Oko nove godine, lice većine je doživelo promenu – ne u stvarnom životu, već na svetlećim ekranima društvenih medija. Prijatelji su svoje, obično trezvene, realistične profilne fotografije zamenili elegantnim crtanim avatarima, portretima veštačke inteligencije. Odjednom, svi su poželeli da izgledaju kao da ih je obuzela video-igrica. Ljudi za koje nisam mislila da im je posebno stalo kako izgledaju i kako će da se predstave na društvenim mrežama postavljali su beskrajne vrteške o sebi kao vilinskim kraljicama, ubicama zmajeva i gospodaricama nejasnih borilačkih veština.
Mogućnosti veštačke inteligencije za preoblikovanje lica nastavljaju se ubrzano. Mesecima kasnije, TikTok je objavio svoj Bold Glamour filter, otkriće koje suptilno širi oči, stanjuje nos, puni usne i zaglađuje kožu. Čudo je to što se ovo novo hibridno lice na vašem ekranu kreće u realnom vremenu, a spretnost ruke se gotovo ne može otkriti.
Po prirodi sam ludit (osoba koja se plaši tehnologija), uvek me privlači prošlost. Odrastala sam u doba digitalne muzike, ali sam dugi niz godina mislila da je najlepši predmet u mom domu magnetofon koji sam pronašla napušten ispred braon kamena u Park Slopeu u Bruklinu. Dakle, predvidivo, nisam impresionirana lepotom koju je napravila veštačka inteligencija. Veštačka inteligencija funkcioniše tako što izvlači iz ogromnog broja slika na internetu i sve ih spaja kako bi stvorila novu sličnost kao odgovor na sve što vas inspiriše. Ali veštačka inteligencija može postojati samo na onome što je bilo pre nje. To je manje spontani čin stvaranja, a više je kustos ogromne arhive. Smatram da su arhive prelepe, ali ono što me uzbuđuje u umetnosti je trenutak kada naiđete na nešto za šta niste znali da je moguće, nešto što se čini potpuno novim, samo slabo vezano za naš svet, ali nudi pogled na drugi, za kojim niste ni znali da žudite.
Nije li lepota kada vidimo nešto što ranije nismo razmatrali? Nije li ono što čini nešto lepim neočekivano, a ne poznati zbir delova svega čemu smo bili svedoci? Da je ovo zaista sledeća revolucija u umetnosti, šta bi to značilo za ono što ćemo smatrati lepim u budućnosti? Šta ako lepota prestane da znači neočekivano i postane zarobljena u spirali svega što je bilo pre – samoreferencijalne povratne veze u kojima ništa originalno ne može da se probije?
Taman kad sam počela da očajavam, počela sam da čitam roman Amande Weil Svi su bili tako mladi, o životu Geralda i Sare Murphy. Murphyjevi su bili američki par u Francuskoj 1920-ih, koji je inspirisao rad F. Scotta Fitzgeralda Tender Is the Night. Živeli su životom punim ekstravagantne lepote. Sara je bila poznata po tome što je na plažama Francuske rivijere nosila svoje bisere koji su se uvijali niz leđa, prizor koji je bio toliko zadivljujući da se našao i u romanu Fitzgeralda i u brojnim Picasovim slikama. Gerald je veći deo svog života proveo u potrazi za lepotom. 1921. preselio je svoju mladu porodicu u Pariz, gde su on i Sara radili sa umetnicima koji će definisati 20. vek. Weil opisuje Geralda i Saru kako studiraju u Parizu pod rukovodstvom kubističke i futurističke slikarke Natalije Gončarove: „Jedino pravilo Gončarove je bilo da njeni učenici ne smeju ništa da stave na platno što bi na bilo koji način ličilo na bilo šta što su ikada videli. Za Geralda je to bilo oslobođenje.“
Gerald i Sara Murphy i umetnici sa kojima su se družili dvadesetih godina prošlog veka živeli su u još jednoj velikoj tehnološkoj revoluciji, kada je kamera, koja je proizvodila fotografije i pokretne slike, konačno otkrivala svoju pravu moć. Ali ti umetnici su bili optimističniji od mene. Suočeni sa tehnološkom promenom, oni su to videli kao slobodu da dopuste svom oku da traži lepotu na novim mestima, u stvarima koje su u potpunosti otišle iz prošlosti.
A možda ima nešto da se kaže o izazovu da se pronađe lepota. Nekoliko dana nakon što sam pročitala taj odlomak o Murphyjevim, putovala sam kući sa odmora sa svojom ćerkom. Napustili smo hotel u pola dva ujutru, ulazili i izlazili iz aviona, presedali, menjali letove poslednjih osam sati. Sećam se da sam gledala u skele oko izlaza sa mesta preuzimanja prtljaga i pomislila na kakav smo jedinstveno ružan aerodrom sleteli. Bila sam umorna od vođenja malog deteta po aerodromima, dok sam čekala naš taksi, odbrusila sam joj – viknula sam na nju. U kolima sam se izvinila, spremna da se osećam krivom kao što samo mališani znaju kako to rade. Ali umesto toga je rekla: „Pogledaj“ i pokazala kroz prozor. „Sunčeva svetlost je tako lepa.“ I zaista, svetlost je padala kroz čelične grede u užarenim zlatnim osovinama. Bila je to stvar lepote, direktna i izazovna kao jedna od slika Geralda Murphyja o unutrašnjem radu štoperice. Lepota je dovoljno divlje stanje da se odupre automatizaciji ili bilo čemu što je fiksno kao algoritam. Moram da naučim da mu verujem.
Foto: Profimedia
Tekst: KAITLYN GREENIDGE
