Kako ste počeli da se bavite elektronskom muzikom? Šta vas je navelo da napravite korak dalje i postanete di-džej?
Kada je rejv kultura pogodila Beograd, niko nije mogao da ostane ravnodušan. Mentalno bekstvo iz realne situacije u kojoj smo 90-ih godina nalazili nam je bilo neophodno, a rejv žurke i zajednica koja se tu stvarala su bile pravo mesto za to. Jedno je vuklo ka drugom, izlasci i kupovina ploča su me podstakli da poželim da se oprobam u miksovanju. Zahvaljujući DJ Laletu i njegovoj “Happy People” prodavnici ploča, napravio sam prve korake na gramofonima. Kada sam prvi put stao za DJ pult na žurci, znao sam da je to ono čime želim da se bavim.
U čemu najviše uživate baveći se dižejingom? Šta vam predstavlja najveći izazov?
Volim kada puštam muziku da dižem masu i učinim ih srećnim, tako da ono što me i dalje najviše inspiriše, a što mi u isto vreme predstavlja i veliki izazov, jeste da pronađem tu jednu traku koja će dovesti klub do najviše tačke usijanja i o kojoj će publika pričati danima posle.
Šta vas je inspirisalo da osnujete prvu srpsku tehno kuću pod imenom Recon Worriors?
Koncentracija kreativnih ljudi na Balkanu je bila velika, i jednostavno je trebalo da se sva ta kreativnost iskanališe kroz izdavačku kuću. Posle Recon Warriorsa, brzo sam otvorio i Recon Light, Traffica i Sake & Vinyl Only, kroz koje sam želeo da promovišem i druge elektronske muzičke pravce.
S obzirom na to da se ovom karijerom bavite od svoje šesnaeste godine, koje momente biste izdvojili kao najupečatljivije?
Počeci su uvek najslađi, prvi gigovi, prva izdanja, to je ono što ću uvek da pamtim. Takođe jedan od lepših momenata je proslava 20 godina moje karijere, na žurci u Beogradu pod nazivom Retrospektakl. U publici 7.000 ljudi i celonoćni b2b sa 30 mojih kolega koji su neizostavni deo mog života i mog sazrevanja u ovom poslu. I neopisiv je osećaj bio nekoliko dana posle same žurke kada su mi poznanici, ali i ljudi koje ne poznajem prilazili da se jave i zahvale na nezaboravnom iskustvu koje su proživeli to veče.
Ko su umetnici koji vas najviše oduševljavaju i inspirišu ?
U svetu elektronske muzike definitivno Matthew Dear, Mathew Jonson, Ricardo Villalobos, Gene On Earth, Blawan. Takođe volim da razmenjujem iskustva u procesu produkcije sa talentovanim artistima iz Srbije kao što su E-Clip, Boško Baloš i Cosmic G. Inače svakodnevno slušam muziku koja nema veze sa elektronikom i takođe pronalazim inspiraciju u različitim žanrovima – od funka, preko soula, krautrock-a, ambienta i među artistima kao što su Holger Czukay, Azimuth, A Certain Ratio…
Vi ste najaktiviji srpski di-džej u inostranstvu, gde ste imali prilike da radite? Koja destinacija je na vas ostavila najveći trag?
Mogu da kažem da sam obišao veći deo sveta, a mesta koja još uvek nisam posetio, a koja bih voleo su Japan i Australija. Definitivno se uvek super provedem u Brazilu, Kolumbiji i Španiji.
Sarađivali ste sa mnogim stranim di-džejevima kao što su Carl Cox, Richie Hawtin, Marko Carola, Kevin Saunderson, Green Velvet, Adam Beyer, Billy Nasty i Sven Väth i mnogi drugi. Koja iskustvo biste izdvojili?
U svojoj sada skoro pa 25-ogodišnjoj karijeri stvarno sam imao prilike da delim di-džej pult sa velikim brojem svetskih di-džejeva. Uvek volim kada se iz običnog nastupa stvori zajednički b2b. U poslednje vreme, zaista uživam u Easy Tiger žurkama, koje se na kraju završe upravo u b2b sa gostima koje dovedemo, a to su do sada bili Shonky, Huerta, Youandewan, Gene On Earth, Alec Falconer, Adam Collins, Italoboyz, Dyed Soundorom, N-Gynn.
Muzička industrija se drastično menja iz godine u godinu, koje su po vašem mišljenju pozitivne a koje negativne promene od kad ste počeli sa radom?
Di-džejing je postao toliko popularan, da se način igre promenio. Muzika i miksovanje više nisu najbitnije stavke, već veliku ulogu imaju društvene mreže i sam marketing. Ono što je pozitivno je da je sve postalo lako dostupno, za razliku od pre 20 godina, kada, da bih došao do recimo nove muzike, morao sam da sednem na voz i idem u dugu zemlju. Mada je i to imalo svojih čari. Takođe, različite sprave za produkciju, koje velikoj većini mogu da budu finansijski prihvatljive.
S obzirom na to da ste skoro tri decenije deo noćne scene Beograda. Kako je ona izgledala kada ste počinjali, a kako danas?
Kada sam počinjao, elektronska scena je pre dvadeset godina bila mnogo manja, ali čini mi se posvećenija muzici. Svi su voleli to što rade, i nisu propuštali priliku za okupljanje. Nekada je bilo veoma retko da se čuje vodeće svetsko ime, dok danas gotovo svaki drugi vikend gostuje neki veliki di-džej. Defnitivno je veći izbor klubova i eventa, za svakoga može da se nađe po nešto. Čini mi se da ono što možda nedostaje je ta energija i strast koja je tutnjala u godinama kada se scena tek razvijala, a razlog tome je što je sada sve dostupno i nema tog iščekivanja.
Koja mesta biste preporučili za izlaske u Beogradu, po vašem ukusu?
Neka od mesta koja volim za pre-drinking i večeru su Tezga, Telma, Bistro Grad Hometown Food, Bistro Mali Pijac, Istok i Angry Monk, a zatim nastavak u klubovima half i 20/44.
Da li radite na nekim novim projektima? Šta možemo da očekujemo od vas u narednom periodu?
Oni koji su ispratili neke od mojih prethodnih intervjua, već su sigurno upoznati sa albumom na kome radim sa Anom Ćurčin, i za koji sada stvarno mogu da kažem da je pri kraju, i koji sa nestrpljenjem iščekujem. U avgustu ove godine je izašla nova RAKIJA 005, koja se u roku od mesec dana rasprodala, i već se radi na sledećoj.
Najsvežiji miks sa Easy Tiger žurke poslušajte – ovde.
Razgovarala: Adriana Papić
Fotografije: Nebojša Babić, Todor Milivojević, Privatni album
