Retke su žene kojima je pošlo za rukom da pričaju velike društvene i političke istine, pritom maksimalno ističu svoju seksualnost, a da ih muškarci, umesto što gledaju u njihove predivne grudi, zapravo slušaju. Jedna od njih je Ivana Rašić poznatija kao Sajsi MC koja je, iako veruje da je njena autentičnost umanjivanja jer je posmatrana kroz prizmu roda – prva je reperka u Srbiji, uspela da ostane u samom vrhu najpopularnijih domaćih autora pune dve decenije.
Novim albumom Kardinalna, najavila je novi, profesionalniji izraz, a pesme kao što su Kardinalan znak, Ringe raja, Dizzy, Sve mi je problem, 2Hot u samom su vrhu slušanosti već nedeljama. Ako želite da je čujete uživo, posetite njen naredni nastup na Exitu, a ako vas zanima da otkrijete nešto o njenim počecima, pripremama za koncerte, stavovoma i kako je zapravo nastala jedna od njenih najpopularnijih pesama Antifa kučke, pročitajte intervju koji je dala za Harper’s Bazaar.
Hajmo na početku o počecima. Kako je sve krenulo?
– Kad sam počinjala, 2002-2003. godine, ako si hteo da budeš viđen uopšte, da se ukačiš sa ljudima na sceni, morao si da izlaziš u grad i da učiš na terenu. Nije bilo interneta, instagrama i tiktoka. Nisam sedela kod kuće i učila rime napamet, niko mi nije rekao da tako treba. Pisala sam poeziju, a onda sam javno, pred ljudima, učila kako da repujem – publika je mogla da čuje moje fejlove, moj loš flow, sve. Kalila sam se na sceni. Sve to je podsećalo na same početke repa i mislim da sam ja i uhvatila taj poslednji talas kad se sve dešavalo na licu mesta, u klubovima. Nikad neću zaboraviti, a nisam bila toliko mlada – imala sam dvadesetak godina, koliko sam bila fascinirana kada sam na Akademiji, u velikom klubu, videla četvoricu DJ-eva koji rade na osam gramofona. Pomislila sam: “Wow, ovo je najkvalitetnija žurka koja postoji!”. Osetila sam se privilegovano što sam tu, što gledam sve to – ispred tih DJ-eva je bilo jedno 15-ak repera, MC-jeva, koji su radili back to back.
U kojim klubovima se nastupalo, kakva je bila rep scena?
– Upala sam u ekipu koja je puštala muziku u Dolaru i na Akademiji, to su za mene bila dva ključna kluba jer sam u njima dobila šansu da nastupam. Prvi samostalni nastup imala sam u Dolaru, na Akademiji sam prvi put radila freestyle. Drugar od Makija Mana, koga smo zvali Deki Raspekt, a koji danas živi u Poljskoj, išao je za mnom kao neka svetleća reklama i govorio ljudima da ja repujem. Ja sam se samo smeškala, bilo me je blam da kažem da ne znam i, eto, baš tako je sve počelo. Iz hrabrosti.
Zahvaljujući razvoju društvenih mreža, klinci koji danas počinju da se bave muzikom stvari rade drugačije. Idete li u korak sa društvenim, tehnološkim i muzičkim trendovima?
– Da, danas je sve apsolutno drugačije. Sad klinci prvo formiraju svoju internet ličnost, pa tek na kraju izađu u javnost. A opet, sve se tako brzo menja, zastareva na svakih nekoliko godina, pa Instagram je već zastareo. Najradije bih da se ništa ne menja, da se nijedna nova zgrada ne izgradi dok sam živa, da se nijedno drvo ne poseče, da sve ostane onako kako pamtim. S druge strane, promene su neminovne i ako želite da opstanete morate da idete u korak sa njima. I sama sam nekad bila sila koja je donosila promene. Bila sam prva žena koja repuje i to radi to na jedan specifičan način, a da je pritom neobrazovana kad je komponovanje muzike u pitanju. Ne pratim slepo sve što se dešava danas, imam neku svoju grupu mlađih saradnika sa kojima razgovaram, većam, raspravljam šta i kako.
