Portret umetnika ispred svog rada koji je bio izložen u Likovnoj galeriji Kolarac. Breuer, akrilik na platnu, 2022
Mora da je bio neki stvarno divan san naziv je poslednje izložbe mladog vizuelnog umetnika i pisca Luke Tripkovića. Kritička reakcija na realnost u sopstvenom okruženju, ali i u savremenom svetu uopšte, predstavljena je kroz jednostavne prizore kuća kalifornijskog stila. Platna jarkih boja, geometrijski oblici i stripovska atmosfera imaju za cilj da nas vešto upozore da ono što na njima vidimo ne predstavlja ono što se daje očima. Ako naslikana lula ne predstavlja lulu, onda ni naslikana kalifornijska kuća ne predstavlja kuću. Na koji način i zašto je kalifornijsko sunce zavodljivo, o pisanju, umetničkoj sceni danas, ali i o modi koja ga inspiriše, razgovarali smo sa Lukom – umetnikom čije vreme tek dolazi.
Poslednja izložena serija radova pod nazivom Mora da je bio neki stvarno divan san predstavlja nastavak serije započete doktorskom izložbom. Recite nam nešto o snu koji ste sanjali tokom nastanka radova.
U pitanju su kuće iz projekta Studija slučaja koji je imao za cilj da, neposredno po završetku Drugog svetskog rata, pokaže da problem masovnog stanovanja ne mora da se reši samo tako što će se graditi soliterski blokovi već je to moguće učiniti gradnjom prizemnih kuća po principima koji odlikuju internacionalni stil, a svoje korene vuku iz čuvene škole Bauhaus. Arhitekta Džon Entenca je sanjao o tome da ubedi javnost i vlasti kako je takvo stanovanje moguće, pa je pozvao kolege da projektuju takve kuće. Većina je izgrađeno u neposrednoj blizini Holivuda i one danas nažalost predstavljaju simbol raskoši a ne pouku da je moguće da svako živi u komfornom i svetlom prostoru koji ne mora da bude papreno skup.
Izložba Mora da je bio neki stvarno divan san u Likovnoj galeriji Kolarac/Edris House, akril na platnu,2022
Kalifornijske kuće, sunce i palme kao glavni motiv vaših radova predstavljaju svojevrstan pandan utopijskom manifestu. Koju poruku nam šaljete?
Španski osvajači su poluostrvu i zalivu koji su pronašli dali ime Kalifornija po romanu Garsije Ordonesa de Montalva iz 1510. godine. Radi se o rajskom predelu koji je pun fantastičnih bića, o nekoj vrsti vrta uživanja. U tom smislu, ono što mi zovemo utopijom, jer smo naprosto odrasli i obrazovani uz englesko govorno područje, to za španski kulturni uticaj predstavljala Kalifija to jest Kalifornija. Meni je bilo beskrajno uzbudljivo da je to područje koje obuhvata Holivud i Silicijumsku dolinu, dakle fabriku američkog sna, od samog početka imenovano po jednom utopijskom toponimu i svedoči o večitom ljudskom snu o uspehu, priznanju i ostvarivanju. Takođe, uz jedan ironijski otklon možemo sugerisati da i taj američki san nije ono što mi u svojoj svesti domišljamo i maštamo, i da je realnost često otrežnjujuća. Tek poslednjih godina svedoci smo tamne strane uspeha, najznakovitije na primerima Harija Vajnstina i Džefrija Epstina, nekadašnjim ljubimcima tog društva, koji se ogledaju pre svega u stravičnom nasilju i eksploataciji žena i dece. Kada bih morao da banalizujem poruku do kraja, možda bih rekao da nije zlato sve što sija.
Da li je Američki san mit ili stvarnost? Da li ste bili u Kalfiorniji ili je priželjkujete?
