Više od četiri decenije, dramaturškinja i pozorišni pedagog Paula Vogel izaziva publiku da se suoči sa problemima i impulsima koje često izbegavamo. Tragikomična predstava iz 1992. godine Baltimorski valcer, nagrađena Vogelovom nagradom Obie, bila je meditacija o krizi AIDS-a u vreme kada je bolest – koju su pratili strah, stigmatizacija i dezinformacije – izazivala pustoš. Njena jednočinka iz 1994, Hot ‘N’ Throbbing, istraživala je odnos između pornografije i nasilja u porodici, dok se film Kako sam naučio da vozim (How I Learned to Drive) iz 1997. bavio seksualnim zlostavljanjem i mizoginijom i doneo joj Pulicerovu nagradu za dramu.
Paula Vogel debitovala je na Brodveju 2017. sa filmom Indecent, koji je govorio o queer ljubavi, antisemitizmu i cenzuri. Ovog meseca obeležava njen povratak, svetskom premijerom filma Mother Play (Majka igra), u produkciji pozorišta Other Scenes (Druge scene), u režiji Tine Landau, o greškama koje roditelji neizbežno prave i o tome kako porodice mogu da se izbore sa neadekvatnim pristupom sa decom. Naracija predstave je usredsređena na Filis, koju igra Jessica Lange, koju je neverni muž ostavio bez novca da sama odgaja njihovo dvoje dece, Karla (Jim Parsons) i Martu (Selia Keenan-Boldger), dok pokušavaju da prevaziđu osećanja kajanja i ozlojeđenosti, narušena očekivanja i sudbonosne odluke.
Jessica Lange, koja je glumila niz kompleksnih ženskih likova tokom karijere – sve dok je podizala troje dece – bila je na vrhu Vogelove liste želja da igra Filis. Pored njenog Oskarom nagrađenog rada u filmovima Tootsie (1982) i Blue Sky (1994) i kritički hvaljenih uloga u filmovima poput Frances (1982), Country (1984) i Sweet Dreams (1985), Langeova je poslednjih godina postala oslonac univerzuma Ryana Murphyja, pojavljujući se u pet iteracija njegove antologijske serije Američka horor priča i glumeći Joan Crawford, pored Bette Davis, Suzan Sarandon, u prvoj sezoni Feuda. Nedavno se pojavila u filmu Feud: Capote vs. the Svans kao Kapoteova majka, Lillie Mae Faulk.
Langeovo se prvi put pojavila na Brodveju 1992. godine u komadu Tramvaj zvani želja Tennesseeja Williamsa, a poslednji 2016. godine, u hitu Gladstone Eugene O’Neilla Long Dai’s Journei Into Night (Dugo putovanje u noć), za koji je osvojila svoju prvu nagradu Tony za najbolju glumicu u predstavi. Ona je takođe i uspešna fotografkinja, njena najnovija kniga fotografija, nazvana Derive, za koju je uvodnu reč napisao pisac i pozorišni kritičar Hilton Als, objavljena je prošle godine.
Uoči premijere komada Mother Play, 25. aprila, Paula Vogel i Jessica Lange sastale su se da razgovaraju o majčinstvu, radeći zajedno kao žene u svojim sedamdesetim godinama i kreirajći nove poglede i mogućnosti za pozorište.
PAULA VOGEL: Poslednjih najmanje petnaest godina u mislima sam imala komad Mother Play. Ali mislim da smo sve to vreme bili u klimi, i na filmu i u pozorištu, koja je ohrabrivala da stvaramo dopadljive žene.
JESSICA LANGE: Mislim da je to opasnost – koju i glumci osećaju – da lik koji igrate dobije neku vrstu empatije ili simpatije. Želite da se publici dopadne određeni lik. Tako da je sjajno kada vidite glumca kako silazi sa pijedestala i glumi nekog nedopadljivog.
PV: Tako je. Mislim da se ženama, generalno, na ekranu i van njega, sudi prvenstveno po njihovom moralu. Ali kada neka izađe iz zone komfora, možda mi se ne svidi njen karakter, ali ja je volim. Muški likovi se veoma vole kada krenu u opasnu zonu.
