Harper’s BAZAAR Voices: Iva Lorens piše svoja pravila

Ponikla iz nove generacije popa, koji se na samom početku njene karijere i dalje oblikuje, Iva Lorens je posle brojnih EP-ova izdala debitantski album Svitanje. Među brojnim muzičarkama koje su osvanule kao nekada nežni, nekada grubi glas Gen Z-ja, Iva pronalazi svoje mesto u mreži glasova čije reči odjekuju dalje od one-time hitova.

Glavni singl sa albuma Udarci govori o pritiscima da se uklopimo u izmišljenu sliku savršenstva i šta smo sve spremni da istrpimo na tom putu. Njegov provokativan tekst je srž spota u kom se pojavljuju mnoge žene, od pevačicine majke i poznate srpske manekenke Irene Mišovic do Ksenije Kneževic iz ženske pop grupe Hurricane i voditeljke feminističkog podkasta Tampon zone Ive Parađanin. Emotivni kadrovi čine osnažujuću sliku žena različitih generacija koje u sebi gomilaju male (i veće) udarce koje život ume da nanese, oblikujući ih u to što mogu da postanu.

Ivina odlučnost da inače seksualizovanu pop muziku iskoristi kao prostor za pisanje novih pravila, onih čijih je okova i sama želela da se oslobodi dok je odrastala, nije mali poduhvat za debitantski album u Srbiji. Pažljivo je pustila da trud, talenat i iskustvo gori kao tiha vatra, dok nije osetila da će publika biti spremna da s njom odlučno zagrebe ispod površine. Za to joj je trebalo skoro sedam godina, od trenutka kada je počela da preduzima korake kako bi se transformisala od Ive Mišović u njen muzički alijas Iva Lorens, pa sve do svitanja.

Vratili ste se da živite u Beograd kad je počela pandemija i ubrzo nakon toga ste ušli u proces stvaranja albuma. Koliko se vaš stav prema pisanju muzike promenio od tada? Da li ste tokom snimanja albuma osetili utisak okoline?

Defnitivno sam se i načitala i naslušala milion stvari da bih naučila da pišem na srpskom kako ja hoću, odnosno da bih našla svoj glas. Kada sam pisala sa Zoranom (Zarubicom) i Lukom (Racićem) naučili su me da muzika jeste za tebe, ali kada pričaš o nečemu moraju i drugi ljudi da te razumeju. Ako ti razumeš samog sebe to nekad nije dovoljno za druge, a ipak je u pitanju nešto što izlazi u javnost. Ako znaš koja je tvoja poruka, to mora nekako da poentiraš. U tom smislu sam postala malo manje sebična i malo više otvorena.

Kako je izgledao taj proces?

Užasano. Volim da pišem iz lične perspektive i za neke pesme morala sam da se vraćam u prošlost, koja je nekad bolna, nekad komična. Ali ceo proces je sam po sebi ludo dosadan. Imamo belu tablu, dođem, ispišem tekst koji sam smislila i onda krenemo redom. Sečemo, rušimo, produžujemo, nešto se doda, nešto se oduzme. Sve to zavisi od pesme do pesme.

Lokalna pop scena se značajno proširila u odnosu na pre deset, pa čak i pet godina. Šta se promenilo?

Nismo imali na koga drugog da se oslonimo osim jedni na druge. Obično je mentor neko ko je stariji od tebe, a meni su mentori bili Zoran, moj vršnjak, i Luka koji je dve godine stariji od mene. Svi radimo zajedno i snalazimo se. Ako ste primetili, stariji muzičari ne angažuju mlade da otvaraju njihove nastupe, što je baš čudno. A mi kad imamo koncerte, otvaramo jedni za druge.

Da li postoji rizik da će nastati nedostatak autentičnosti u svemu tome?

Mislim da je mnogo ljudi smatralo da smo sve slične kad smo počinjale, a sada se baš vidi da smo različite. Što više izbacujemo muzike, to se više razvija svaka na svoj način. Volela bih da bude više ženskih bendova. Mislim da imamo manjak live nastupa čitavog benda. Po meni je to pravi koncert.

Kako vi doživljavate Svitanje?

Htela sam da napravim album koji ja nisam imala kada sam imala šesnaest godina. Morala sam da se okrenem stranoj muzici da bih našla nekoga ko priča o nečemu što me interesuje. U to vreme, objavljen je Lorde Pure Heroine i to se ispostavio kao album moje generacije. Bilo mi je žao što to nisam mogla da ga imam na srpskom. Želela sam da kreiramo dobar ženski pop album, da ima gitare i harfe i da ne bude samo vidi što sam lepa nego slušaj šta imam da kažem. Skoro mi je jedna prijateljica rekla kako bi opisala moj album. Prvo je istakla da je mazohisticki, i u pravu je. Ima tu notu, slično tekstu u pesmi Udarci, primaš male udarce koji na kraju dana ipak bole. Udarci iz ljubavi, iz odrastanja, zbog momaka, devojaka, drugarica ili društva. Ceo album je malo bolan. Jako mi je drago što se primecuje taj aspekat melanholije u mojoj muzici i mislim da se tu oseća da sam Rak u horoskopu.

