Sa jedinstvenom kombinacijom šarma i razoružavajućeg osmeha Ana Stanić je i dalje jedna od omiljenih devojaka iz komšiluka. Ne voli izlaske do zore, obožava muziku osamdesetih, ne robuje trendovima, uzor joj je kao maloj bila Annie Lennox, a film Flashdance je izvršio presudni uticaj na njenu zaljubljenost u muziku. Novi studijski album Kvar na srcu donosi nekoliko vizuelnih novina u njenom muzičkom izrazu.
Da li imate osećaj da ste na sceni tri decenije?
Ne mogu da verujem da je prošlo toliko. U pravu si, krenula sam 1994. sa grupom Moby Dick. Ipak, nekako se vezujem za 1998. godinu kada sam započela solo karijeru. Generalno nisam naklonjena jubilejima. Lepo je obeležiti rođendane ili neke godišnjice koje su ti značajne međutim, ovakve neke rekapitulacije nisu mi svojstvene. Trenutak i skorija budućnost – to j moja filozofija. Nikako prošlost.
Šta je najvažnije u procesu komponovanja i pisanja pesme?
Pravim pesme jer prosto moram. To radim od dvanaeste godine. da se baš sećam i mogu da lociram, a verovatno i ranije. Popunjavam praznine, samoisceljujem se, izbacujem frustracije i patnje, obračunavam se sa svojim egom. Uvežbavam zanat iskazivanja najdubljih emocija jednostavnim rečima, ograničenim strogim kalupom melodije. Posle to delim sa izgubljenim dušama poput moje, uobražavajući da smo kao neka skoro pa sekta povezana snagom nepresušne vere u ljubav, od koje i stradamo i cvetamo. Na ovom albumu sam otišla korak dalje, u bežanju od opštih
mesta i sposobnosti da ispričam intimnu priču, a da me ne bude sramota da je otpevam za druge
Tokom karijere prolazili ste razne faze svog vizuelnog identiteta. Da li ste uvek spremni za to?
Izuzetno mi je važno šta nosim, u čemu se pojavljujem u javnosti, kakvu poruku šaljem time. Stil mi je veoma važan i kod mene i kod drugih. S druge strane, ne mislim da sam se previše transformisala. Koliko sam u životu spremna na rizike i hod po ivici, kako kaže stih jedne moje pesme, toliko sam sklona da se u izgledu za spotove, kavere albuma i nastupe držim sigurne zone. S vremena na vreme, moji dragi saradnici i prijatelji iz bjuti sektora ipak me ubede da napravim transformacije i neočekivane poteze, pa se ubacim u to raspoloženje poigravanja sa izgledom i pristanem na neka luda izdanja da me jedva prepoznaju. Najviše volim da se dobro osećam u onome sto nosim, da to odražava moj senzibilitet i ukus, da samoj sebi ličim na sebe i da onda mogu samouvereno da stanem takva pred kameru i objasnim svoju muziku.
Ko je Ana Stanić na novom albumu?
Najbolja stvar kod bavljenja muzikom, kao uostalom i bilo kojom drugom umetnošću, je novo rađanje. U mom slučaju, rađanje nove pesme. Dokle, dok budem imala leptiriće u stomaku i neopisivu radost prilikom prvog slušanja u kolima tek otpevane pesme posle studija, ja ću praviti muziku i radiću to sa velikim ushićenjem. Kroz pesme na novom albumu prigrlila sam svoje rane, slabosti, lomove, kao i pobedu nad svim tim, sopstvenom snagom i malo naivnom, dečjom verom u ljubav. To je suština ovog albuma – kvar na srcu, ali kao svaki drugi, popravi se.
Na novom albumu ste dozvolili sebi da budete iskreni u interpretaciji. Da dozvolite „pesak“ u glasu, neke sitne „nesavršenosti“. Kada ste osetili da to možete sebi da dopustite?
Već izvesno vreme to praktikujem. Ne mislim da treba svaki ton da bude upeglan i da sve bude perfektno. Dozvoljavam da ukoliko mi je teško da otpevam neku notu ili ako mi u glasu izađe neka emocija koja je malo sirovija, to jednostavno ostavim na snimku. Moj cilj nije da budem neki „tehnički“ pevač već neko ko svojim glasom na najsnažniji način prenosi emociju i time dočarava atmosferu onoga o čemu peva. Od kada sam pre nekoliko godina probila barijeru da su mi tekstovi koje pišem, na svoju muziku, previše lični i naučila da ih iskažem tako da smem da ih otpevam, još više volim svoje interpretacije. One su postale još ličnije i prirodnije. Tu onda nema mesta preteranom peglanju i ulepšavanju, samo doživljaj i atmosfera.
