Marina Abramović: Kreativna sila u svojoj osmoj deceniji

Marina Abramović razmišlja o ideji polugolih konobara. „Da li želim da nas muškarci služe u toplesu – možda u šortsu?“, naglas misli ona. „Kakvo je vaše mišljenje?“ Pre nego što uspevam da iznesem svoj stav, ona počinje da elaborira svoje planove za događaj o kome je reč: popodnevni čaj u privatnoj organizaciji za više od 100 istaknutih zvanica ženskog pola – „političarki, naučnica, autorki, moćnih žene iz sveta mode, kinematofrafije, umetnosti’ – koje će služiti muškarci u svetim dvoranama Kraljevske akademije.

Ovo mesto održavanja je značajno i upravo je ono razlog zbog kojeg pričamo danas, nekoliko meseci pre nego što srpska umetnica, čije je sedište u Njujorku, otputuje u London da ostvari još jedno dostignuće u svojoj petodecenijskoj karijeri: postaće prva žena u 255 godina dugoj istoriji Kraljevske akademije koja će imati samostalnu izložbu u njenim glavnim galerijama. Za Abramovićevu, koja je svojevremeno dospela na naslovne strane jer je tvrdila da „nije feministička umetnica“ (na osnovu toga što se svaka velika umetnost tretira podjednako), učešće na ovoj istorijskoj izložbi podstaklo je nešto poput promene mišljenja. „Kada sam prvi put počela da se bavim umetnošću performansa, na to se čak nije ni gledalo kao na oblik umetnosti, tako da nije bilo važno da li ga je napravio muškarac ili žena. Samo sam davala sve od sebe da uđem u mejnstrim“, objašnjava ona. „Sada se to zaista dogodilo, ali se sve više suočavam sa kolikim ograničenjima su se žene borile tokom vekova. Nezamislivo je da, na Kraljevskoj akademiji, toliko neverovatnih umetnica nikada nije dobilo tako veliki prostor da predstave svoj rad – čak je i Tracey Emin dobila samo malu galeriju. Tako da sam osećala veliki pritisak da izvedem najbolji mogući performans u svom životu.’

Imala je više vremena nego što se očekivalo da se pripremi za tu izložbu, imajući u vidu da je prvobitno bila planirana za 2020. – međutim pandemija je stala tome na put. „Zapravo sam imala veliku sreću što se to nije dogodilo, jer sam mogla zaista da razmislim i napravim izložbu kakvu želim, a koja nimalo nije retrospektivna“, kaže ona. „Nisam želela da svoj rad posmatram hronološki, već na nov način koji govori o stvaralačkom putu. Kombinovala sam elemente iz šezdesetih i sedamdesetih sa novim jer ideje nisu linearne; one se spiralno ponavljaju, a ponekad i um ima svoj spiralni tok – možda mislite na nešto u prošlosti, a dve sekunde kasnije razmišljate o nečemu u budućnosti. Upravo će tako ova izložba izgledati.”

Nemoguće je potceniti uticaj koji je Abramovićeva imala na savremenu umetničku scenu. Ona je skrenula pažnju i javnosti i kritike na, kako ga ona naziva, „dugotrajni performans“ – u kojem umetnik trpi neke elemente teškoća u ime kreativnosti – transformišući ga iz neshvaćene niche prakse u žanr priznat po svojim umetničkim vrednostima i interesantan publici. U svojoj ranoj seriji performansa Ritmovi, izvedenih u Beogradu između 1973. i 1974. godine, testirala je mentalne i fizičke granice svog tela tako što je ubadala noževe različitih veličina između prstiju ispruženog dlana, uzimala pilule koje su izazivale ozbiljno grčenje mišića i ležala u središtu zapaljene petokrake (simbola komunističkog pokreta) do ostajanja bez svesti. Osvrćući se na ova dela, od kojih će dva biti prikazana kao filmovi na Kraljevskoj akademiji, Abramovićeva kaže da je zapanjena sopstvenom otpornošću. „Impresionirana sam koliko sam hrabrosti imala kada sam bila tako mlada – koliko sam bila beskompromisna kada su me napadali sa svih strana“, priseća se ona. Čak su i njene romantične veze postale javno vlasništvo, naročito 1988. godine, kada su se ona i njen tadašnji dugogodišnji partner, nemački umetnik performansa Ulay, otisnuli u epsku šetnju Kineskim zidom, koja je kulminirala završetkom njihove ljubavne veze. „Bilo je neverovatno teško“, kaže ona, „to rastajanje, sve u vezi toga.“

