Pavel Kir je umetnik čiji radovi privlače pažnju dubokom simbolikom. Iako informacije o njegovom životu ostaju uglavnom enigmatične, njegova umetnost, kao i razmišljanja o umetnosti, izazivaju ozbiljnu refleksiju o svetu i postojanju. Rođen u Nyenskansu, današnjoj oblasti Sankt Peterburga, Pavel potiče iz porodice sa dubokim duhovnim korenima. Uhvatili smo ga između putovanja između Sankt Peterburga, Majorke i Dubaija, da bismo razgovarali o stvaralaštvu i razmišljanjima o umetnosti i životu.
Kako se vaš stil razvijao tokom vremena? Možete li podeliti neke ključne trenutke u toj transformaciji?
Najvažniji deo ove evolucije desio se ne u tehnici ili slikama, već u mom razumevanju ljudskog bića i mene samog. Jasno sam shvatio da nikada neću u potpunosti razumeti ženu. Ni muškarca. Na primer, na aerodromu u Beogradu, kada beskonačno dugo stoje u raznim redovima gde nije neophodno stajati, ili gde bi mogli čekati trideset minuta umesto dva i po sata. Takođe, nisam razumeo kako drevni programi u nama pevaju svoje melodije. I zašto životinja u tebi nije opasna ako je pripitomiš ili je makar primetiš. Tokom godina, moja podsvest mi je postala bliža. Čak sam je gotovo zavoleo.
Na koji način su vaša životna iskustva oblikovala vaš estetski stil?
Mislim da je moja estetika dete dve sile: one koja dolazi iz sveta umetnosti stvorene od strane drugih i oštrih emocija koje sam doživeo u svom životu. Na primer, Klimt mi nikada nije bio blizak i teško prihvatam ilustrativnost u slikarstvu. Ali on je, sa svojim zlatnim ćelijama, ušao u moju podsvest i kasnije se oslobodio u mojim radovima. Moje delo F. Exit je verovatno nastavak njegovog Poljupca. Jednom, dok sam plivao u moru, napala me je kornjača dugačka metar. Ožiljci od tog susreta su još uvek na mom telu. Sećanje na to, traumatične prirode, prenelo se u moje delo Kornjača. Kada te živog kidaju na komade, to ne zaboravljaš, ali slika je upila taj užas.
U svojim razmišljanjima o umetnosti spomenuli ste da uživate kada ljudi intervenišu u vašem radu, nazivajući ih čak i „saučesnicima.“ Možete li nam objasniti proces kokreacije i kako on utiče na vaš rad?
Za mene umetnost nije potpuna dok ne izazove reakciju. Kada ljudi stupaju u interakciju s mojim radom, bilo da ga reinterpretiraju, osporavaju ili mu dodaju sopstveni sloj, oni mu udahnjuju novi život. Tokom performansa uživo, na primer, publika postaje deo kreativnog procesa. Njihova energija, reakcije, pa čak i prekidi, utiču na poteze koje pravim. Ova saradnja razbija granice usamljenog stvaranja i čini umetnost dinamičnom i živom. A uopšte, jednostavno, volim ljude.
Možete li nas provesti kroz svoj umetnički proces dok slikate tokom nastupa uživo? Kako se umetnost i muzika međusobno prožimaju i inspirišu?
Muzika, čak i loša, je čista mistika. A dobra muzika za tebe je svemoćna. Kada se taj portal otvori, možeš ući u trans u kojem neko, čak ni ti više, pronalazi nepoznato i onostrano. Velika klasična muzika daje ti, kao umetniku, šansu da poludiš, ali da se potom vratiš onima koji to nisu učinili.
Istraživali ste i druge kreativne discipline, poput poezije. Kako je to uticalo na vaše crteže i slike? Šta vas privlači različitim formama umetnosti?
Umetnost je neobjašnjiva, kao i poezija. Ali oboje ti daju nadu da ljudi imaju neke svoje posebnosti u poređenju sa životinjama. Poezija umire, ali je i dalje živa. Mnogo toga što sam nekada pisao i dalje živi u meni. Imam jedno delo, Okhta, u kojem odzvanja stih iz moje detinje pesme o mojoj tinejdžerskoj ljubavi: Umrla si sa šesnaest godina, nemirne zimske večeri u martu. Taj bol još uvek živi u meni.
Često se u tekstovima i razmišljanjima o umetnosti pozivate na Frensisa Bekona. Šta njegovo delo znači za vas i vidite li neke veze između svoje i njegove umetnosti?
Njegov vizuelni spektar i slike mi znače manje nego ono što je svetu otkrio o umetniku, umetnosti i kreativnosti. Nije imao nepotrebnu političku korektnost koja umetniku nije potrebna. Njegove misaone slike su podjednako snažne kao i njegova četkica, smele i razigrane. On je pun života, uprkos sklonosti da slika parčiće mesa u procesu kopulacije.
Da li vaša lična interesovanja van umetnosti utiču na kreativni proces?
Sve što daje energiju mi je blisko i ulazi u stvaralaštvo. Samo između nas: energija je moje stvaralaštvo.
Možete li opisati umetničko delo koje smatrate svojim najboljim u smislu toga kako odražava vaš pogled i osećanja o svetu oko vas? Šta ga čini posebnim za vas?
Nemam definitivan odgovor na ovo pitanje. Za razliku od Bekona, koji je izjavio da bi napustio slikarstvo ako ikada stvori nešto savršeno, ja to ne mogu reći. Ali ni u savršenstvo ljudskog stvaranja ne verujem. Neko drugi to možda može stvoriti, ali čovek sigurno ne. Ljudima je, verovatno, dato samo da vide savršeno. Čak ni u to nisam siguran.
Kako definišete uspeh kao umetnik?
Uspeh, za mene, je ako moje stvaralaštvo omogući da sretnem svoje srodne duše u ovom svetu. Mada, ni deset miliona dolara za delo koje si stvorio za deset sati nije loše.
Na čemu trenutno radite?
Zbijam šale na temu granica. Više se trudim da razumem i uzmem u obzir granice koje je čovečanstvo izgradilo pre mene. Radim na tome da se izrazim na razne važne teme, poput one da ljubav vredi svega.
Razgovarala: DEA DŽANKOVIĆ
