Kada je iskoračila iz svojih strahova, Dea Džanković neumitnom brzinom počela je da izaziva strahopoštovanje na umetničkoj sceni. Detinjstvo u multietničkoj zajednici učinilo ju je povučenijom u sebe, a tu, unutar nje počeo je da se rađa svet koji je i danas nagoni da koketira sa svojim strahovima. Želela je koliko toliko sigurnu karijeru, ali da bude makar blizu umetnosti koja ju je mamila sa svih strana. Izabrala je produkciju, naučila mnogo i nije se pokajala. Paralelno je osluškivala sebe, samostalno naučila da svira gitaru, peva, piše poeziju, pa je na red došla fotografija, režija, video instalacija. Onog trenutka kada se pokajala bio je to momenat kada je zbog straha od neuspeha na polju umetnosti (koja joj je značila ceo unutrašnji svet i još malo više), odabrala da “igra na sigurno”. Počela je da gradi karijeru u nemilosrdnom korporacijskom svetu. Doživela je potpuni slom duha i tela, susrevši se lice u lice sa fenomenom burn out-a. Kada više nije imala gde, sa nešto jačine duha što je od vajkada stajalo nesalomivo unutar nje, strahovima je pokazala zube, burn-out uhvatila za gušu i izvukla na površinu. Dala je otkaz i sa velikom željom da pomogne drugima da ne iskuse što je ona, odlučila da vrišti u to ime. Bio je to njen prvi veći kolektivni performans u kome su je podržali stanovnici Beograda, vrišteći na glavnim trgovima skupa sa njom, razumevši sve o mentalnim stegama, nemoći, besu i potpunoj iscrpljenosti. Život ju je stavio u situaciju da izabere umetnost ne bi li preživela, savladala svoje strahove i ukazala drugima kako da to učine, a ona je konačno počela da živi! Deu Džanković sada već izvesno vreme znamo kao perspektivnu umetnicu autentičnog izraza, a odnedavno i kao menadžerku beogradske galerije Monolog u sklopu koje i sama izlaže. Njena poslednja izložba pod nazivom “Suzovača” još jednom se dotakla emocija koje su stigmatizovane u današnjem društvu, a svojim pristupom ovoj temi kroz fenomen kafane, još jednom je izazvala veliku pažnju. Trend koji će se sasvim sigurno nastaviti, iako ih ona ne prati. Svakako ne na površini stvari, ali i te kako kroz sociološko psihološki aspekt koji kroz Deinu umetničku prizmu poprima zastražujuće dimenzije, vredne upravo onih strahova s početka teksta.
U sklopu izložbe “Suzovača”, interdisciplinarna umetnica Dea Džanković će izvesti perfomans pod nazivom “Sudbina”. Performans će se održati na dan zatvaranja izložbe u petak 05. avgusta u galeriji Monolog, na adresi Cetinjska 15 od 19 – 23 časova. Umetnica će izvesti performans koji predstavlja čitanja kafanskog tarota koji je za potrebe izložbe Suzovača osmislila i dizajnirala kao jedan od izloženih radova, a koji je izazvao veliko interesovanje. Svako od posetilaca će imati priliku da sedne sa umetnicom u galerijskom prostoru i da postavi jedno pitanje na osnovu koga će dobiti jedinstveno čitanje kafanske tarot karte.
Rad “Sudbina” je prva instalacija koju su posetioci i posetiteljke imali priliku da vide u galeriji Monolog tokom trajanja izložbe Suzovača.Rad se odnosi na špil od 22 tarot karte koji je napravljen u odnosu na Veliku arkanu tarota. Svaka karta tarot špila predstavlja junaka ili junakinju iz kafanskog života, a ekvivalenti sa Velikom arkanom tarota i pojedinačnim kartama i njihovim arhetipima su osmišljeni i dizajnirani u odnosu na njihove likove i dela, kao i odlomke tekstova najpoznatijih pesama. Za potrebe zatvaranja izložbe i performansa, umetnica je napravila celokupni kafanski tarot špil od 78 karata, dizajnirajući i dodavši karte Male arkane, koje dalje uključuju još protagonista i protagonistkinja kafanskog života,kao i vizualne simbole kafane kao pandan klasičnom tarotu.
Ono čuveno: umetnost je izabrala mene, a ne ja nju – odnosi li se i na tebe?
