Prva sećanja na doživljaj slušanja muzike vezuje za baku sa kojom je odlazila u operu i na balet. Kasnije je ključnu ulogu odigrao njen otac koji je upoznao sa stvaralaštvom izvođača kao što su The Beatles, Otis Redding ili Fats Domino. Prvu pesmu je uz gitaru otpevala na priredbi kao gimnazijalka. Nakon toga je odložila instrument i posvetila se samo pevanju. „Sada, slušanje muzike, ono posvećeno, izgleda kao mala krađa vremena i bekstvo u svet u kome nema obaveza i rokova. Privilegija je slušati muziku, staviti ploču, spustiti iglu i opustiti se. Danas, zbog prirode posla koji obavljam, slušam stotine pesama nedeljno, dam im od trideset do devedeset sekundi, a ukoliko mi se ne javi gut feeling, idem dalje. To je pošast hiperprodukcije”, kaže Nataša.
Komentarišući nemogućnost da neke pesme ili album koji vrede dođu do publike, ona konstatuje: „Ljudi su gladni iskrenih priča onih koji se vode ljubavlju i umetnošću, a ne potrebama muzičke industrije. Najviše mi smeta kad me neko pita: Što ne napraviš hit?, kao da postoje sastojci i tajna rerna za tako nešto. Ako ne živiš direktno od hitova, mislim da muzikom treba da se baviš onako kako voliš i tačka.”
Nataša je upravo objavila svoj debitantski album Humanlike koji savršeno kombinuje bluz, američki folk, kantri, soul i indi-rok. „Osećam se rasterećeno jer sam ogolila dušu, a ništa se strašno potom nije desilo. Kao i naziv mog albuma i pesme na ovoj plejlisti osećam organski, to su autori koji za mene ili nisu izgubili ili upravo dobijaju na težini. Lista je sastavljena od pesama koje mogu beskrajno da puštam na repeat.”
Tekst: Uroš Milovanović
Fotografija: Danilo Mataruga