Nedavno je izašlo više fenomenalnih albuma u kojima se oseća ta nepokolebljiva ženska energija – Senidin Za tebe, Bojanin album Ljubav, sada i vaš. Da li muzika i umetnost preovladavaju kao jedan od načina da žena danas povrati svoju moć?

Postoji taj faktor gde se osećamo kao da nas, sada dok pričamo, neko sluša. Neke stvari se menjaju, a neke ne. Dalek je to put i treba biti uporan, ali više ne pristajemo na prodaju sebe. Prodajemo to što imamo da kažemo. Ranije su ljudi smatrali da se pop prodaje svojim telom, a ne glasom. Danas žene više slušaju muziku nego muškarci, što znači da se pre svega obraćaš ženama. Ako imaš šta da kažeš, žena ce da te čuje, jer se one mahom osećaju kao da ih niko ne čuje. Ukoliko imaš platformu da kažeš nešto u pesmi, koja će da se pusti na radiju, u nekoj prodavnici ili na rođendanu, koliko može biti dobro nekome što čuje nešto što pokušava da kaže godinama, a niko ne sluša. Mislim da će takvih trenutaka biti sve više.

Vaša mama i sestra su učestvovale u snimanju spota glavnog singla Udarci. Šta učite od njih, a šta one od vas?

Kada imate stariju sestru, u nekom momentu postane nevažno ko je stariji, a ko mlađi, jer menjate uloge u odnosu na to šta vam se dešava u životu. Da nije bilo nje, defnitivno ne bih slušala muziku koju slušam danas, ne bih imala ljubav za mjuzikle i ne bih bila tu gde jesam. Ona je prva osoba koja dok ni ne završim pesmu već stigne svima da je pošalje. Imam tu sreću da je moja mama uočila odmalena da me muzika zanima i da je nije bilo strah da pusti da to u meni raste, da me vuče za ruku i da me podseća da je sve to jako važno. Nije je mrzelo da me vozi na časove pevanja, da pusti moju pesmu i da mi uputi kritiku. Ali, uvek mi je govorila bez napornog rada ništa neceš postici. Ona me je disciplinovala.

Uobičajena je seksualizacija žena od malih nogu, posebno u javnom prostoru. Da li ste to osetili na svojoj koži?

To kreće od osnovne škole. Uvek je postojao onaj period u kom se dečaci neprimereno odnose prema devojčicama iz razreda. Sećam se da je jedan otac sinu rekao: Bravo sine, znaš kojoj devojčici da se okreneš, onoj sa najvećim grudima. Na roditeljskom sastanku koji je sazvan tim povodom, on je na tu temu sinu bacio pet. Jednom mi se u srednjoj školi jedan dečko neprimereno telesno obratio. Zauzvrat sam mu lupila šamar, zbog čega sam bila kažnjena. Ali nikad me to nije remetilo, nisam to shvatala kao traumu. Nekako me je baš bilo briga za to. Imala sam sreće da znam ko sam i šta sam. U poslednjih godinu dana, iznenadilo me je to da je nekim ljudima odjednom zanimljivo što se bavim pevanjem, jer smatraju da su pevačice lake. Defnitivno, postoje neki ljudi koji treba da se prevaspitaju, a meni nikad nije problem da im održim lekciju.

Kako se nosite s tim i da li je uopšte moguće vladati percepcijom drugih?

Počela sam karijeru i ekscplitino sam rekla da su mi stajlinzi, u tom trenutku, apsolutno nevažni, što je jako čudno s obzirom da sam odrasla u kući u kojoj je moda najvažnija stvar. Želela sam da me ljudi prvo čuju i da me shvate ozbiljno, a tek posle da razmišljam o tome kako želim da izgledam za neki spot. Nisam htela da me na početku karijere neko klasifkuje kao lepu ženu. Najlakše je biti lepa u dvadeset petoj godini. Međutim, to ne znači da će nešto da traje. I dalje rastem i otkrivam svoju seksualnost i kakva hoću da budem, ali uvek sam bila osoba koja ume da stane ispred ogledala, pogleda sebe i kaže: Bravo, ljubavi. Kidaš. Samo treba voleti sebe. Na kraju, nema ničeg lepšeg nego biti žena.

Rekla bih da Svitanje slušaoce vodi kroz više priča – o kraju ljubavi, velikodušnosti prijateljstva, osvešćivanju ženske seksualnosti i putu sazrevanja. Kako je izgledao vaš lični put tokom celog procesa?

Često sam se pitala kakav će biti koncept albuma i kako će da se završi. Jako mi je drago što sam uzela dovoljno vremena da ga napravim, jer se ispostavilo da je prva pesma na albumu zapravo bila poslednja koju sam napravila. Zahvaljujući njoj, album je zaista dobio priču, a završava sa pesmom Vreme nek teče. Priča kroz ceo album jeste o lepoti, da u svemu pronađeš ko si ti i da budeš dobar sam sa sobom, uz veštinu koju moraš da savladaš, a to je da naučiš da budeš sam. I da je ok kad se neki ciklus u životu završi.

Tekst: Anja Paspalj

Foto: Goran Popovski