Ako na pomen reči tapiserija pomislite na goblene koje ste viđali u kućama svojih baka i deka, na motive cveća i idiličnih prizora jezera i poljana, dama, vitezova i divljih životinja, onda se sigurno niste susreli sa radovima Graysona Perryja, Erin M. Riley, Ebony G. Patterson, kao ni sa tapiserijama Marijane Janković, poznatije kao Nightmara.
Kroz drevni medij kao što je vez na platnu, Marijana uspeva da prikaže sve ono što nju kao konzumenta pop kulture interesuje i inspiriše, a to su često kauboji, crtaći, atmosfera žurki, pustinje, galama. Open House je njena druga samostalna izložba tapiserija, koju od 9. do 12. juna možete da pogledate u jednom od najmagičnijih prostora u gradu – Kući u Šafarikovoj sedam.
Ovo je vaša druga samostalna izložba. Po čemu se razlikuje od prve?
Ovu izložbu mnogo više vidim kao celinu. Mislim da je napredak u tehnici i vizuelnom izrazu baš primetan, da sam uspela da svedem šumove i da se, više nego ranije, posvetim dobroj realizaciji ideja. Ovaj put mi je takođe bilo bitno da radove pokažem u novoj atmosferi, van galerije i više sam se posvetila ambijentu u kom će publika doći u kontakt sa radovima.
Zašto pop-up, a ne klasična izložba?
Pop-up jer mislim da bi se koncept razvodnjio i izgubio ako bi izložba trajala nedeljama, po cele dane. Želela sam da taj kratki događaj proizvede now-or-never osećaj, a izložba dobija svoj oblik kada se ljudi zajedno osete nepozvano u tom prostoru.
Kada ste pomislili da bi bilo dobro da svoje umetničke ideje prenosite na tapiserije?
Pošto sam se ja školovala za nešto drugo i uvek bavila drugim stvarima, trebalo mi je vreme da napravim prvi korak. Ideje su bile konstantno prisutne, a medij se samo desio. Kako sam savladavala medij, tako su ideje postajale konkretnije i veće.
Sećate li se ikakvih tapiserija iz detinjstva?
Ne baš, ali tepihe iz detinjstva ne mogu da zaboravim!
Da li bi vaše tapiserije izgledale drugačije da ne živite u Beogradu? U kojoj meri je Beograd uticao na vaš lični razvoj i vas kao umetnicu?
Beograd je bio vrlo formativan za mene lično, a za moju umetnost je bitan, jer mi je pružio prostor u kom sam se osetila uvek dovoljno sigurno i podržano da pokažem ono čime se bavim. Ali, istovremeno, Beograd i scene iz njega nisu inspiracija za moje radove.
Šta sve volite u ovom gradu? A šta ne?
Teško pitanje, Beograd ima mnogo pros, a i cons.
Znate li sva mesta na kojima su “završile” vaše tapiserije? Gde biste voleli da nađu jednog dana?
Za većinu jesam! Mislim da su sve završile u domovima ljudi, ali bih volela da ih vidim u nekom javnom prostoru.
Da li ste nekad preneli neki svoj san na tapiseriju? A realan događaj? Koliko su one zapravo promišljene?
Ne mogu da kažem da sam nešto konkretno od ta dva prenela na svoj rad, ni san, a ni realan događaj. Uglavom se bavim onim o čemu ne mogu da perstanem da razmišljam. Prve serije radova bile su pune referenci iz pop kulture, jer je to mesto na kom se osećam veoma sigurno; kauboji, crtaći, žurka, pustinja, galama. Sada nemam nadrealne elemente u radovima, naziru se kroz boje i perspektive, radovi su intimniji i u fokusu su odnosi ljudi – sa sobom i sa drugima.
Imate li u planu da pravite tapiserije većeg formata ili možda tepihe?
Ljudi me stalno pitaju za tepihe! Ali moji planovi se za sada ne kreću u tom smeru.
U kojoj meri vam je važno da se izražavate kroz odeću i možete li u nekoliko reči da opišete svoj modni stil?
Iako mi je zanimljivo da pratim trendove u modi i da ponekad moram da imam baš tu stvar!, moje oblačenje se često svede na ono što mi prvo padne pod ruku u tom trenutku.
Utiču li modni trendovi na vaše svaralaštvo?
U dosadašnjim serijama sam želela da figure na mojim radovima ne nose oznake vremena u kom su napravljene, ali to ne znači da mi u budućnosti neće biti izazovno da uključim modu u svoj rad. Wait and see!
Razgovarala: Jelena Milinčić
Fotografije: Aleksej Vasić