Kako nastaju vaše pesme, opišite nam sam proces?
– Studirala sam Fakultet političkih nauka i to je mnogo uticalo na ono čime se u datom momentu bavim, šta me zanima i o čemu pišem. U međuvremenu sam počela da kaskam za fakultetom, pa kako mi dođe neki ispit, tipa Teorija kulture ili Politička sociologija, a imamo ih četiri – na svakoj godini po jednu, tako radim nešto što je u vezi sa tim. Ono što učite na faksu nužno utiče na vas ideološki, na vaš vrednosti sistem, da li ste levo ili desno… Bilo mi je strašno prosto i vulgarno da na nekreativan način obrađujem neke političke teme, kao što su mnoge moje muške kolege radile. Uvek sam htela da dam više čitanja, više dimenzija. Okej, sa pesmom Antifa kučke sam možda malo preterala. Tu sam izmislila dve potkulture koje ne postoje, napravila neku vrstu utopije… Htela sam da razbijem predrasude gde ljudi na antifa devojke gledaju kao na nekog ko je mršav, androgen, aseksualan i napravila sam da budu sve suprotno od toga. Pa sam dečake iz radničke klase pretvorila u profeministe i strašno osvešćene ljude, i te dve kategorije sam stavila u neki odnos. Ne znam kako je i zašto ta pesma postala hit, nešto se dogodilo u Kosmosu, jer ona ni po kojoj stavki ne bi trebalo to da postane.
Istakli ste jednom da je Yugo dete možda vaša najličnija pesma.
– Tu se ogoljavam do kraja, govorim stvari koje reperi generalno za sebe ne bi rekli – da se pravim pametna, a često sam glupa, da bez obzira na to koliko sam se puta opekla i dalje pipam ringlu. U toj pesmi kažem da sam postala zombi jer sam previše poraza doživela i da i dalje moram mnogo da radim, a odavno sam mrtva unutra. Ipak, ovo je politička pesma, iako lično pričam o sebi. Napisana je pomalo i u inat svima onima koji negiraju Jugoslaviju, koji smatraju da je Srbija najviše izgubila pripajanjem Jugoslaviji – to je ta desna strana. Ništa ne idealizujem, ali negiranje Jugoslavije me užasava.
Uspeva li publika uvek da prepozna i nagradi iskrene emocije?
– Publika je alava, voli kad se ogolite, oseti to. Recimo, pesma Meni se ne udaje je ozbiljno promišljena pesma. Ja sam napisala tekst za nju, u startu za neku drugu pevačicu, ali mi se nije poklanjala ta pesma jer mi se dopala. Kad se pojavila pesma, moji najtvrđi fanovi su bili u fazonu: “Evo, konačno smo dočekali da nam Sajsi da nešto komercijalno…”. Prethodnih deset andergraund pesama su obožavali i onda su jedva dočekali jednu koja to nije. Dakle, odgovor je: publika ceni iskrenost, ona vam daje legitimitet, ali ako im ne date glamur, estetiku na vrhunskom nivou i nešto što je kvalitetna komercijala, neće biti zadovoljni.
Kako je bilo nositi se sve ove godine i sa negativnim reakcijama na vašu pojavnost – na izraženu seksualnost i u imidžu i pesmama?
– Celo moje autorsko stvaralaštvo je na neki način borba protiv muškaraca koji su pokušavali da umanje moju autentičnost i pisanje tako što su ga gledali samo kroz prizmu mog roda. I ne samo muškarci već i žene koje se priklanjaju tom muškom narativu. Čim je seksualnost prvi put izašla na videlo, odmah su me diskreditovali određeni krugovi, ali to nije naštetilo meni lično jer se ja stvarno, obrađujući te teme, oslobađam sebe. Testirajući dokle mogu da idem u toj provokativnosti, lečim sebe, zabavljam se, jako je moćno da izađem u javnost i stanem iza svojih reči i svojih pesama obučena “provokativno” – nema veće moći od toga. Seksualna privlačnost je za ženu oduvek bila problem, i danas je problem, i konstantno se sve svodi na to da ona, ako želi da budu prihvaćena u određenim intelektualno – elitnim krugovima, mora veštački da umanjuje svoju seksualnost. E, ja sam u poziciji da mogu da je ne umanjujem. Ali nije da taj moj stav kod određenog dela publike ne izaziva to da me okarakterišu kao nekog ko nije autorka i da me svedu samo na seksualni objekat.