Tek sa 27 godina usudila sam se da sebe nazovem umetnicom. Imala sam veliki strah da se identifikujem. To je naravno moje lično iskustvo. Rekla sam sebi: Hajde da studiram produkciju, to je blizu. Film i fotografiju, pa da režiram. Pa, ću vremenom. Postojalo je ogromno kolebanje i ogroman strah, ali sam bila nesrećna radivši bilo šta drugo. Međutim, onda sam uvidela da mogu da budem neuspešna čime god da se bavim. I u nečemu na prvi pogled bezbednom, mogu da omašim. Zašto onda ne bih bila hrabrija sa umetnošću? Uvek fejluješ ako ne radiš ono što voliš, koliko god bilo kliše. Ali nije kliše, to je rečenica za sva vremena. Umetnost je izabrala mene. Možda bi bilo lakše u životu da se bavim nečim drugim i da sam time zadovoljna. Sa jednostavnijim stvarima, jer život umetnost kao takva nije laka. Da je bilo lakše ne bih se razvila kao ljudsko biće. Prelomni trenutak bio je kada sam shvatila da sam srećnija ako omašim u umetničkoj praksi i kada mi profesor skrene pažnju da nešto nije dobro, nego kada mi neki menadžer pohvali bilo šta. I to je bio taj prelomni trenutak.
Otkrij nam više o svom odrastanju, korenima, maloj Dei koja vremenom postaje velika umetnica
Rodila sam se u Novom Pazaru, u mešanom braku – nezahvalne okolnosti za jednu nekonvencionalnu ženu, danas umetnicu. U sredini u kojoj sam odrastala uvek sam bila bolno svesna neprihvaćenosti koja potiče iz činjenice da sam dete kojem je otac musliman, a majka hrišćanka. Imala sam veliki problem upravo u samom korenu stvari, dakle sa identitetom. Što je jedan od razloga zašto je baš identitet kroz različite oblike zastupljen u mojoj umetničkoj praksi. U svom rodnom mestu nisam bila prihvaćena jer nisam bila „dovoljno muslimanka“, a u Kraljevu gde sam često odlazila kod babe i dede, nazivana sam Turkinjom, zbog čega sam doživela čak i fizički napad. Možda je i odatle kasnije potekao strah i zaziranje da se identifikujem kao umetnica. Isticanjem umetničkog poziva sebe bih na neki način dodatno obeležila.
Kada shvataš da je umetnost ono čime definitvno želiš da se baviš?
Prvi put kada sam osvestila umetnost kao nešto što bi moglo biti moj životni put, bio je trenutak kada sam počela da se bavim fotografijom. To se dogodilo na učeničkoj razmeni u srednjoj školi, tokom mog boravka u Americi. Sve koncepcije koje sam do tada imala o stvarnosti, počele su da se menjaju. Sa 16 godina našla sam se na drugom kraju sveta, ekstremno izdvojena iz poznate sredine. U pitanju je bila radikalna promena koja me je dovela do mnogih preispitivanja. Dve godine kasnije dolazim u Beograd i počinjem opsesivno da se bavim fotografijom. Ustajala sam u pet ujutru, obilazivši ceo grad. Posmatrala sam Beograd kroz objektiv, koji je mom tadašnjem svetu dao jednu potpuno novu dimenziju.
Sećaš li se tog trenutka kada realnost za tebe poprima drugi oblik?
Sećam se jasno. Taj prvi jak utisak koji nikada neću zaboraviti bio je momenat kada sa se slučajno susrela sa Linčovim Twin Piksom. Kultna serija tada se emitovala na nekadašanjoj BK televiziji, a ja sam imala svega pet godina kada sam se slučajno susrela sa njom. I to je bila ni manje bi više jedna od najstrašnijih scena koje se dešavaju u poslednjoj epizodi. Ušetala sam u dnvenu sobu u kojoj su moji roditelji gledali seriju. Videvši dešavanja na ekranu bila sam istovremeno zatečena i zaprepašćena, ali i egzaltirana. To je bio trenutak koji je moju svest izmenio i na neki način uticao na čitavu moju umetničku praksu. Vrlo brzo beg iz stvarnosti i okruženja u koje se nisam uklapala pronašla sam u svetu filma. Tokom detinjstva filmovi su za mene bili potpuni eskpaizam. Moj prvi master je bio je upravo iz režije.