Njen nagon za samokažnjavanjem se smanjio tokom godina. „Nekada sam bukvalno bila spremna da umrem za umetnost – nisam više spremna da to radim, definitivno nisam“, kaže ona. Nedavni zdravstveni problemi samo su dodatno potvrdili ovo mišljenje: nakon što je rutinska operacija kolena u aprilu dovela do ozbiljnih medicinskih komplikacija, provela je nedelje u bolnici i dva puta bila na ivici smrti. I što je neobično za umetnicu koja se tako često suočavala sa sopstvenom smrtnošću u svom radu (za film iz 2012. udružila se sa rediteljem Robertom Wilsonom i glumcem Willemom Dafoeom kako bi snimila eksperimentalnu operu Život i smrt Marine Abramović, a 2015. godine javno je objavila planove za svoju sopstvenu sahranu), zatečena je potpuno nespremna za takvo iskustvo. „Bilo je zaista šokantno i dramatično“, priznaje ona, „kao da mi je univerzum poručivao, OK, hoćeš da vidiš kako pravo umiranje zaista izgleda? Evo ga”. Bez obzira na to – a to je u skladu sa onim što je oduvek opisivala kao njen suštinski optimističan pogled na svet – nedavna pomisao na smrt ju je učinila još odlučnijom da živi. „Osećam se kao superheroj, kao da je svaki dan čudo i da zato moram stalno da budem prisutna u sadašnjosti“, kaže ona. „Tako sada živim.“

Imajući u vidu da se njen 77. rođendan u novembru približava, Abramovićeva se ne plaši starenja, ali je rešena da po zdravstvenom pitanju bude najbolje moguće. Ona je u potpunosti prihvatila wellness industriju: dugogodišnja praktičarka mindfulnessa i meditacije, prethodno je dizajnirala spa centar u saradnji sa umetnikom Jamesom Turrellom, prošle godine je izdala set „kartica sa uputstvima za restartovanje“ kako bi obučila ljude u umetnosti dostizanju više svesti, i trenutno sarađuje sa austrijskom doktorkom Nonnom Brenner na nizu proizvoda za promociju dugovečnosti.

Ova preokupacija duhovno-fizičkim blagostanjem može delovati malo verovatna s obzirom na to koliko je često sebe izlagala riziku zarad umetnosti, međutim Abramovićeva tvrdi da su njena interesovanja „dve strane istog novčića“. „Najgora je stvar biti star i bolestan, međutim biti star i zdrav je neverovatno“, objašnjava ona. „Ne želim da se vraćam u svoje tridesete i četrdesete, kada sam toliko patila – volim da sam ovo što sam sada, jer me krasi mudrost koju ranije nisam imala, koju možete steći samo sa godinama.” Ona navodi kao primer toga svoj revolucionarni performans iz 2010. godine Umetnik je prisutan, za koji je provodila osam sati dnevno tokom skoro tri meseca sedeći u tišini za drvenim stolom i gledajući u oči svakoga ko je došao da sedne nasuprot nje. „Uspela sam to sa svojih 65 godina… Nisam to mogla da postignem sa 30, jer nisam imala snagu volje, izdržljivost, koncentraciju“, kaže ona. „Sada imam sve to i želim da uživam u tome.“

Uživati u tome znači fokusirati se na nove projekte koji je oduševljavaju – jer, po njenim rečima, „u ovom periodu života, morate biti veoma oprezni da ne napravite bilo kakvo sranje; samo da radite stvari koje su zaista važne’. Nada se da će sprovesti novi plesni projekat – „moju sopstvenu verziju The Rite of Spring (Posvećenje proleća)“ – i trenutno se vraća svojim korenima tako što se podrobnije bavi istraživanjem narodne kulture i folklora za svoje delo iz 2005. godine Balkan Erotic Epic, 2005 („Proučavam seksualni život Cigana – a ima tako mnogo knjiga za čitanje…”).

Podjednako joj je važno i očuvanje nasleđa pa se bavi i edukacijom naredne generacije umetnika performansa: 2007. godine osnovala je Institut Marine Abramović, kroz koji obučava mlade ljude zainteresovane za proučavanje i bavljenje njenim izabranim oblikom umetnosti; njen program radionica je osmišljen tako da pripremi učesnike i fizički i mentalno za iskustva visokog intenziteta sa kojima će se suočiti. Ove jeseni, Kraljevska akademija će biti domaćin niza performansa u kojima će novi umetnici glumiti neka od najizazovnijih prošlih dela Abramovićeve, poput Kuće sa pogledom na okean iz 2002. godine, za koju je provela 12 dana živeći u tri posebno izgrađene jedinice dok se pridržavala strogog režima posta. Potom će ona zajedno sa drugim izvođačima zauzeti Southbank Centar tokom pet dana prezentacija uživo.

