Kada smo negde na samom startu godine pisali o utiscima izazvanim prvim otkrivenim kadrovima o Baz Luhrmannovom “Elvisu”, videli smo premalo, očekivali mnogo više i uspeli da se razočaramo pre no što se trejler završio. Dakle, za svega dva minuta.
Elvisovi žustri pokreti tokom nastupa, prožimajući glas, hipontišući i naposletku samouveren osmeh koji izaziva ne horsko, već frenetično ponavljanje stihova “It’s now or never!”, dovodeći publiku u stanje transa. Sve ovo bile su osnovne tačke raspoznavanja kada se govorilo o nepoznatom dečaku iz Misisipija, koji u svojim 20-im postaje kralj rock & roll-a!
Međutim, ovaj prepoznatljivi fenomen Elvis manije, koju potom preuzimaju Bitlsi, u trejleru imamo priliku da vidimo kroz vrlo kratke segmente. Takođe, čini se da Austin Butler ne odgovora naročito fizionomiji, ni građi Elvisa, te ne možemo na prvu dovoljno da se uživimo i povežemo. Poseban segment koji “bode oči” jeste prenaglašena šminka i kompletan beauty departman sa neprijatnim utiskom iskarikiranosti.
Da li je moguće da je režiser koji je uspeo da adaptira priču o Romeu i Juliji u modernom maniru, oživi kompletan pariski Moulin Rouge iz 1900-te i učini da Leonarda Di Capri-ja u ulozi velikog Getsbija prihvatimo sa lakoćom koju nam Robert Redford nikada neće oprostiti, omanuo sa jednim Elvisom Presleyem?
Nije.
Baz Luhrmann znao je šta radi od onog momenta kada je nepoznatog mladog glumca izabrao za ovu veliku ulogu. Kada ga je smestio na suvozačko mesto, odvezao direktno u Grejslend, predao mu Elvisovu gitaru, dao mu “nalog” da samo oseti instrument, te ga upoznao sa Priscillom koja ga je velikodušno dočekala i majčinski mu šapnula “You have big shoes to fill”.
Ovo instant poverenje koje su u nepoznatog glumca imali jedan od najvećih režisera novije generacije i životna ljubav jednog od najvećih muzičara svih vremena, nije puka slučajnost, niti njegov suvi talent vidljv iz aviona – jer to svakako nije.
30-godišnji Austin Butler upoznaje nas sa Elvisom polako i bez očekivane pompe. Tako da u samom startu sumnjamo u njegovu interpretaciju. Baš kao što nas je i veliki muzičar upoznavao sa svojim raskošnim talentom, koji na pravu loptu nije izgledao mnogo više od hrabrosti da se bude drugačiji. Njegovi nesigurni plesni pokreti na početku, postali su izuzetno brzo lavina ekspresije koju nije bilo moguće zaustaviti, da bi njegov fantastični 17 album kulminirao sa anjđeoski otpevanim “Amazing Grace” gospelom, a sam kraj karijere sa potresnim izvođenjem “Unchained Melody” koju još uvek niko nije nadmašio.
Baš kao što sumnjamo da će Austinova interpretacija na filmskom platnu biti ikada nadmašena.
Savet za sve vas koji niste još uvek pogledali film: u momentu kada čujete prve taktove dobro poznate “Unchained” melodije, potražite papirne maramice, trebaće vam.
Dakle, ako nije očigledan talent koji mladi glumac otkriva javnosti “tek” u ovom filmu, šta je ono što je ulilo poverenje Buzu Luhrmannu da je Austin pravi izbor i šta je u konačnici ono što je ovaj film načinilo mnogo značajnijim od očekivanog muzičkog spektakla?
Pa, upravo ona stavka zbog koje je Pricilla dala svoj blagoslov. Ono što je bilo najviše poznato samo njoj, ono što ni jedna frenetična obožavateljka nije mogla da vidi koliko god mu blizu prišla, ono zbog čega je najveći od muzičara svog doba postao tek puka marioneta u rukama samoprozvanog velikog menadžera – skromnost, srčanost i ogromna ljudskost. Nekim čudom očuvana neiskvarenost i veličina čovečnosti dostojna jednog Kralja.
Ispod fasade showman-a koji se samo jako dobro zabavlja i uživa radeći svoj posao, nekoga ko se odlično snašao u ulozi obožavanog Amerikanaca o kome sanjaju sve pripadnice ženskog pola od 6 do 106 godina, nalazio se dobrodušni belac koji je razumeo crnačku patnju i njihovu predugo ućutkivanu želju za životom. Mladić koji je sa 23 godine izgubio njemu najznačajniju životnu figuru – majku, južnjaka uzavrle krvi koji se teško nosio sa proračunatom severnjačkom mašinerijom marketinške industrije, radoznalog, ali stidljivog dečaka vaspitanog u duhu porodičnnih vrednosti, tinejdžera koji se odlučuje za nastupe u javnosti ne bi li pomogao roditeljima sa dugovima.
