Dok na koncertima širom regiona predstavlja treći album Portopop (proglašen za najbolji regionalni album u 2021), Porto Morto uveliko radi na četvrtom (u procesu smo snimanja novog punokrvog LP albuma, koje možete očekivati na jesen; donosimo potpuni zaokret, nešto skroz novo i za nas, za šta mislimo da je naš najbolji materijal do sada).
Etablirani na regionalnoj muzičkoj sceni kao bend koji proizvodi progresivni pop, art rock i indie elektro, nazivaju ih i predstavnicima novog talasa i popom 21. stoleća. Članovi benda su Roko Crnić (glas, bas gitara), Hrvoje Klemenčić (klavijature, glas), Matija Brajković (gitara), Matej Perić (bubnjevi), Marijan Uroić (udaraljke), Antun Aleksa (trombon, glas) i Marin Živković (saksofon), koje naša publika obožava još od njihovog prvog albuma, Porto Morto, iz 2016. Nakon izlaska drugog, Portofon (2019), naparvili su nekoliko odličnih koncerata u Beogradu, između ostalog u KC Gradu i Domu omladine.
Sem što su vrhunski obrazovani muzičari koji pored Porto Morta sviraju i u drugim bendovima, prepoznatljivi su i po upečatljivom vizuelnom identitetu, koji je važan deo njihovog celokupnog imidža, te najčešće nastupaju u kostimima. Imaju svoj nezavisni studio Šećer i deo su kolektiva jeboTon.
Mi sa njihovim numerama Vreme je za čilanje i Ljeto u gradu lagano ulazimo u najtoplije godišnje doba, a šta oni vole da slušaju dok odmaraju i uživaju i koji su to albumi najviše uticali na njihov muzički razvoj, poslušajte u Playlisti, koju su kreirali specijalno za Harper’s BAZAAR.
Nazivaju vas novim talasom i popom XXI veka. Šta vi mislite o tome?
Nama je super sve što pišu o nama, samo nek’ se piše. Lično, nemamo osećaj da izmišljamo toplu vodu, nemamo ni potrebu za tim. Više-manje sve što radimo dolazi iz nekog zajedničkog osećaja, naš core, baza, upravo je taj osećaj. Nema tu mnogo promišljanja, političarenja (umetničkog političarenja). Ne postoji politika u smislu da svaka naša pesma mora da bude ovo ili ono, dapače, ako postoji formula po kojoj nastaju pesme, jasno je da je mi nemamo, koliko god to zvučalo kao kliše. Da vidite jedan naš radni dan ili na šta nam liči studio dok stvaramo, poverovali biste nam na reč.
Kako uspevate da se okupite oko neke zajedničke ideje, misli, a sedmorica vas je?
Upravo sam tim stavom unutar benda strašno zadovoljan – imamo vrlo dobru komunikaciju. Mnogo pričamo, mnogo probamo, svaki dan smo zajedno, svaki dan dolazimo u studio, isprobavamo nove pesme, dolazimo sa novim idejama. Stvari koje su nas vozile prvih godina, sada su nam dosadne, nešto što smo smatrali da nećemo nikad da radimo, sad radimo samo. Od početka evoluiramo – ne u smislu da napredujemo ili idemo na gore, nego radimo u tome da radimo stvari drugačije, da menjamo, nikad ne radimo isto i ne recikliramo sami sebe. I to nas drži. Rano smo shvatili da ako nas nešto ne drajva, ne vozi, onda nećemo to ni da radimo.
Da li to znači da ignorišete muzičke trendove?
Ne ignorišemo ono što se zbiva na tržištu, a ne možemo ni kao konzumenti da budemo intolerantni na zbivanja – sve ono što slušamo, saznajemo, utiče na naš rad, prolazi kroz naše pesme i siguran sam da se u njima čuje uticaj svega što smo ikad slušali. Pomnožite to sa sedam ljudi u bendu i dobićete jedan miš-maš svega i svačega. Eksperimentišemo sa instrumentima, zvucima, žanrovima, nekad iz pop muzike uzmemo jedan element, drugi iz roka, iz džeza treći i sve to zbrojimo, ali to sve dolazi spontano, ništa nije promišljeno – baza pesme nam je uvek neka duša, a ne umetnička relevantnost ili priklanjanje.
Odlazite li svi zajedno na koncerte svojih kolega?
Sve vreme. Zagreb je mali grad, svi se znamo i mahom posećujemo iste događaje. Podržavamo se. Postoji jedna baš lepa stvar u vezi sa našim gradom, a dešava se u poslednjih desetak godina, a to je da ljudi iz potpuno različitih muzičkih žanrova međusobno koreliraju. Mi smo bend koji nema veze sa repom i hip-hopom, ali najviše sarađujemo sa ljudima iz trep zajednice. Ili se dešava da neko ko je do juče bio kralj alternativne scene, danas dominira u mejnstrimu. To je baš zanimljivo, a možda je i Porto na tragu toga. I nas zanima kako da ostanemo verni svom jeziku i izrazu, a da se uvučemo u komercijalni prostor. Ne želimo da budemo promiskuitetni, već da nađemo balans između umetničkog kredibiliteta i iskrenosti, s jedne, i komercijalnog vokabulara – onog razumljivog i čitljivog većini, s druge strane.
Koja bi bila neka guilty pleasure pesma u kojoj svi iz benda uživate?
Imamo ih mnogo i nijedne nas nije blam. Interesantno je to da ljudi, recimo, imaju averziju prema turbofolku, apriori, kažu da nešto ne vole, a nisu ni poslušali pesmu. Ili kritičar koji kaže da je autotune loš. Pa to vam je kao da neki gatsronomski kritičar ode u kulinarsku emisiju i nekom kuvaru da lošu ocenu jer je u jelo stavio cimet, a ovaj to ne voli. Glupo je. To da li nešto volite ili ne, ne može biti kriterijum, ikakvo objektivno merilo.
Postoji li mesto na kojem biste baš voleli da nastupate?
Sigurno je da bismo voleli da, recimo, nastupamo kao predgrupa bendu Gorillaz, bilo bi to baš dobro. U poslednje vreme imamo suludu želju da se, sada dok smo mlađi, otisnemo u Evropu i napravimo evropsku turneju. Bez obzira na jezik, verujem da dobro zvučimo i izgledamo i onima koji ne razumeju reči naših pesama. Najveći problem je to što nas je sedmorica, pa je sve organizacijski komplikovanije.
Razgovarala: Jelena Milinčić
Fotografije: Vid Redža
