Kustoskinja Natalija Paunić govori o izložbama iz različitih delova Evrope koje su na nju ostavile utisak ove godine. Neke od njih uključuju etablirane, a neke veoma mlade umetnike, komercijalne galerije, umetničke prostore i muzejske institucije. Ono što ih drži na okupu je tema.
1. Cejla galerija, Brno: Marko Obradović – Piramidalna shema
Izložba „Pyramid scheme” Marka Obradovića bavi se kolektivnim verovanjem kao praksom. Kao okosnicu razmišljanja Marko uzima bosanske piramide, geološke formacije čije poreklo je nejasno i drevnost demantovana u internacionalnim naučnim krugovima. Ipak, deo populacije insistira na njihovoj autentičnosti i posebnim vrednostima. Marka zanima ideja da je verovanje, samo po sebi, dovoljno moćan mehanizam za kog činjenice zapravo nisu bitne. U širem smislu, ova tema dotiče period nakon početka pandemije, u kom su teorije zavere i različita magijska verovanja dostigli nove vrhunce. Kako kaže Naomi Klajn u svojoj novoj knjizi Doplgenger, teorije zavere možda maše činjenice, ali dobro prepoznaju sentiment u društvu; zbog toga su nam primamljive u kriznim vremenima.
2. Parra i Romero, Madrid: Nastanjivanje prevoja (Inhabiting the fold – Fuentesal Arenillas, Almudena Lobera, Cristina Mejías, Rafa Munárriz)
U staroj madridskoj galeriji Parra + Romero na leto je održana izložba mlađe generacije umetnika čiji rad, po njihovom kustosu, pruža nove poglede na konceptualnu umetnost i minimalizam, kategorije iz prošlog veka. Ovo je iskorak u odnosu na njihov originalni program, koji se više bavi istorijskim radovima i modernom umetnošću. Ipak, postavlja se pitanje, kako se ovi naizgled novi pogledi razlikuju od onih starih, originalnih viđenja konceptualne umetnosti, sa kojima ih galerija poredi? Jedan zanimljiv odgovor na ovo pitanje je da interesovanja većine ovih umetnika zapravo uopšte nisu formalna, već praktična. U tom smislu, ono što njihovi radovi propituju mnogo je bliže zanatu, igri ili sociološkim pitanjima nego umetnosti, što govori o generaciji koja subverzivno koristi ruho visoke umetnosti radi komunikacije svakodnevnih, daleko prijemčivijih misli i tema: kako se rad prenosi s mesta na mesto ako je jako težak? Kako se projektuje video u malom volutku papira? Šta možemo uraditi sa metalom koji je nađen na otpadu i potencijalno ne služi više ničemu?
3. Cukrarna, Ljubljana: Kali Spuner – Igrajući mrtvu prirodu u jednom dahu
U tekstovima o radu Kali Spuner često se govori o delegiranju, sceniranju i navođenju kroz performans. To „performativno” se aktivira ne samo kroz elemente i učesnike izložbe, već i publiku koja kompletira radove. Istančanom veštinom Kali Spuner uspeva da objasni, bez reči, bez vizuelnih instrukcija ili poznatih znakova, svojoj publici tačno šta treba da oseti – i to osećanje zaista i postiže. U Cukrarni postoje samo dva figurativna rada, manja nego što bi se očekivalo u odnosu na veličinu prostora: male slike mrtve prirode, odnosno prikazi dve jako slične kruške, na zidu centralno postavljenom u prostoriji. Sa druge strane zida nalazi se zamazana površina organskih boja, apstraktna i neodređena. Jedan zvučnik je usmeren ka klupi ispred zida i emituje disanje, drugi je udaljen i s vremena na vreme započinje Bahovu Svitu za violončelo u C duru. Podsećamo se sopstvenog tela; sopstvenog trajanja (misleći pomalo na krušku, u kratkom trajanju pre truljenja ili konzumiranja); kroz trajanje daha, kroz trajanje muzike koja se ponavlja i kreće ispočetka svakim novim pokušajem da se odsvira do kraja — alegorija na sva naša ponavljanja.
4. Galerija Sofi Tapajner, Beč: Irina Lotarević – Modularna žena
Izložba metalnih skulptura i instalacija Irine Lotarević praćena je tekstom koji problematizuje, ili (možda i slučajno) čak podsmeva, Le Korbizjeov san o modularnosti. Irina primećuje da je, kao i većina arhitekata iz perioda moderne, Le Korbizje projektovao svoje “mašine za stanovanje” u odnosu, pre svega, na muškarca. Ono što autorku teksta posebno intrigira je da se prosečna muška visina data u Modularu promenila iz 175 cm (u odnosu na standardnu visinu Francuza iz tog doba) u 183 cm 1946. godine, i to u odnosu na muške želje i ideale, pre nego na realnost. Ipak, van kritike muške anksioznosti oko superiornosti, koja se manifestuje kroz nesigurnost oko visine — odnosno, van opstrukcija teksta — Irinina izložba prikazuje želju za otelotvorenjem, za prostornom materijalizacijom, pa bilo to prikazano i kroz stanovanje, ili stanovanje ptica (koje se takođe pojavljuju u galeriji). Tanki lanci koji se prostiru po belom zidu jedva se naziru, ali njihovo suptilno prisustvo koje se primećuje tek kroz presijavanje upravo ukaziuje na problematiku „modularne žene”, koja možda ima drugačiju materijalnu pojavnost od one koja joj je društvenim normama data.
5. Fondacija Sandreto, Torino: Paulina Olovska, Vizuelno ubeđivanje
U kontekstu fondacije Sandreto, Paulina Olovska nije zapravo autorka samo sopstvenih radova, već je i kustos radova iz kolekcije fondacije. Umetnik kao kustos definitivno nije nova praksa, ali je zanimljivo videti s kojom lakoćom Olovska prepušta sopstvenim slikama da, zapravo, budu samo mali deo jednog velikog narativa o želji, erotici, seksualnosti, identitetu i fantaziji. Radovi su u međusobnoj komunikaciji i direktno (kroz arhitekturu izložbe koja upućuje posetioce da gledaju kroz rupe u zidovima ne bi li pravili paralele između sadržaja iz jedne i druge sobe), kao i indirektno, nakon sagledavanja celine. Jako važan deo izložbe je selekcija video radova koji su postavljeni tako da uvlače posetioce u velike i dugačke hodnike neobične proporcije, tako da ostajemo sami sa sadržajima koji su suštinski neprijatni ili izazovni za gledanje, a kako smo im se već približili, trebaće nam ponovo jednako vremena da izađemo iz hodnika da bismo ih napustili — te ostajemo s njima, ili kako bi rekla Dona Haravej, ostajemo s nevoljom.
Tekst: Natalija Paunović
Fotografie: Ljubaznošću galerija i fondacije Fondazione Sandretto, Cukrarna, Cejla, Sophie Tappeiner, Parra and Romero
