nekada nužno, ali za Đuričić njen odabir pozorišnih predstava koje radi, kao i filmova i serija u kojima glumi, govori u korist da je ona jedna od retkih umetnica s naših prostora koja traga za istinom i ne želi da je dovede u pitanje. Glumački poziv je neretko isprepletan sa medijima, a samim tim donekle i doveden u pitanje, ali Đuričić vrlo jasno stavlja do znanja da je kvalitetna rola ono što je za nju na ličnom nivou.
Da li su postojale uloge koje su u potpunosti delovale katartično za vas i uticale na način na koji gledate na svet?
Kako da ne, bilo je mnogo takvih uloga i ima ih i dalje. Odavno već pri odabiru uloga tragam baš za tim i mogu da kažem da su me junakinje koje sam tumačila naučile mnogim stvarima, obogatile moju dušu, promenile i pomogle da preživim.
Da li je biti jasan i govoriti otvoreno obaveza svakog pojedinca koja se bavi javnim životom? Postoji li strah u slobodi od mogućih posledica ili je sloboda neophodna da bi se sledio primer?
Da, jeste, tako bi trebalo ali u praksi to nije baš čest slučaj ili zbog straha od posledica koji pominjete ili prosto zbog odluke da se ne skidaju naočare sa ružičastim staklima, što je opet strah od posledica. Što se mene lično tiče, borim se sa strahovima i u stalnom sam procesu osvajanja slobode. Fascinirana sam osobama koje odišu istinskom slobodom. One me inspirišu, pokazuju put, ohrabruju i govore da smisao ipak postoji.
Ukoliko biste morali da odaberete jedan projekat koji je za vas bio od velikog značaja, koji bi to projekat bio?
U pozorištu predstava Galeb u režiji Tomija Janežiča, na filmu Quo Vadis, Aida? u režiji Jasmile Žbanić.
S obzirom na nagrade koje ste dobili iz Evrope, postoje li razlike kako vas i vaš rad posmatraju na Zapadu, a kako u Srbiji i regionu?
Ako u svom radu težite ka univerzalnom, ako dok stvarate uzimate u obzir svet oko vas, ako ste u prisustvu, ljudi će to prepoznati uvek i svuda i nagradiće vas, nagradama, aplauzom, zagrljajem… Stvari u glumi su veoma vidljive i veoma je jasno ko je ko.
Kako umetnik reaguje na prilike u društvu? Kako ga one inspirišu? Kako vas društvene promene i fluktuacije nadahnjuju da ih obradite u svojim projektima?
Trudim se da otvorenih očiju posmatram svet oko sebe i da ne otupim i da ne ogrubim i da se ne zatvorim i da ne zaboravim….slažem u sebe samo ono što mislim da ima smisla i onda to koristim, nekada svesno ali češće nesvesno.
Između glume na filmu i u pozorištu, šta biste istakli kao razlike, sličnosti i posebnosti koje vas privlače ka oba aspekta glume?
Koristim ista glumačka sredstva i na filmu i u pozorištu i uživam podjednako u oba medija ali mi je u ovom trenutku lakše da radim na filmu.Pozorište je pre svega ali zahteva mnogo snage i oduzima mnogo vremena.Volela bih da se u pozorištu brže radi, odnosno efikasnije.
Da li je umetničko stvaralaštvo za vas pitanje eskapizma?
Da, ponekad…Nekada sam imala utisak da dok ja provodim dane i noći u nekoj probnoj sali, život i sve bitno prolazi bez mene, a danas sam zahvalna što imam priliku da nestanem i budem potpuno zaokupljena nekim sadržajem punim smisla.U stvarnosti, danas, baš i nema puno smisla.
Da li ste optimista? Da li ćemo prevazići sopstvene demone i izaći na drugu stranu kao bolji ljudi?
Neko sigurno hoće….
Razgovarao: Marko Mrkaja
Fotografije: Nevena Lukić
Stajling: Marko Mrkaja
Šminka: Nemanja Radočaj za tim Brane Kostić
Frizura: Mina Mišić
Asistent stiliste: Andrijana Lukić