Šta vam se od aktuelne muzike na svetskoj, regionalnoj i srpskoj sceni dopada?
U poslednje vreme mi se dopala Olivia Rodrigo, u njenom autorstvu sam prepoznala nešto posebno i mislim da ima potencijal da bude velika umetnica. Sviđa mi se zaokret koji je napravila Miley Cyrus. Sviđa mi se nova pevačica koju sam otkrila slušajući ono što radi Mark Ronson, njeno ime je King Princess. Dopadaju mi se mlade buntovnice sa emocionalnim tekstovima, imaju svoju priču i poseban vajb. Kad ih slušaš tačno osećaš da rade stvari iz stomaka. Mnoge pesme na novom albumu Billie Eilish mi se sviđaju. Uvek ispratim šta su novo snimile Adele ili Pink. Dopada mi se Teddy Swims, obožavam njegov glas, način na koji peva je fantastičan. Da ne zaboravim i Hoziera. Što se naše scene tiče, Konstrakta sa svojom solo karijerom. Poštujem je. Ona ne pravi kompromise. Bez obzira na popularnost ona ostaje verna sebi i to veoma cenim.
Sarađivali ste sa mnogim domaćim i regionalnim umetnicima, ali želela bih da pomenem obradu pesme Arsen Dedića, uz njegovog sina pijanistu Matiju. Šta ste prepoznali i osetili kao „svoje“ u Arsenovoj pesmi „Milena“?
Saradnja sa Matijom je bila pravi užitak. Imala sam tu čast da sarađujem sa Arsenom na jednom od svojih albuma i da upoznam svu veličinu i posebnost njegove ličnosti. Matiju sam upoznala kasnije, tek kada me je pozvao da učestvujem na koncertu posvećenom njegovom ocu. Tada je došao na ideju da uradimo nešto zajedno i predložio da obradimo pesmu „Milena“. Taj tekst je fantastičan, dolazi iz vremena koje je potpuno drugačije, i govori o veoma specifičnoj vezi između dvoje ljudi. Matija je izvanredan umetnik i čovek. Ta saradnja je prerasla u prijateljstvo. Mislim da naša verzija zvuči upravo onako kako treba i da će trajati.
Situacija na muzičkoj sceni u Srbiji je prilično haotična, kao devedesetih. Nije to turbo folk, ali tu je tzv. gas muzika, i nijedna druga, izgleda, neće moći da preživi taj talas. Kako će vaše pesme u toj kakofoniji naći put do potencijalnog slušaoca?
Izbor muzike je stvar karaktera i senzibiliteta, ali i odraz okruženja i vremena u kojem živimo. Trenutno, mladi ljudi slušaju izvođače koji promovišu materijalizam i neku brutalnost u odnosima. To je sve suprotno od romantike koja iz mene izlazi, htela to ja ili ne. Tu novu muziku mogu da volim ili ne, a ako takvu muziku sluša moje dete, mislim da nije dobra za njega. Ipak, to suštinski neće uticati na moj izraz. Svako ima svoju publiku. Pisanje pesama te uvek stavlja u poziciju da krećeš od nule, jer u tome je sve novo. Još kao klinka, slušala sam ono što je popularno, ali sam uvek volela i nešto potpuno drugačije. Mogu da kažem da sam imala tendenciju da u takvoj muzici prepoznam nešto drugo. Verujem da takvih ljudi ima u svakom vremenu, bez obzira na to koja je muzika dominantna. Kada shvatiš da ne moraš da se obraćaš svakome, da ne moraš da praviš muziku koja će se svima dopasti, i kada je praviš onako kako te tera srce, onda nemaš problem sa muzikom u trendu.
Kakav će vizuelni identitet pratiti ovaj album?
Želela sam da u spotovima budem drugačija nego dosad. Dozvolila sam sebi da ne moram da uvek izgledam najbolje, u nekima ima više glume i modernog plesa nego ranije. Za razliku od uobičajene sigurne zone u kojoj se najčešće krećem kada je moj vizuelni identitet u pitanju, sada sam otišla dalje i ne plašim se poigravanja. Moj izgled je refleksija atmosfere ovog albuma.
U kojoj odeći se osećate najkomotnije i da li postoji kombinacija koju biste uvek nosili?
