U godini kad se obeležava vek baleta u Beogradu, pomenuti Sonju Vukićević je nezaobilazno. Balerina, koreografkinja, glumica i rediteljka, prisutna na sceni više od pola veka i dalje neumorno stvara. Nedavno je završila snimanje spotova za bend Gorillaz i pevačicu Saru Jo. Tek što se vratila iz Berlina, gde je učestvovala u snimanju filma Marte Popivode, otišla je u Crnu Goru na najstariji festival alternativnog pozorišta na prostorima stare Jugoslavije, FIAT, na kojem će zauvek nositi titulu počasnog člana. Kao umetnicu koja je u našoj zemlji izmislila alternativni ples – igrala je na betonu, pesku, vodi, klasičan balet, pitamo je kako joj deluje alternativno pozorište sa kojim se trenutno susreće u Podgorici. „Upravo sam gledala Sarajlije i Poljake, fantastični su svi. FIAT je festival u rangu Bitefa. Svi ovi mladi umetnici su fantazija, likovno pismeni, pametni, imaju šta da kažu, sve to izgleda genijalno. Kad ih gledam, uopšte nisam zabinuta za budućnost pozorišta“, rekla je Sonja.
Prvo u kratkom filmu, a sada u novom, dugometražnom, rediteljka Marta Popovoda dotiče se vašeg nastupa iz 1988. godine kada ste učestovovali na poslednjem sletu – manifestaciji posvećenoj proslavi Dana mladosti.
To je autorski umetnički film i ona je rešila da obradi živote dva koreografa, mene i još jedne koreografkinje iz Njujorka, koja danas živi u Berlinu, dok na sceni, različito, tumačimo svoja autorska dela. Biće to povezano sa mojim poslednjim Danom mladosti. Nekako, to je nezaobilazno kada govorimo o mojoj karijeri. Posle tog iskustva, bilo mi je lako bilo šta da igram. Tamo, na sceni među svim tim ljudima trebalo je da dovedem sebe do takve moći personaliteta, da me svi primete – a kao pion izgledate na onom ogromnom stadionu, morala sam da nadirodim Iroda, igrajći to. Inače, bila je to pozorišna predstava Paola Mađelija i D. Zlatara Freja.
Da li ste kasnije sarađivali sa Mađelijem?
Ne, došao je rat i on je otputovao iz Jugoslavije, nije se vraćao dok nije zavladao mir.
A da li ste u međuvremenu nailazili na saradnike kao što je on?
Da, na Tomaža Pandura. Njegovo pozorište i umetnost koju je stvarao, tako ja vidim teatar. Za mene je on najveći reditelj, mislim da se takav čovek još uvek nije pojavio. Mogla bih da ga uporedim sa Paradžanovim, Tarkovskim. Njegova režija je filmsko viđenje snova jednog dela koje odabere. Mnogo sam naučila od njega, kao i moja Hristina, koja je igrala u svim predstavama koje je radio između Srbije i Slovenije. Toliko ju je dobro uveo u svet umetnosti, teatra i filma, on je kao njen osmi pečat. Obe smo mnogo naučile od njega.
Ove godine se u Beogradu obeležava sto godina baleta…
I pedesetjedna godina od kada sam ja na sceni. Od 1968. sam u Narodnom pozorištu, počela sam sa 16–17 godina. Kad se setim tih godina, sećam se da me je samo balet zanimao. Vežbala sam od ujutru do uveče, da me primete, da budem najbolja i tako dalje.
Razgovarala: Jelena Milinčić
Foto: Arhiva Bitefteatra
Ostatak intervjua pročitajte u štampanom izdanju magazina Harper’s BAZAAR, koji je u prodaji od 22. septembra do 21. oktobra.