JL: Cenim priliku da igram lik poput Filis, koji je izuzetno kompleksan, dinamičan i ekspanzivan. Sviđa mi se što igram ženu koja ima više od četiri decenije. Biće to divna vežba u pronalaženju svega onoga što se dešava u telu, glasu, psihi, dok te decenije prolaze. I naravno, tu je i ova neopoziva greška, odluka za kojom živiš do kraja života žaleći.
PV: Gledanje ovog komada menja predstavu o tome šta je moguće. Počinjem da razmišljam o ženskim likovima drugačije. Takođe, živele smo u istom vremenu.
JL: Imamo zajedničke reference.
PV: Tačno, 1950-ih, 1960-ih i neverovatne promene kroz koje smo obe prošle, u smislu toga šta znači biti žena koja hoda ulicama Amerike, deceniju po deceniju.
JL: Imamo dijalog i rečnik koji nam omogućavaju ovo davanje i uzimanje, što smatram tako uzbudljivim procesom. Za mene je zaista veliki deo ovog procesa bio rad sa živim dramaturgom. Radila sam klasične američke drame dvojice velikih dramskih pisca Tennessee Williamsa i mog favorita Gladstone Eugene O’Neilla, ali nikada nisam radila novi komad. Radeći sa vama, osećate se kao da se nešto stvara, kao da se nešto neprestano razvija i menja.
PV: Vi ste i fotografkinja. Kada se osećate najranjivije, kada radite kao glumica ili kada izlažete i prikazujete svoje fotografije?
JL: Verovatno kao glumica, jer instrument ste vi. Sve razotkrivaš. Kako starim, postoji ta stvar da se morate odreći svoje predstave o tome kako izgledate. Uvek se pojavi ta mračna sujeta, i samo ide: Vidi koliko izgledaš staro. Sjajno je kada dođete do tačke u kojoj više ne razmišljate na taj način, a očigledno je mnogo drugačije za žene nego za muškarce. To je bila jedna od glavnih tema prve sezone Feuda: kada ste odbačeni kao žena, kao glumica, jer vas smatraju prestarom. Ali da se vratimo na vaše pitanje, kao fotograf, uvek imate ovaj objekat kroz koji vidite svet, i to odmah stvara neku vrstu distance.
PV: Nigde nisam toliko čitala o fotografiji, ali obe delimo ljubav prema knjizi Camera Lucida Rolanda Barthesa. On kaže da kada fotografišemo, čim je slika snimljena, krećemo se ka smrti. Ne možemo zaustaviti vreme. Naravno, u pozadini ovoga za mene je Thornton Wilder i njegov pojam vremena u drami Naš grad, koju on potpisuje. Postoji scena u kojoj žena po imenu Emili, koja je umrla, želi ponovo da proživi svoj dvanaesti rođendan kako bi videla svoju mamu. Kada smo mladi, ne shvatamo koliko su naše majke lepe. Kada to prepoznate, kada vidite njene fotografije kao devojke, shvatite da je vaša majka uvek lepa, da su svi uzrasti u njenom telu.
JL: Ja sam prva koja je rekla da je moja majka bila prava lepotica.
PV: Moja majka je uvek tvrdila da mi je dala ime Paula Anne Vogel kako bi moji inicijali bili PAV, što znači pišati i sirće. I to je izvanredan poklon koji možete dati svojoj ćerki.
JL: Da, tako je. [smeh]
PV: Jednostavno je divno. Uvek sam želela da imam decu, a nisam. Kada sam bila mlađa, nisam znala kako da pristupim kao gej žena koja formira način života. Mislim, da sam mogla da gledam dvadeset godina unapred, rekla bih: Hajde, Vogelova. Ali nisam. Znam da ne bih mogla da uradim ovu predstavu bez umetnice koja je imala život ispunjen decom. Ima li stvari u predstavi koje nikada ne biste radili kao majka? A šta se dešava sa vašim osećanjem i identitetom kada se suočite sa tim trenucima?