Najbolje se osećam u džinsu i običnoj majici. Nije važno da li sam u patikama, japankama ili na štiklama. Majica može biti seksi top ili opuštena, bela ili na bretele — sve zavisi od prilike. Svaki izlet u neke forme koje nisam navikla da nosim ili koje me sputavaju, u suštini mi ne prijaju. Volim muški izgled, kada su linije oštre, bez previše boja, i kada je seksi, ali da vuče više na muški stil nego na sladunjavi ženski fazon. Dobar mantil, dobra kožna ili džins jakna, dobre kaubojske čizme, tašna — to su bezvremenski komadi u koje vredi uložiti.
Šta je za vas idealan provod?
Odrasla sam na muzici osamdesetih. Volim da idem na svirke ili u klubove gde se sluša i novija muzika. Volim da izlazim sa ljudima koji su super partneri za ples i vole muziku koju i ja volim. Super su i kafane, ali nisu moja šolja čaja. Volim večere, ali opuštene, tokom kojih se vode dugi i duhoviti razgovori. Poenta je samo da ne bude uštogljeno i lažno. Volim da se zabavljam, volim da igram, ali isto tako sam oduvek bila ona koja među prvima ide kući. Nikad nisam ostajala do kraja kada neko ushićenje već počne da se razvodnjava. Dakle, provodim se, ali ne ostajem poslednja.
Koje filmove biste uvek preporučili?
Volela sam Winonu Ryder, obožavala sam film Reality Bites u kojem igraju ona i Ethan Hawke. Takođe, volela sam Claire Danes zbog serije My So-Called Life. Obožavala sam filmove Top Gun, Flashdance i Jennifer Beals zbog tog filma. Prvi put sam u salu Centra Sava kročila kada je bila premijera filma Flashdance. Sada mi je jasno da je reakcija koju sam tada doživela gledajući taj film – muzika, ples i život koji posvećuješ tome – upravo to što me je tada definisalo.
Koji su to pevači i autori čijoj se muzici uvek vraćate?
Obožavala sam Annie Lennox i ono što je radila u bendu Eurythmics, bila mi je veoma zanimljiva sa kratkom frizurom i njenim prelepim licem. Uvek mi je bila nekako posebna. Znam da mi je tata jednom rekao da na nju obratim pažnju, jer je drugačija. Tu su Kim Wilde i Madonna. Volim stil pevanja Barbre Streisand. Za sve to dugujem zahvalnost mojoj tetki koja je bila srednjoškolka kada sam ja bila klinka. Imala je sve te ploče koje sam i ja slušala. Ona je više pratila stranu scenu, pa sam tako i ja pratila te aktuelnosti. Naučila sam engleski kao dete upravo kroz muziku, opsednuto sam pratila tekstove i želela da ih naučim. Duran Duran, Spandau Ballet, Michael Jackson, Simply Red… U svesti mi je ostalo urezano. To su bile prve pesme koje sam u tom uzrastu slušala, a da nisu bile dečje. Po kući sam uvek zaticala ploče koje su slušali moji roditelji: Patti Smith, Simon & Garfunkel, Pink Floyd, The Beatles. Kada sam stasala, tada su se više kupovale kasete, ali ne mogu da se setim koja je prva koju sam kupila. Ipak sećam se prvog koncerta na kom sam bila. To je bio nastup grupe Đavoli u Domu omladine i njih sam sa svojih trinaest godina baš, baš volela. Volela sam u to vreme Bajagu, Slađanu Milošević, ne znam da li se neko seća slovenačke pevačice Nece Falk. Jedno vreme sam bila opčinjena pesmom The Long and Winding Road The Beatlesa, koju je pevao Paul McCartney. Snimila sam je na jednu stranu kasete, bila sam tada u pubertetu i ta me melanholija obuzela. Na drugoj strani te iste kasete snimila sam više puta singl Carrie benda Europe (smeh).
Kada biste u nekom vremenskom vakuumu sreli sebe od pre trideset godina, šta biste toj Ani poručili?
Sve što osećaš i misliš je ispravno i nemoj nikada da odstupiš od onoga u šta veruješ. Sve je baš kako treba. Istrajavaj besomučno u svemu što osećaš. To bih joj rekla. Sreća pa sam u velikoj meri uspevala da to zaista primenim, ali bilo je perioda kada sam sumnjala u ispravnost svojih odluka. Pravila neke kompromise, malo se prilagođavala, malo i sumnjala, ali oduvek sam imala jasnu sliku šta želim.
Pripremio: Uroš Milovanović
Foto: Marija Aničić
