Nije bilo lako da Filmski festival u Kanu 2024. nadmaši prošlogodišnje izdanje, koje je premijerno prikazalo buduće oskarovce poput “Anatomija pada” i “Zona interesa”, kao i filmove “Maj decembar”, “Ubice cvetnog meseca” i “Kako imati seks”. Ove godine, nekoliko velikih i ambicioznih filmova – poput “Furiosa”, “Glasine”, “Emilia Pérez” i “Šegrt” – nisu uspeli da zadovolje visoka očekivanja. Dok su neki filmovi, poput “Parthenope”, “The Shrouds”, “Oh, Kanada” i “Megalopolis”, bili potpuni promašaji.
Na sreću, bilo je i filmova koji su oduševili publiku – smeli horori, zagonetni trileri i intimne, lirske drame, od kojih su mnoge režirale žene. U nastavku donosimo 11 najboljih filmova iz Kana koje bi trebalo da dodate na svoju listu za gledanje odmah.
The Substance
Našu selekciju filmova započinjemo sa zvezdom filmskog festivala “The Substance”. Film se pokazao kao uzbudljivo kontroverzan – krvlju ispunjen, preteran, vrlo brz horor od Coralie Fargeat, autorke filma “Osveta”. Vodeću ulogu u filmu ponela je Demi Moore, koja glumi voditeljku fitnes emisije koja je, u svojim pedesetim, smatrana ostarelom od strane svog napornog šefa (Dennis Quaid). Sledi misteriozni poziv da proba “The Substance”, proceduru koja tvrdi da će osloboditi mlađu, lepšu verziju vas. Procedura dovodi do otvaranja naše junakinje, a njen blistavi alter ego (Margaret Qualley) izranja, spreman da živi svoje najluđe fantazije. Stvari izmiču kontroli na spektakularan način, sa finalom koje je toliko urnebesno lud da zahteva da ga doživite na najvećem ekranu koji možete pronaći.
All We Imagine as Light
Prvi indijski film koji se našao u takmičenju na festivalu nakon više od 50 godina je “All We Imagine as Light”. Radnja prati promenljive ljubavi dve prijateljice u Mumbaju. Dok Prabha pokušava da shvati odsustvo svog muža, za kod se udala pre sedam godina, njena prijateljica Anu započinje tajnu vezu sa muškarcem kojeg je sama izabrala – protivno željama svoje porodice. Film se razvija sa nežnom, suptilnom lepotom koja zamućuje granice između magije i realnosti.
Kinds of Kindness
Nakon komercijalno usmerenih filmova i kandidata za nagrade “Poor Things” i “The Favourite”, Yorgos Lanthimos nas je počastio još jednim filmskim ostvarenjem “Kinds of Kindness”. Ova mračno duhovita i povremeno zastrašujuća trodelna basna prati likove kao što su Emma Stone, Jesse Plemons, Hong Chau, Willem Dafoe, Joe Alwyn, Mamoudou Athie, Margaret Qualley i Hunter Schafer dok igraju ekscentrični niz likova. Od megalomana i mistika do odmetnutih policajaca, članova kulta i zlonamernih muževa. Spojivši se u fascinantno istraživanje odnosa i pojma slobodne volje, tri priče su pažljivo konstruisane, duboko uznemirujuće i prepune šokantnih preokreta i skrivenih detalja, dovoljno da vas teraju na opsesivno teoretisanje nedeljama i mesecima koje dolaze.
Anora
Sean Bakerova šarmantna komedija počinje onako kako i namerava da nastavi: sa radosnim, sveobuhvatnim kadrom egzotičnih plesača koji igraju uz pesmu “Greatest Day” od grupe Take That. Jedna od njih je živahna Ani (revolucionarna Mikey Madison), koja zabavlja Ivana (Mark Eidelstein), nespretnog 21-godišnjaka koji je ujedno i sin ruskog oligarha. Sledi luda romansa dok ne postignu dogovor u stilu “Pretty Woman” da provedu vrtoglavu nedelju zajedno. Pre nego što to shvate, razmenjuju zavete u Vegasu, a Ivanovi besni roditelji su na putu da povrate svog nevaljalog sina. Smehovi su brojni, završna sekvenca je prava poslastica, a kraj je duboko i izuzetno dirljiv.
The Girl With the Needle
Film reditelja Magnusa von Horna, govori o siromašnoj ženi koju je prihvatila naizgled ljubazna vlasnica prodavnice slatkiša u Danskoj posle Velikog rata. Ali što duže provodi u njenom društvu, postaje jasno da namere vlasnice možda nisu tako slatke. Sniman u probadajućoj crno-beloj tehnici, “The Girl With the Needle” deluje delom kao psihološka drama, a delom kao duboko traumatični horor film, o poverenju koje imamo u ljude i posledicama žrtava koje pravimo. Bilo kako bilo, ostaviće vas uzdrmane.