Želja Abramovićeve da razvije talente kod umetnika početnika odražava njenu nepokolebljivu veru da je naša kolektivna budućnost u rukama mladih. „Sita sam moje generacije – oni su uvek umorni, uvek se žale, uvek nešto nije u redu“, kaže ona. „Imam sreću što moj rad mnogo više odjeka ima kod mladih ljudi – smatram da je to zato što oni imaju šesto čulo, da je ono što radim stvarno, da se direktno nosim sa emocijama.“ Posebno je ponosna na apel mladima povodom njene opere Sedam smrti Marije Kalas, koja je premijerno izvedena u Minhenu 2020, a prikazuje se u Engleskoj Nacionalnoj operi ovog novembra. „Da mi je neko rekao, pre 10 godina, da ću raditi operu pomislila bih da je lud – ko još ide u operu? Samo stariji ljudi! Međutim, onda sam razmislila i odlučila, hajde da prekršimo pravila, hajde da nađemo način da mladi ljudi učestvuju.“ Opera 7 Smrti, koja reinterpretira različite tragične krajeve koje su doživeli likovi koje je Callasova interpretirala tokom svoje karijere soprana, traje samo sat i 36 minuta, predstavljena je kostimima koje je dizajnirao veliki prijatelj Abramovićeve, Riccardo Tisci, i bila rasprodata u svim gradovima u kojima se našla na svojoj turneji. „Najbolji kompliment koji sam dobila je bio kada su dve starije dame došle da je pogledaju u Operi Garnier u Parizu“, priseća se Abramovićeva sa sjajem u očima. „Pogledale su se i rekle: ‘Mais c’est pas classique!'(‘Ali to nije klasika’)”.

Na sličan način uživa u eksperimentisanju sa ne-‘klasičnim’ medijima u svojoj umetnosti, podrivajući čak i sopstvena očekivanja nekim od svojih nedavnih projekata. Prvobitno skeptična po pitanju relevantnosti NFT-a za njenu umetničku praksu, strahujući da su to samo licence za štampanje novca, Abramovićeva je prošle godine bila nagovorena da napravi svoj prvi izlet u metaverzum, sarađujući sa umetničkom platformom Circa, čije je sedište u Piccadilly Circusu. Svoj film Heroj iz 2001. godine, u kojem ponosno sedi na belom konju u znak sećanja na hrabrost svog oca u borbi protiv nacista u bivšoj Jugoslaviji, pretvorila je u seriju digitalnih kadrova dizajniranih tako da inspirišu herojstvo u podeljenom društvu; deo profita otišao je za obezbeđivanje grantova i stipendija umetnicima koji rade sa tehnologijama sledeće generacije. Virtuelna umetnost je, smatra ona, tek u povoju: „Treba nam vremena da razumemo medij, da razumemo tehnologiju i moramo da budemo otvorenog uma za tako nešto.“ Posebno je zainteresovana za potencijal kombinovanja različitih medija kako bismo dodali nove dimenzije na umetnost performansa. „Smatram da je kombinovana stvarnost apsolutno budućnost“, kaže ona. „Kako će to promeniti način na koji gledamo pozorišne predstave ili bioskopske projekcije? Tek smo na početku svega ovoga.”

Spremnost Abramovićeve da istražuje mnoštvo umetničkih formi je podstaknuto njenim uverenjem da kreativnost pokreće napredak, bez obzira na to kako se ona manifestuje. „Smatram da možete podeliti ljudska bića u dve kategorije: one originalne i one koji slede“, kaže ona. „Originali su ljudi koji osmišljavaju stvari – mogli bi da budu astronauti ili naučnici, iz sveta umetnosti, filmskog stvaralaštva ili mode.“ Upravo to je jedan od razloga što je privlači svet visoke mode, suprotno konvencijama društva u kojem je odgajana, u kojem se od umetnika očekivalo da nose običnu odeću kako ne bi umanjili ozbiljnost njihovog stvaralaštva. „Ne vidim modu samo kao modu – važno je da li je kreira original“, tvrdi ona. Otkako je upoznala Tiscija, koji je tokom godina dizajnirao nebrojeno mnogo odevnih komada za ženu koju je jednom opisao kao svoju „srodnu dušu“, odeću je počela da doživljava kao izvor inspiracije i samopoštovanja. „Sve se promenilo nakon što sam upoznala Riccarda“, kaže ona, ističući da trenutno nosi jedan od njegovih ranih dizajna košulja za Burberry. „Iako sam kao umetnica veoma sigurna u sebe, kao žena sam zapravo bila veoma stidljiva – oduvek sam mislila da imam veliki nos, da mi noge i kolena nisu sjajni… A onda je on počeo da kreira odeću za mene i ja sam pronašla to samopouzdanje.”

Ona zasigurno nikada nije izgubila uverenje u svoju sposobnost da stvara i izvodi umetnost. „Znate, ljudi me pitaju, kada ćeš prestati?“, zamišljeno će ona. „Međutim, umetnici nikada ne prestaju, umetnici jednostavno umru radeći.“ Ukoliko se za na nekoga može pouzdano smatrati da će pokazati nadljudsku moć izdržljivosti, to je sigurno Marina Abramović. Izložba „Marina Abramović“ u Kraljevskoj akademiji (www.royalacademy.org.uk) traje od 23. septembra 2023. do 1. januara 2024.

Fotografije: Christopher Sturman

Stilizovao: Jonathan Osofsky Sittings

Urednica: Rosie Arkell-Palmer

Tekst: Frances Hedges