Jesi li imala podršku na umetničkom putu kojim si stidljivo krenula?
Podrška roditelja i okoline nije izostala. Veći je prolem bio kada se nisam identifikovala kao umetnica. Odlično znaš ko si, ali ne želiš to da priznaš. Kada je došlo do prelomnog trenutka da shvatim ko sam i šta sam, sve je postalo mnogo lakše. Shvatila sam do koje mere su strahovi nekorisni u ljudskom društvu. Koliko je važno biti autentičan i hrabar. Od kada sam sebi i drugima prizala ko sam, nikada nisam bila bolja kao ljudsko biće i nikada nisam imala zdravije odnose sa svima oko sebe.
Međutim, na teži način shvatila si da je umetnost jedino čime želiš da se baviš?
Da. Nažalost. S obzirom da sam završila produkcij, želela sam da se prebacim u nešto srodno, a da nije toliko stresno. Međutim, doživela sam suprotno, žestok burn out. Nakon dvogodišnjih master studija u Istanbulu u Srbiju sam se vratila 2018. godine i tri godine simultano, radila dva posla. Držala sam online časove engleskog jezika, a paralelno sam radila u korisničkom servisu.
Naravno radila sam na svojim projektima. Nakon toga sam prešla u marketing dve godine, te u online časopis, pa u fondaciju – koju pamtim po prelepom iskustvu. Međutim, nisam mogla sve da postignem. Bilo je neophodno da se izmestim, te se odnedavno bavim samo umetnošću. Do toga je došlo nakon četiri godine žestoke i rada od 70 sati nedeljno, pa sve do trenutka da sada mogu da se posvetim samo tome. Desilo se tako da sam ercimo 2018. ukupno imala četiri dana spojeno odmora. Krala sam vreme sama od sebe i pokušavala da ga nađem gde god sam mogla, ne bi li se bar malo posvetila stvarima kojima sam evo sada konačno posvećena potpuno. Umetnost je bila moja odluka. To je ono čime se bavim i čime moram da se bavim. Ulagala sam poslednje atome snage u umetnost iz koje sam crpila energiju za sve ostalo. Zašto je važno raditi posao koji voliš Postoje stvari od kojih živiš i one za koje živiš. Kada je umetnost u pitanju ja za to živim. I kada imaš svest da je to to, onda je lakše.
Kako smo postali burn-out generacija?
U eri naših roditelja ono što su stvarali bilo je opiljivo, a ono na čemu mi radimo odlazi u etar. Imao si osećaj, opipljiv rezultat tog rada. Sada se od tebe traži da iznova i iznova stvaraš kontent, po mogućnosti originalan. Svi smo postali fabrika kontenta. To je zastrašujuće. Odnos prema onome što radiš se gubi, a retko koje radno mesto ti pruža satisfakciju. Tempo u kome živimo je užasan. Kojim god poslom da se baviš postaješ štanc mašina. Da bi bio kreativan moraš da budeš odmoran. Kreativnost se ne dešava tek tako. Hese je još 70-ih u svom čuvenom delu „Umetnost dokolice“, obrazložio zašto je to važno. Dobre ideje, inspiracija, kreativnost, dolaze u trenucima kada nisi opterećen. Zastrašujuće je kada si konstantno “on”. Nisam mogla ni da pretpostavim kako ću se u svojoj umetničkoj praksi baviti temom burn out-a, koja je alarmanta i o kojoj teba da se razgovara. Nikada pre nam impending dume (osećaj nadolazeće propasti) nije do ove mere visio nad glavom, jer nikada pre ljudi nisu imali pristup protoku ove količine informacija. Sve te informacije i njihova svesna i nesvesna obrada dovode do osećaja prezasićenosti. Nosimo ih sa sobom i kada nismo konstantno zasuti poslovnim obavezama i kada smo van kancelarije. Naš mozak konstantno obrađuje veliku količinu informacija – uglavnom potpuno nepotrebnih. Rasterećenost je postala privilegija retkih.
Da bismo preživeli burn-out odlazimo u kafanu da se rastetertimo. Jesu li tvoji radovi povezani?