Elvis The Great svoju krunu zavredio je na više frontova, ali ju je sa težinom nosio, smatrajući da je neki drugi ljudi zaslužuju mnogo više od njega. Nadimak “The King” nije voleo, ističući da ga daleko više zavređuju Little Richard i čovek koji je zapravo u svom imenu nosio naziv King, a sa kojim je Elvis bio blizak prijatelj – veliki B.B. King.
Ipak, ni jednom od njih, niti ikome do tada, nije uspevalo da kontroliše mase i povinuje se (ili u ovom slučaju pokrene) kada “Kralj” da znak, kao što je to sa lakoćom polazilo Elvisu.
Na samom početku karijere, vlast je bila skandalizovana pevačevim “divljim” i odveć seksualizovanim pokretima, koji su publiku dovodili do opšte histerije. U određenim mestima nastupi su mu bili dozvoljeni samo pod uslovom da se ne pomera. Krajem 50-ih jedan od naslova u novinama glasio je “Ukoliko se Elvis usudi makar i prst da mrdne, koncert se smesta prekida”.
Da li možete da pretpostavite šta se dogodilo sledeće?
Dok je prilazio bini publika ga je pratila uzvicima i rečima podrške, znatiželjni novinari zapitkivali su šta će svirati prvo. Ceo stadion u ekstazi iščekivao je prve taktove, Elvis se okrenuo ka bendu i rekao “Svirajte Trouble“ i to je bio početak kraja. Prve note uspeo je da otpeva jedva primetno pomerajući se, a onda je podigao ruku i mali prst visoko iznad glave, davši publici znak kako nikada nije ni imao nameru da je izneveri. U sledećem trenutku već je uveliko njihao kukovima, a obezbeđenje je jedva obuzdavalo raspopamljenu masu,odlučnu u nameri da po svaku cenu dotakne svog Kralja.
Stidljivi dečak sa strahom od javnog nastupa postao je simbol buntovništva. Oni koji nisu javno smeli da mu odaju priznanje krišom su ga slušali. Skromni lepotan iz Tupela bio je vodeća vest u medijima širom sveta i to ni malo nije uticalo na njegovu suštinu.
Bio je muzički revolucionar, a nastupao je samo u Americi i Kanadi. Njegov menadžer, takozvani Pukovnik Parker, iz čije perspektive i gledamo ovaj Baz Luhrmannov biografski prvenac, uspeo je do te mere da kontroliše i manipuliše sa Elvisom, da ga je načinio zatvorenikom u sopstvenoj državi, ali i životu.
Pukovnik Parker imao je svoje razloge za to što Elvis nikad nije kročio na tlo Evrope, ali se ni jednog trenutka nije kajao, smatrajući da je upravo on odgovoran za rađanje Kralja.
Elvis nije očekivan protagonista klasične rock’n’roll priče. Muzička revolucija u koju se uspustio nastala je iz iskrene želje da spoji “crnu” i “belu” muziku, ne videći valjan razlog zašto do toga ne bi došlo. On vremenom postaje buntovnik, ali na to mesto dolazi pun ljubavi i poštovanja prema svemu što ga okružuje. Nema buntovničku narav, niti u sebi nosi i trunku osvetničkih emocija. Njegova želja je da svira i peva, a da ga u procesu niko ne sputava, niti na bilo koji način ograničava.
On zaista ne radi ništa pogrešno, sem što izuzetno dobro zabavlja publiku. Elvisova jedina “krivica” je što to radi bolje no iko do tada.
I upravo na taj način u ulozi Elvisa zabavio nas je Austin Butler, bolje no iko pre.
Priscilla je majčinski oklevala kada je mladog glumca upozorila da se upušta u veliku stvar, možda veću od njega, ali nije bilo potrebe za brigom.
Uz pomoć genijanog australijskog reditelja, Austin Butler na verodostojan i slikovit način predstavio je delove života velikog muzičara, važne prekretnice u njegovoj karijeri i neke krucijalne ljude koji su uticali na njega, ali nas je pre svega upoznao sa jednim velikim čovekom, koji je odveć verovao jednom malom.
Ispod slojeva prenaglašene šminke, Buz Luhrmannovske potrebe za sjajem i blještavilom u svoj moći vrhunske kostimografije, dramatičnih kadrova nabijenih emocijama, koje prati spektakularna muzička podloga, dva sata i 39 imamo priliku da prisustvujemo odi jedne ljudskosti.
Iako su američki mediji značajno osudili romantizovanje priče o kralju rock’n’roll-a, koji je život prerano okončao zahvaljujući zluopotrebi opijata, australijski reditelj na osude ovog tipa može samo pobedonosno da se nasmeje.
Kralju je krunu na glavi učvrstio, podsetivši nas na ljudski aspket onih najvećih. Prikazao nam surovost nezdarvih odnosa iz neočekivane perspektive, te nas bez mnogo pompe naterao da se zamislimo nad (sada) sasvim jasnom Elvisovom izjavom:
“Mnogo ljudi reći će mnogo stvari, ali na kraju: slušajte samo sebe”.
Elvis Prelsey dao je ovaj savet zapravo sebi. Prekasno.
Tekst: Maja Bunčić
Foto: Profimedia