JL: Mislim da će to biti deo celog otkrića. Ništa mi u životu nikada nije bilo važnije od moje dece. Nisam imala onu vrstu ambicije koju vidim kod mnogih drugih izvođača i glumaca, gde porodica i sve ostalo zauzima poslednje mesto u njihovoj karijeri. Dakle, da, neke od ovih scena [u komadu Mother Play] biće mi zaista teške, jer su tako neprirodne. Moraću da pronađem svoj put u to. Moraće da proizađe iz nekog očaja, neke pogrešne procene, nekog besa.
PV: Koliko su vaša deca imala godina kada su počela da vas gledaju na sceni?
JL: Sećam se da je moja mlađa ćerka Hana išla sa mnom u pozorište kada sam igrala Tramvaj zvani želja, u Londonu. Bio je to nedeljni ritual. Sedela bi iza scene, a u predstavi moj lik, Blanš, uvek izlazi u kupatilo, koje je van scene, da peva. Tako, kada bih otišla u bekstejdž, Hana bi sedela tamo u kupatilu. Ali, dugo vremena moja deca nisu znala da sam glumica, a onda bi me neko prepoznao i rekli bi: Kako su znali ko si ti? To je nezgodna stvar, jer ti si samo njihova majka, i to je veoma privatno. To je porodica. Želim da pričam malo o seriji virtuelnog čitanja koju radite. Kako je do toga došlo?
PV: Digitalnu seriju Bard at the Gate napravila sam 2020. Vežbali smo [za brodvejsku premijeru] How I Learned to Drive (Kako sam naučio da vozim), a onda smo se svi strašno razboleli i morali smo da otkažemo premijeru. Pomislila sam: „Ako ću da se pomerim sa svog smrtnog kruga sa ovom prokletom bolešću, ne želim da umrem pre nego što vidim ove predstave koje volim i koje nikada nisu proizvedene ili zaslužuju širu publiku”. Pomislila sam: „Pa, možda mogu da živim dovoljno dugo da postavim čitanja na Zoomu, pa ako umrem, zapravo sam gledala Bulrusher Eise Davis [drama iz 2006), za koju mislim da je jedan od najfenomenalnijih komada koji sam ikada videla, čitala. I uradili smo to sa ljudima u njihovim dnevnim sobama ispred zelenih ekrana. Verujem da svaki pozorišni komad treba da bude digitalizovan i dostupan. To povećava zainteresovanost, posebno male dece. Svi smo svesni da je LGBTK+ umetnicima i piscima veoma teško da se probiju. Ne možemo sebi dozvoliti da bacimo nove predstave ove mlađe generacije.
JL: Nedavno sam prošla kroz Broadway.com, i 75 posto onoga što se dešava ili dolazi na Brodvej jesu veliki mjuzikli. Onda prelazim na takozvane strejt igre, zar ne?
PV: Da. Zaljubljuju se u predstave suprotnog pola.
JL: Ono što sam primetila je da se ne prikazuje mnogo novih radova. Možda van Brodveja, ali to je uvek bilo tako. Razmišljam o Samu [bivšem Jessicinom partneru, pokojnom glumcu i dramaturgu Samu Shapardu] i načinu na koji je počeo. Pričao mi je o tome kako je kao mladić izašao iz autobusa u Njujorku i otišao u jedno malo pozorište i pogledao komad koji se prikazaicao, i pomislio: Mogao bih i ja to da uradim, a zatim pisao drame i donosio ih u La MaMa ili St. Marks Place. Sada živimo u veoma korporativnom svetu, a to je, za mene, antiteza umetnosti.
PV: Ne mogu se više složiti sa vama. Kada sam došla u Njujork, mogla sam da odem do rupa u zidu i vidim Samovo sahranjeno dete ili nešto od Marije Iren Fornes. Nikada u ovoj zemlji nismo smislili kako da finansiramo pozorište. I mislim da postoji politički razlog – da se predstave i ideje ne mogu kontrolisati i da nam pokazuju stvari koje neki ljudi možda ne žele da vidimo. Ali evo šta znam: radim sa mladim piscima, i tamo je apsolutni sjaj.
TEKST: ARIANA MARSH
FOTOGRAFIJA PORTRETA JESSICE LANGE: ANDREW JACOBS
