#slušajpažljivo: Muzika koju ne bi trebalo da propustite u novembru

Autorsko delovanje Manu Chaoa šira javnost najčešće povezuje sa levičarstvom. Tu dolazimo do nekakvih ličnih, različitih „čitanja“ tog i takvog muzičkog levičarstva. Dobro je da je Manu malo provetrio svoje misli, verovanja, ubeđenja, muzičke uticaje i ideale i da nam se, posle sedamnaest godina, ipak vratio sa novim izdanjem „Viva Tu“. Matrica je gotovo identična, ali nešto je ipak bitno drugačije. „Živ mi ti – živ ti ja“ retko milozvučan pozdrav, bez obzira na kom jeziku izgovoren, Chao ga je pretočio prvo u pesmu a onda u ceo album. On odiše retko ljudskom toplinom, onom koja leči, podiže i govori da će sve biti dobro samo smo „pogrešno skrenuli kod Abukerkija“. Latino alternativu i worldbeat ovde je ukrstio najviše sa amerikanom, što je na albumu „Viva Tu“ krunisano gostovanjem legendarnog Williea Nelsona. Manu Chaou po prvi put sve verujem. Verujem da je iskreni borac za ljudska prava, prava manjina i ugnjetenih. Verujem da veruje u ideologiju koju sledi.

Krajem osamdesetih, beogradski autori elektronske muzike su išli u korak sa svetskim trendovima. Veliku podršku su imali na radiju Studio B čiji je muzički urednik Slobodan Konjović, osetio potencijal koji poseduju domaći autori klubske muzike. Tako smo saznali za Ognjena Bogdanovića koji se predstavlja pseudonimom Ogi B. Ubrzo je napustio Srbiju a u Londonu nastavio da stvara haus muziku kao Oggie B. Konačno, posle trideset pet godina produciranja i komponovanja, Ogi B objavljuje debitantski album. „Ilegala“ na srpskom jeziku. Ogi je prošetao kroz nekoliko formi elektro popa – od ambijentalnog preko disko-hausa do (klasične) sintisajzer elektronike. „Ilegala“ znači i biti na margini. Tamo se nekada vode mnogo važnije bitke i pobede su mnogo slađe a ovo je jedna, za srpske prilike, veoma važna.

Sigurno ste bili u prilici da figurativno dotaknete sunce. Na odmoru, na plaži, u šetnji, kad je sijesta ili kad dremate uz šum talasa i zrikavce u predvečerje. Tada se u glavi rađa neka muzika, dolazi od nekud i dolazi i obuzima i ostaje tu, da vas greje i kad leto prođe. Novi studijski album Leona Bridgesa je sveden a raskošan i spektakularan. Ovaj neo soul kantautor je negde izjavio kako je u pitanju jednostavna ploča o životu, veri, ljubavi i zaljubljenosti. Reklo bi se opšta mesta u pop kulturi/muzici generalno, ali o njima očigledno ima još mnogo toga magičnog da se otpeva i odsvira. „Leon“ to svojim prisustvom potvrđuje.

Coldplay je verovatno najbolji pop-rok bend u svojoj generaciji. Talenat, istrajnost i svestranost frontmena Chrisa Martina na albumu „Moon Music“ dolaze do punog izražaja. Ovo je konceptualan album namenjen za duga romantična izležavanja na proplanku pod vedrim, zvezdanim nebom na obodu grada. Manirizam Coldplaya na ovom izdanju nije toliko upadljiv. Crhris je veoma dobro „uklavirio“ svoju sklonosti ka alternativnoj i mejnstrim muzici. Coldplay?! Ovoga puta – o, da!

Femi Koleoso, bubnjar i predvodnik sastava Ezra Collective, inicijalno je bio zasićen elitističkim doživljajem džeza. Njegova namera je bila da ono što stvara sa odabranim muzičarima bude komunikativno, na nivou onoga što se u savremenoj muzici generalno dešava. Tako dolazimo do recepture džez + soul + afrobit + kalipso + rege + hip-hop. Dobra muzika se snima, sluša i srećom negde još uvek ceni. „Dance, No One’s Watching“ je upravo album vredan pažnje. Na vama je samo da slobodno zanjišete kukovima – niko vas ne gleda.

Autoru ovih redova su Khruangbin i Jungle (redosled nije bitan), dva (naj) najomiljenija benda u poslednjoj deceniji. Šta god da je do sada objavio engleski neo soul, fank sastav Jungle bilo je (bukvalno) nešto najlepše što sam čuo (i video) u tekućoj godini. Tako je i sa ovim, novim, neodoljivim feel good singlom „Let’s Go Back“.

Regionalna elektro-indi-pop senzacija je objavila prvi singl za veliku izdavačku kuću. Svemirko je bend neslućenog potencijala koji je, na žalost, kod nas sveden na žanrovsku „nišu“. Prilika je da se to promeni! Sa savremenim izrazom, suptilnim humorom i šarmantnom retro estetikom ovaj hrvatski sastav donosi hrskavi jesenji hit „Po tijelu“.

U vreme izlaska ovog HB broja, album „Tension II“ će uveliko biti objavljen. Hvaljen ili ne, pesma koja je najavila njegov dolazak je sakupila najbolje sa aktuelne mejnstrim ponude (npr. Charli XCX), nekih klasika (npr. Madonna, „Vogue“) i indi dens muzike. Kylie ostaje dosledna, sveopšte prisutna, odoleva vremenu sa fascinantnom lakoćom, bez senke u svojoj diskografiji i karijeri.

Father John Misty propoveda o svakodnevici. Što bi kod nas rekli „svaka mu je Njegoševa“. Kakva divna analiza globalnog galopirajućeg ludila. U muzičkom smislu ona se u mnogome oslanja na pesmu „Just Dropped In (To See What Condition My Condition Was In)“ (Kenny Rogers and the First Edition, 1968).

Taman kad pomislite da je The Weekend rekao sve što ima i da je preostalo samo da se „preobrati“ u neku novu muzičku personu (što je svojevremeno i najavljivao), on plasira novi hit. „Dancing In The Flame“ je, po običaju, singl prepun referenci na elektro pop scenu osamdesetih. Ako ni zbog čega drugog, muzika iz pop istorije će na taj način zainteresovati nadolazeće generacije.

Ovo može biti veliki povratak benda čija je pojava obeležila prvu deceniju dvadeset prvog veka, dok treću privode kraju u promenjenom sastavu. Singlom „Audacious“ grupa Franz Ferdinand se obraća nama ali i sebi. Verujmo – lepe stvari dolaze. Budućnost čeka iza ugla