Festival Woodstock je postigao efekat koji niko u datom trenutku nije očekivao. Možda su najzatečeniji bili političari i razni državni „mehanizmi“. Razgovor sa Pecom Popovićem počinjemo podsećajući se na globalne okolnosti u kojima se Woodstock desio.
„Te godine se u Pragu spalio Jan Palach, Nixon postao predsednik SAD a De Gol sišao sa političke scene, kada se mjuzikal „Kosa“ dogodio u beogradskom „Ateljeu 212“, a Jack Kerouac umro, Neil Armstrong zakoračio na Mesec, Amerika imala isto vojnika u Vijetnamu koliko se mladih slilo na Yasgurovu farmu (mestu gde se desio Woodstock festival, prim.aut.) sredinom avgusta, kada se jugoslovenski muzički magazin „Džuboks“ ugasio, a John Lennon i Yoko Ono poslali Titu dva žira u ime mira.“
Prvi istinski rok festival je inače održan 1967. godine u Montreju južno od San Franciska. Tamo su nastupila mnoga velika imena poput Hendrixa, The Who, Jafferson Airplane, Big Brother and Holding Co, Grateful Dead, Byrds, Otis Reding, Mamas and Papas… Mediji su pisali o Woodstocku ali niko nije mogao da zamisli da će događaj okupiti pola miliona ljudi:
„Imao sam priliku da pričam o svemu sa Michaelom Langom, čovekom koji je napravio Woodstock. Našao je dva partnera, ali nije uspeo da podgovori one koje je najviše želeo: Boba Dilana, The Beatles, Rolling Stones, The Doors, Led Zepellin…Woodstock je, da se ne lažemo, kao „sajam muzike i umetnosti’“ neizbrisiv deo mita spektakla, diskografije, filma i sociologije. Četiri dana blesave klime, pola miliona mladih u okeanu blata, zagušen saobraćaj, izbeglički kamp koji je od strane guvernera Njujorka Nelsona Rockefellera drugog dana zvanično proglašen za zonu opštedržavne katastrofe i njegovih 32 učesnika koji su za 254 izvedene pesme plaćeni 250 hiljada dolara. 1969. je poslednja godina vremena ljubavi. Woodstock je simbol zanosne utopije o letu večne mladosti, ljubavi i mira. Taj festival sa 500.000 nasilju nesklonih mladih ljudi, predstavlja vrhunac jedne slobodoumnije koncepcije života i dokaz da delovanje mimo sistema ne mora prouzrokovati njegov raspad. Kasniji događaji su potvrda da svako slobodoumlje ima vek trajanja i svoju cenu.“
Woodstock je doprineo širenju hippie ideje. Ako neko do tada nije znao ko su „hipici“ otkrio je prateći zbivanja na Woodstocku. Svu naivnost, iskrenost i posrnulost prikazao je dokumentarni film „Woodstock“ Michaela Wadleigha objavljen godinu dana kasnije.
„Najveći marš u istoriji roka pretvorio je idiličnu, a zabačenu farmu istočnog dela Amerike za izvesno vreme u najveći grad države Njujork, stvarajući svoju naciju, promovišući neke ranije nepoznate principe i postavljajući tačku posle koje se sve drugačije računa u kulturi mladog zapadnog sveta ali i mladih u njegovom ostatku. Subkultura je do tog trenutka uspela u nekim stvarima: rokenrol postavila u središte, odgajila gnev protiv blokovskog zaoštravanja, razobličila rat u Vijetnamu, afirmisala orijentalne filozofije, seksualne i feminističke revolucije, pokazala svoje medije…“ kaže Peca Popović i dodaje: „Hipi pokret ima svoje mesto u sociologiji XX veka. Mir, ljubav, razumevanje za sve razlike po pitanju boje kože i veroispovesti, ljudska, građanska i polna prava – neka su od uverenja iza kojih su stajali i od kojih nikad nisu odustali pripadnici tog pokreta. Dugo je izgledalo kako je Woodstock doneo pobedu hipijevskih ideja i da će se svet promeniti. Tako nije bilo. Tada je posađeno seme za mnoga pitanja sa kojima se danas ozbiljno bavimo. Nije samo reč o ljudskim slobodama, pravu na izražavanje, ekologiji ili buntu već o ljudskoj duhovnosti. Pustite mitove i predrasude. Woodstock je više od seksa, droge i rokenrola. To je najveći zajednički vapaj za mirom i pravdom za sve.“
Šta su po vama bile pobede koje su tada izvojevane?
„Ti mladi ljudi su postigli nezamislivo: u sred najnaprednijeg, najbogatijeg i najmoćnijeg društva koji istorija zna ostvarili su kontrakulturni model koji je postavio ljudsko biće (ne sistem) u centar kosmosa, dokazujući usput da je sloboda može biti mešavina čudesnih krajnosti: politike i ljubavi, pojedinca i zajednice, vojnika i dezertera, mladih i starih, belih i crnih. Pri tom je muzika bila simbol društvenog i filozofskog nepristajanja na stvarnost. Hipi subkultura i većina publike verovala je da se nešto bitno menja u američkom društvu i da je upravo muzika znak i nosilac te promene.“
Ove godine manje jubileje obeležavaju Woodstock festivali držani 1994. i 1999. godine. O ovom poslednjem, katastrofičnom posvećen je dokumentarac „Trainwreck: Woodstock ’99“ (Netflix, 2022). Šta mislite o tim jubilejima?
„To su uglavnom bili veličanstveni promašaji.“
Dotakli smo se teme budućnosti muzičkih festivala, Popović je mišljenja da je da je PPW (Pay Per View Live Streaming ) realna budućnost za ambiciozne festivale.
„Woodstock jeste otvorio vrata sličnim manifestacijama. Problem je što se time bave često hohštapleri kojima je profit iznad muzike i svake druge društvene ili kulturne potrebe,“ zaključuje naš sagovorik.
Razgovarao: Uroš Milovanović
Foto: Profimedia