Zanimljiv je način na koji koristite svoj seksepil, kako se igrate njim u pesmama, na sceni, posebno u spotovima. Koliko vam je on, zapravo, važan?
– Koristim ga na mnogo nivoa i kanala. Mnogo je moćno kad kažem u pesmi neke stvari, izgovorim nešto i onda završim sa tim, ne bavim se više nekim tabuom. Vrlo je moćno kad to uradite, kad izbacite nešto iz sebe i kažete: “Ovo sam ja”. Posle vam niko ništa ne može. U početku je to bilo amaterski, a kasnije sam sve, u radu sa Draganom Vurdeljom, podigla na jedan viši nivo. Zabavljamo se i prenosimo neku poruku.
Čini se kao da na novom albumu, Kardinalni znak, u tom estestkom smislu odlazite i korak dalje. Ceo album nosi naziv po pesmi Kardinalna, koja ima veze sa astrologijom. Otkud to?
– Astrologija je lepa i zanimljiva tema i daje vam mnogo prostora da se igrate predrasudama i klišeima. Ne bavim se astrologijom, to je ozbiljna nauka, malo sam o tome čitala, ali da biste mogli da napravite pesmu vama i treba malo. Ako u pesmi Dizzy pevam da mi je od proseka dizi, to nije zato što sam u životu popila mnogo proseka već zato što moj kum pije samo proseko i imam to njegovo, second-hand iskustvo. Nije mi potrebno da ubijem od tekile deset puta, već jednom, pa da znam kako me ona radi. Čim sam naučila da postoje promeniljivi, fiksni i kardinalni znakovi, već sam imala strukturu za pesmu. Volim da se igram tim klišeima, naravno da ne razumem kvadrate i odnose u natalnim kartama, malo sam čitala o tome, ali sam sakupila dovoljno ključnih reči da bih mogla samouvereno da kažem da nisam fiksni znak, već onaj jak, kardinalni… Da sad to sluša neki astrolog verovatno bi rekao da lupetam gluposti, ali to je moje mišljenje i super je za pesmu.
Na omotu albuma obučeni ste kao žena ratnica. Ko su žene-ratnice?
– Meni je svaka žena-ratnica, koliko god da jeste ili nije privilegovana, zato što i privilegovane žene imaju svoje usude, samim tim što su žene. Svaka žena koja je rodila dete mi je ratnica. Divim se tim ženama. Živeti u ovakvom društvu kao žena je ratni podvig, koliko god nam se čini da je ono napredovalo, nije dovoljno.
Želite li zauvek da se bavite ovim poslom?
– Ovaj posao strašno troši psihički i fizički i da bih se do kraja života njime bavila morala bih da se zamrznem, što ne bi bilo loše.
Sami pišete stihove za svoje pesme. Imate li u planu da, jednog dana, izdate knjigu poezije?
– Pišem i poeziju i prozu, rukom. Kada bi neko seo da rediguje sav taj materijal, trebalo bi mu mnogo vremena, a sama to nikako da uradim. Imam želju da izdam knjigu i znam da bi mi veću čast i ponos priredilo izdavanje knjige, nego muzičkog albuma. Ali, meni se i dalje čini, iako pišem dvadeset godina, da još uvek ništa dobro nisam napisala. Možda treba da sednem sa urednikom neke izdavačke kuće – jer sve vreme samo sa sobom razgovaram, i pregledam sav taj materijal. Videćemo. Pesme izbacujem lako i brzo, to je za mene stvar tehnike i zanta, ali pisanje proze, to je nešto sveto.
Tekst: Jelena Milinčić
Fotografije: Aleksandar Crnogorac
Mesto snimanja: Galerija Štab by Brun & Brun