On Becoming a Guinea Fowl
Na putu kući sa maskenbala u Zambiji, Šula (Susan Chardy) nailazi na leš svog ujaka pored puta u napetom i mračno duhovitom trileru. To je incident koji izaziva prenaglašeno izražavanje tuge svih starijih žena u njenoj porodici – uključujući njenu majku, koja bukvalno pada na zemlju dok obrađuje vesti. Međutim, Šula i njene dve rođake, mlada i draga Bupe (Esther Singini) i slobodna Nsansa (Elizabeth Chisela), ostaju neuzbuđene. Kako se priča polako odmotava, saznajemo kako ih je njihov ujak manipulisao i zlostavljao – i vidimo kako njegova proširena porodica žuri da očuva njegovu zaostavštinu. Reditaljka Rungano Nyoni majstorski stvara kadrove koji vam se urezuju u pamćenje.
Viet and Nam
Već zabranjen u domovini reditelja Truonga Minh Quy-a, ova sporogoreća queer drama prati dva mlada gej rudara u Vijetnamu početkom 2000-ih dok razmatraju mogućnosti svojih budućih života. Film traje nešto više od dva sata, ali život u ovom svetu sa njima – naizmenično idiličan, čudan i tiho opresivan – postaje donekle snolik kako se sve odvija. Premijerno je prikazan u sekciji Un Certain Regard na festivalu, sa delima drugih novih filmskih stvaralaca, ali se lako ističe kao jedan od najboljih filmova premijerno prikazanih u Kanu 2024. godine. Zapanjujući film o navigaciji nepredvidivom budućnošću i načinima na koje se vezujemo za one koji nam se čine najvažnijima.
Santosh
Ovaj triler u režiji Sandhya Suri, je intimno posmatrani, severnoindijski policijski procedural koji prati titularnu mladu udovicu (Shahana Goswami) dok nasleđuje posao svog nedavno preminulog muža. Otuđena od podmuklog ponašanja svojih muških kolega, pronalazi mentora – ili tako misli – u iskusnijoj, nadmenoj policajki (Sunita Rajwar), upravo dok se par uvlači u slučaj koji uključuje silovanje i ubistvo tinejdžerke iz niže kaste. Tragovi se prate, zaplet se zgušnjava, a konačno otkriće je teško za stomak. Ovo je suzdržano delo, svakako, ali je i ono koje tiho subvertira vaša očekivanja – u sve većem prkosu naše junakinje suočene sa mizoginijom; u čudnoj hemiji koju ima sa svojom novom prijateljicom i nadređenom; i u čudno dvosmislenom kraju. Kada to učini, film uzleće.
The Seed of the Sacred Fig
Režiser Mohammad Rasoulof je pobegao iz Irana, nakon što je osuđen na zatvor zbog tajnog snimanja ovog hrabrog novog filma. “The Seed of the Sacred Fig” je smešten u savremeni Teheran i prikazuje političku i domaću tiraniju koja muči jednu porodicu nakon što izbije protest za oslobođenje žena. Porodični patrijarh je istražni sudija na Revolucionarnom sudu u gradu, zadužen za kažnjavanje demonstranata. Ali kod kuće se sukobljava sa svojom ženom i dve kćeri, koje imaju manje tradicionalan pogled na situaciju. Ono što počinje kao razgovorni, zanimljiv iranski drama, u svom završnom činu eksplodira u nešto divlje i hipnotišuće. U svetu gde se reč “važno” koristi tako olako, ovaj film je jedan od retkih koji zaslužuje takav epitet.
Bird
Andree Arnold fokusira se na predivnu Nykiyu Adams u ulozi Bailey, 12-godišnjakinje čiji je život sa ocem (Barry Keoghan) i bratom (Jason Buda) na ivici prekida zbog očeve ženidbe sa njegovom novom devojkom (Frankie Box). Dan pre venčanja, Bailey spontano beži od kuće i, negde u valovitim poljima Gravesenda, sreće Birda (šaljivi Franz Rogowski), putnika koji traži svoje davno izgubljene roditelje. Njihovo novo prijateljstvo, i njegovo preplitanje sa njegovom očajničkom potragom za odgovorima o svojoj prošlosti, i njenim odnosom sa otuđenom majkom (Jasmine Jobson) i nasilnim partnerom (James Nelson-Joyce), sve to vodi do zapanjujućeg vrhunca. U tom trenutku, film uzima nadrealan zaokret koji mi nije sasvim legao. Sa neverovatnim bogatstvom svega što nam je ponuđeno u filmu “Bird”, od slikovitog snimanja do očaravajućih nastupa, više nego zaslužuje mesto na ovoj listi.
The Balconettes
Razigrana komedija Noémie Merlant prati tri žene, koje igraju Souheila Yacoub, Sanda Codreanu i sama rediteljka. One zajedno špijuniraju zgodnog komšiju (Lucas Bravo) sa balkona svog stana u Marselju tokom užarene vrućine. Film ima mane, posebno u kasnijem uklanjanju jednog od ključnih sporednih likova (Nadège Beausson-Diagne). Ipak, osvojio nas je velikim smehom, čistim ushićenjem, veštim rukovanjem složenim temama vezanim za #MeToo, i upečatljivim vizuelnim stilom nalik na “Euphoriu”. Kako temperature rastu i impulsivno ubistvo treba prikriti, većina njihovih odeća nestaje, i do kraja filma koji traje sat i 45 minuta, golotinja je u potpunosti i uzbudljivo normalizovana. Na festivalu punom ozbiljnijih, teških i ponekad zamornih filmova, ovo je bio dobrodošao, galvanizujući udarac.