Američki san je strašno ubojito političko oružje koje je srušilo Berlinski zid. On, međutim, u sebi sadrži paradoks, a to je da je bio moguć samo dok je socijalizam vladao drugom polovinom zemaljske kugle. U strahu od jednako zavodljivih ideja jednakosti i društvene preraspodele zapadna hemisfera je pružila alternativu takozvane države blagostanja i to je u jednom kratkom vremenskom periodu od pola veka i funkcionisalo. Uprkos svemu, moj odnos prema američkoj kulturi nije negativan, i dalje mislim da je to jedino društvo koje ima simbolički i ljudski kapital da svet načini boljim mestom za život. Na kraju krajeva, nemam dilemu da Vajnstajni i Epstini postoje u svakoj državi na svetu, a samo tamo su snosili zakonske i svake druge posledice. Nisam bio u Kaliforniji. Iskren da budem, nisam to ni želeo da učinim u vreme dok sam radio na ovom ciklusu, jer sam zbilja želeo da naslikam san, a ne da ga mutim time što će postati java. Nosio sam se mišlju da relativizacija i idealizacija koju snovi sa sobom nose mogu da doprinesu kvalitetu rada, nešto slično kao što je Karl Maj radio kada je pisao besmrtne romane o divljem zapadu, a da tamo nikada nije kročio nogom.
Radovi koji su bili izloženi tokom trajanja izložbe Mora da je bio neki stvarno divan san u Likovnoj galeriji Kolarac. Levo: Edris House, flomaster na platnu, 2021. Desno: Coachella, akrilik na platnu, 2022.
U kom trenutku ste dostigli samopouzdanje da sebe nazovete umetnikom i jeste li uopšte dostigli tu tačku?
Nisam o tome razmišljao, valjda zbog toga što je danas ta klasifikacija nešto posve ordinarno. Danas se ljudi upiru da se nazovu ekspertima, doktorima nauka, javnim ličnostima, kreatorima i influenserima, zvanje umetnika nema neku specifičnu težinu. Sa druge strane, ne mislim ni da je nužno da zvanje umetnika ima nekakav prestiž, mislim da je umetnost predeo aspolutne slobode i da svako ima izvesnu kreativnu crtu u sebi koju treba da osvesti i eksploatiše. E sad, kao što je neko užasan pravnik ili lekar, a neko majstor u svom poslu, to bi trebalo da važi i za umetnike, i mislim da u ovom društvu nedostaje priznanja za takve umetnike, najpre zbog toga što umetnost, budući slobodna, često ume da zasmeta raznim ljudima.
Pored slikarstva vi ste i pisac. Znači li to da je kreativna bujica i misao jedna, a da se razlikuju mediji koje koristite prilikom izražavanja? Koje doba dana vam je najplodonosije za pisanje?
Ja apsolutno sve radim noću, i to mi stvara izvesne probleme. Probao sam da ustajem u 8 ili 9 ujutru, ali naprosto ne bih bio u stanju ništa da uradim pre 4 ili 5 sati popodne, tako da koristim dan i lepo vreme (kad ga ima) da se vidim sa prijateljima, uživam uz kaficu po baštama lokala, a kad se grad umiri počnem da radim. Teško mi je da simultano slikam i pišem, obično jednu godinu aktivno slikam, pa sledeću pišem, i tako naizmenično, mada se sve vreme trudim da nikad ne radim samo jednu stvar. Mediji se razliku jer angažuju potpuno drugačije centre u mozgu, i meni ta vrsta promene prija jer na taj način izbegavam monotoniju u životu. A ona ubija.
Luka ispred rada koji je bio izložen u Likovnoj galeriji Kolarac. Breuer, akrilik na platnu, 2022
Kako vidite domaću savremenu umetničku scenu danas? Da li je naše tržište monopolizovano malim brojem uspešnih umetnika?
Scena je puna talentovanih ljudi koji bez ikakvog zazora mogu da stanu rame uz rame sa kolegama u inostranstvu. Ono što je problem je što ne postoji infrastruktura koja bi vas podržala. Dakle, ne govorim o nekakvom bebisitovanju umetnika, već o podršci u smislu organizovanja prostora za rad i sistemskog uređivanja tržišta koje ne postoji. Ne znam da li znate, ali Beograd u svom vlasništvu ima 150 ateljea, a komisija za dodelu tih prostora se nije sastala više od deset godina. Ne postoje pravni mehanizmi koji bi mogli da se primene uvidom u mehanizme u inostranstvu – otpis poreza za kolekcionare, smanjivanje poreza na kupovinu umetnosti i slično. Trgovina umetničkim delima u inostranstvu iznosi šezdesetak milijardi dolara, i to je zbilja ozbiljna industrijska grana, ovde je to tamni vilajet.
Kao asistent na FLU kako prepoznajete talentovanog studenta? Umetnik se rađa ili se umetnik postaje? Koliko je obrazovanje presudno?
