Maja je devojka čiji su radovi obišli ceo svet, a modu ima u DNK. Često ćete je videti sa malom Acne torbicom i Margiela Tabi čizmama, a deka joj je radio za modnu kuću Jil Sander. Tata je govorio da su aksesoari vid investicije, a ona svoju stilsku pozadinu savršeno i harmonično stapa sa kreativnim umetničkim izrazom novog doba. Svoje radove iz Microsoft programa paint je prenela na platno, a u njenom ateljeu sa pogledom na Knez Mihajlovu oseća se miris boje – emajla – koji je toliko toksičan da mora da nosi masku dok radi. Potpuno opuštena, prirodna i posvećena umetnosti, ova “joile mome” nas je primila u goste i ispričala anegdote sa svojih umetničkih putešestvija.
Ćao Majo! Šta te je navelo da uzmeš kist u ruke i da poželiš da slikarstvo bude tvoja karijera?
Možda i nisam bila toliko dobra u ostalim predmetima u osnovnoj školi, ali sam definitvno briljirala u likovnom. Bila sam od onih osoba u razredu koja svima crta i slika. Moja mama je nedavno rekla: “Dok si bila mala, nisam primećivala da si ti nešto posebno talentovana – crtala si stalno, a ja sam mislila da to tako rade sva deca”. Pošto sam samo to volela od svih vanškolskih aktivnosti, išla sam u privatnu školu slikanja i crtanja “Mali Monmartr” skoro 10 godina. Tamo su govorili da sam pravi likovnjak. Zatim sam upisala Srednju školu za dizajn – industrijski smer. Obožavala sam dizajn, ali taj likovnjak u meni je ipak presudio da upišem Likovnu Akademiju – odsek slikarstvo. Eto nekako je sve išlo organski.
Kako je microsoft program “paint” uticao na tvoj dosadašnji rad?
McPaint je obeležio moje detinjtsvo! Dok nisam dobila svoj kompjuter, jedva sam čekala da idem kod dece koja ga imaju kako bi smo crtali – sve i svašta. Sećam se da sam smišljala igru – ko će bolje da nacrta u paintu dinosaurusa, dvorac, zeca… Možda baš zato što sam znala da jedino u tome sigurno mogu da pobedim.
Kasnije, tokom fakulteta, bilo mi je lakše da belažem svoje misli u istom programu. Jedinim klikom nađeš tačno boju koju želis, lako brišeš, prazinih papira koliko hoćeš… Kada sam shvatila koliko toga imam zabeleženog, jednostavno mi je bilo zanimljivo da probam tu ekransku sliku da prenesem na platno. Kao što sam rekla, studirala sam slikarstvo na Likovnoj Akademiji – tradicionalna škola – mora da se slika ulje na platnu.
Šta te pokreće ovih dana?
To što imam mnogo da radim. Mislila sam da mi je potreban odmor kako bih oporavila leđa i manje udisala moje otrovne boje – emajl i probala sam da odmorim neko vreme, ali nisam zbog toga bila srećnija. Jednostavno, rad me pokreće.
Ovo su poslednji dani u tvom starom ateljeu. Da li ti selidba teško pada?
Ja sam se preselila iz svog ateljea još pre dve godine kada sam otišla da živim u Londonu. Tada mi to nije ni najmanje teško padalo. U toj zgradi su mi uvek čuvali mesto kada dođem u Beograd.
I to je moja omiljena zgrada u Knez Mihajlovoj ulici, sa progledom na Srpsku Akademiju nauka i umetnosti, gde sam provela divno vreme i uradila mnogo slika.
Nažalost, ta zgrada se renovira i uskoro dobija novu namenu. Zbog toga sam želela da iskoristim poslednje dane u ovom ateljeu i da baš ovde uradim novu seriju radova. Teško mi pada to da kad se vratim u Beograd, ova zgrada više neće biti mesto za nas umetnike.
.png)
Na koje trenutke u svojoj dosadašnjoj karijeri si najponosnija?
Jako sam srećna što je do pre nekoliko nedelja moj rad bio izložen na grupnoj izložbi “THE ARTIST ONLINE” u KOENIG Galeriji u Berlinu, mojoj omiljenoj berlinskoj galeriji sa umetnicima čiji rad jako volim i poštujem. To je galerija koju sam posetila još tokom fakulteta i sećam se trenutka kada sam svojim drugaricama rekla: “Zamisli da ovde izlažes jednog dana!”.
Takođe, tu je i moja prva big-scale skulptura u Selfrididžu u Londonu koja je stajala na samom ulazu izmađu Gucci-a i Balenciaga-e. Volim što se ta skulptura prošetala posle po Londonu, čak uz rad mog omiljenog umetnika David Shriley-a.
Najponosnija sam na to što me moji radovi odvedu u najrazličitije zemlje, gradove i upoznaju sa nekim novim divnim ljudima.
Da li postoje kolege čiji bi rad volela da pohvališ?
Andre Dramičanin i Dušan Marino. Fenomenalni umetnici i najdraži prijatelji. Spominjem njih jer ništa do sada nisam uradila, a da prvo njih nisam konsultovala za mišljenje.
Tvoj lični stil je skoro jednako interesantan koliko i tvoj rad. Koje brendove najviše nosiš u slobodno vreme?
Hvala ti. Mada ni ne stižem ništa da nosim, ali obožavam da skupljam garderobu.
Opsednuta sam Martin Margiela “Tabi” obućom – i volim da kupujem njihove stvari. Ima tu raznih brendova koje volim i nosim, ali ono što sam poslednje kupovala i čijih stvari želim još u ormanu su SERAPIS- grčki brend, Ottolinger, Saks Pots, Eytys, La Manso prstenje… A što se tiče domaćih dizajnera – definitivno još odela Tijane Milutinović.
Šta se trenutno nalazi na tvojoj plejlisti?
Mislim da nikad nisam ni imala playlist-u. Ja sam radio-osoba. Trenutno dok slikam slusam Nostalži i Radio Novosti. Uvek me iznenadi nova pesma.
.png)
Da li postoji još neki umetnički medij u kom bi volela da se oprobaš?
Kroz svoj rad sam se isprobala kroz razne medije. I trudim se da non-stop izmišljam nešto novo. Sad istražujem non-fungible token NFT i pravim giff-ove i kratke videe. To me zabavlja.
I za kraj, gde ideš posle intervjua?
Da nastavim da gledam “ The Sopranos” sa svojim mužem.
Bilo je krajnje vreme da počnemo ispočetka da gledamo ovu seriju.
(Intervju i fotografije: Anđela Ignjačević)