Pre sam se bavila burn out-om, stanjem koje dovodi do potpune fizičke, mentalne i emocionalne iscrpljenosti, a sada se bavim temom emocija kroz potpuno drugačiju prizmu, da radovi se nadovezuju jedan na drugi. Kafane nisam posećivala do pre neke dve godine, zbog čega sam bila potpuno iznenađena susrevši se sa situacijom da se na ovom mestu otvaraju ljudi koji su inače emotivni zidovi. Osećaj opšte prihvaćenosti koji vlada u tom prostoru potpuni je fenomen. Kafana je mesto na kome se dolazi u dodir sa emocijama. Uglavnom patos emocijama – zato suzovača. Projekat se zove baš tako da bismo razmislili o čitavoj suštini stvari. Suze nisu vezane samo za tugu. One prate čitav dijapazon emocija. Generalno smatram da kafana poseduje ogromnu vrednost, bavila sam se njome kao društvenim konstruktom i zašto se ljudi do te mere oslobađaju u sklopu tog prostora. U kafani je sve dozvoljeno i sve je prihvaćeno i sve se prašta. I nažalost, kafane odumiru – što je takođe jedan od razloga zašto se bavim baš ovim motivom. Trebalo bi da se bavimo mestima na kojima se osećamo kao ljudi. Čitava ljudska vrsta je dehumanizovana. Želim da preispitam vrednost toga ali i samih emocija koje se vezuju za ovaj fenomen – koliko su zapravo u redu emocije koje osećamo. Prethodni performans bavio se temom besa i nemoći. Ovde govorimo o širem spektru emocija. Emocije kao takve.
I tvoj prethodni rad tiče se osećanja. Da li je tvoja umetnost uvek u vezi sa emocijama?
U mojoj umetničkoj praksi pokretač jesu emocije. Mislim da su kompletnu ljudsku vrstu pogrešno učili u odnosu prema emocijiama i našem emotivnom telu. Veliki deo emocija kroz koje prolazimo odveć su stigmatizovane, što je katastrofa, jer ih onda samo interalizujemo i osećamo sram prema njima. Stigmatizacija emocija je nešto što nas koči i što nam ne dozvoljava komunikaciju jednih sa drugima. Nisam planirala da idem u to, ali posredstvom toga kako živimo dobila sam inspiraciju, to je ono što me je najviše dotaklo – i da, izazavalo emociju. Svedoci smo vremena u kome se u interakciji i komunikaciji ljudskost briše. Što me ekstremno zabrinjava. A kada ne postoji emocija, delovi naše ljudskosti se brišu, ali i ljudsko iskustvo kao takvo. Svaka emocija je u redu, a društveni konstrukt nam kaže da 80 posto emocija koje osećamo nisu u redu. Zato je možda negde i logično da su upravo emocije te koje me inspirišu. Razlog zbog čega kroz svoj rad sebe smatram i nekom vrstom antropologa i zanima me zašto smtramo da to nije u redu, jer mi to osećamo, čemu ta stigmatizacija?
Koliko je važno biti iskren u umetnosti?
Apsolutno je važno. I mislim da se to uvek oseti. I umetnički svet ima svoje trendove zar ne? Sada je možda najzastupljenije baviti se nekom vrstom ekološke umetnosti i osvešćivanja, što je super, ali ako se neko samo time bavi da isprati trend, mislim da se to uvek oseti. Generalno biti iskren u svom umetničkom radu je najbitnije, jer umetnost može da te radi na intelektualnom nivou, ali mislim da svakog od nas pre svega treba da dirne. Sve što nije autentično, jednostavno ne može da prođe. Apsolutno je najvažnije biti iskren i biti hrabar, a da bi bio iskren moraš da budeš ekstremno hrabar. To je jako teško i to je najveći izazov zapravo. Prvo moraš da budeš iskren prema sebi, da bi bio iskren u svom radu.
Govori li to i o iskrenosti čoveka koji stoji iza tog dela?
Uvek se mora odvojiti umetnik od umetničkog dela. U pitanju je veoma varljiva stvar. Ako je neko umetničko delo jako dobro, nikako ne znači da je umetnik kao osoba takav. To uvek treba razdvajati, a umetnost posmatrati zasebno.Postoji ogroman broj primera kroz istoriju umetnosti koji svedoče na ovu temu.
Kada stvoriš umetničko delo ono više nije tvoje. Kada je u etru postaje svojina drugih, kako će biti prihvaćeno ili ne, individualna je stvar, ali definitivno mora da se odvoji od samog umetnika.
Razgovarala: Maja Bunčić
Foto: Ivan Zupanc