Umetnik pre svega mora krvavo da radi, a količina talenta, a kao i u svemu sreće, će ga pozicionirati na bolje ili lošije mesto u nekom daljem razvoju. Meni je majka uvek govorila – bavi se u životu čime hoćeš, ali daj sve od sve od sebe da u tom poslu budeš najbolji što možeš, što se mene tiče možeš da budeš i đubretar. Dakle vaspitan sam tako da je rad na sebi najvažnija stvar na svetu. Moram da priznam da na sličan način prilazim i studentima – pokušavam da ih motivišem, ali istovremeno i da im dam do znanja da su im šanse, ma koliko se trudili, vrlo male, jer je priroda posla takva-kakva je, i da su fakultet upisali na sopstvenu odgovornost. Na kraju krajeva, ja prvi nisam bio najtalentovaniji u svom okruženju, ali nikada to nisam razumeo kao defekt već priliku da kradem fore od drugih i kao motivaciju da još više radim na sebi. Srećna okolnost je da sa napretkom AI kreativna crta, onaj out of the box način mišljenja, sve više dobija na ceni i da naši studenti, budući da studiraju fakultet koji ima za cilj, između ostalog, i to da im da izvesnu širinu, mogu da računaju da će u čitavom spektru industrija biti mesta za njih.
Poslednjih godina u Beogradu performansi su ponovo u centru pažnje. Kakav je vaš stav o performansu? Da li vam bi vam iskorak te vrste, iz tradicionalne umetničke forme bio blizak?
Performans nije nešto čime bih se ikada bavio, ali to je zato što ne volim previše javni nastup, a performans po svojoj definiciji zahteva direktnu komunikaciju sa publikom, u najširem smislu te reči. Mom senzibilitetu je bliži taj asketski, intiman rad, da se zabodem u slikanje i pisanje, sam sa sobom. Sa druge strane, dobro je da se odnos prema performansu menja u javnoj sferi, i nadam se da ćemo u nekoj budućnosti kao društvo osvestiti sebi da je žena iz Beograda postala globalni umetnički superstar i brend upravo baveći se performansom, a ne nekakva okultna satanistkinja kako su je nazivali prilikom promocije retrospektivne izložbe u MSU. Naravno, govorim o Marini Abramović, koja je u savremenoj umetnosti pandan Tini Tarner u rokenrolu, dakle neko ko je učestvovao u kreiranju jednog čitavog umetničkog pravca, a takvih ljudi u kompletnoj istoriji nemate puno.
Šta mislite o kolaboraciji savremenih umetnika i modnih brendova? Da li biste sarađivali sa nekim domaćim modnim dizajnerom?
Moda me fascinira godinama, gledam da pratim koliko mogu, ali daleko od toga da sam nekakav ekspert. Pre više od pola veka je jedan od najvećih francuskih mislilaca, Rolan Bart, napisao knjige Sistem mode i pružio nam svojevrsni fenomenološki uvid u tu granu umetnosti. Svašta nešto sam pokušavao da uradim vodeći se njegovim komentarom da je moda u stanju da ukroti novo dok to novo još uvek i ne postoji. Da se izrazim razumno, moda trendsetuje čitave društvene fenomene i to je razlog što mi je tako zaniljiva. Takođe, mišljenja sam da je moda najdemokratičnija umetnost jer za razliku od vizuelnih umetnosti, koje su, ipak, rezervisane za uzani krug galerista, kustosa umetnika i ne tako masovne publike, moda je nešto što komunicira sa milijardama ljudi i smatram da se kroz nju može poslati mnogo ubojitija poruka koja će da utiče na društvo, nego što je to slučaj sa romanom ili nekakvom izložbom. Što bi se političkim rečnikom reklo, ima mnogo veću prepoznatljivost. Tako da je moj odgovor da – ne samo da bih sarađivao sa nekim brednom, već bih bio oduševljen da dobijem takvu priliku.
Da li izlazite i kako se opuštate?
Više ne izlazim toliko jer naprosto ne mogu da stignem od gomile poslova kojima se bavim, ali izlazak mi je najlepši deo odlazeće mladosti. Opuštam se sa uskim krugom prijatelja i voljenom osobom, vreme i mesto nisu previše bitni, bitno je da se uvučem u taj socijalni mehur i da u njemu uživam.
Razgovarala: Milena Kitić
Fotografije: Emilija Stanišić
