Cipele MIU MIU
Dinamika savremenog rada i bilo kog vida stvaralaštva osuđena je na konstantnu promenu i evoluiranje usled niza makro i mikro faktora. Promena se dešava, na nama je da to uvidimo u pravom trenutku ili ne. Za Jelenu Trivan, generalnu direktorku kompanije m:tel BiH, promena je sastavni deo progresa, kako ličnog pojedinca, tako i kompanije. Rad na vrhu znači i neophodnost pomaganja i dobrotvornog rada, koji treba da bude deo svačije svakodnevice.
Kako tehnološke inovacije, poput AI i 5G mreža, menjaju način na koji komuniciramo i doživljavamo bliskost?
Smatram da svako ko ne prepozna na vreme značaj modernih tehnologija rizikuje da izgubi korak sa vremenom – i u poslovnom i u privatnom životu. Tehnološki napredak menja svet iz dana u dan, neka zanimanja nestaju, dok se nova tek rađaju. Više nije dovoljno osloniti se na znanje stečeno tokom formalnog obrazovanja – danas je kontinuirano učenje neophodno, jer živimo u eri u kojoj je razvoj postao doživotni proces. Veštačka inteligencija i digitalni mediji u tom kontekstu igraju ključnu ulogu.Često se može čuti da su savremene tehnologije otuđile ljude, ali mislim da su zapravo omogućile novu vrstu povezanosti. Pandemija nas je naučila da digitalni alati nisu samo alternativa, već i nužnost – omogućili su ljudima da ostanu u kontaktu, bez obzira na fizičke barijere. Danas su nestale vremenske, kontinentalne i jezičke prepreke, a razlike između siromaštva i bogatstva, koje su nekada definisale pristup informacijama, postaju manje izražene zahvaljujući društvenim mrežama i digitalizaciji.U tom procesu, telekomunikacione kompanije ne treba samo da budu predvodnici tehnološkog razvoja, već i garant etičke upotrebe novih tehnologija. Naša odgovornost je da osiguramo da tehnologija ne urušava znanje i ljudske vrednosti, već da ih unapređuje. Ako znamo da sačuvamo ono što je zaista važno – porodicu, prijateljstvo i prave ljudske odnose – onda nam tehnologija neće oduzeti bliskost, već će nam dati novu dimenziju života.
Koji su ključni izazovi vođenja telekomunikacione kompanije danas i kako ih prevazilazite?
Liderstvo, bez obzira na oblast, podrazumeva nekoliko ključnih stvari. Prvo, neophodno je da budete spremni na neprestano učenje i usvajanje novih znanja. Otvorenost ka novim načinima upravljanja i sposobnost prilagođavanja su danas imperativ. Takođe, liderstvo zahteva svest o tome da ne možete sve sami – savremeni menadžment počiva na timskom radu i oslanjanju na stručnost drugih. To znači i sposobnost da savladate sopstveni ego i shvatite da je pravi lider onaj koji okuplja ljude oko zajedničke vizije, a ne onaj koji sve odluke donosi samostalno.Iznad svega, liderstvo je odluka – to nije samo funkcija, već način života. To znači posvećenost, preuzimanje odgovornosti i prihvatanje činjenice da više nemate pravo na neznanje ili odlaganje odluka. Biti lider znači svesno se odreći komfora i preuzeti obavezu da budete prvi koji se suočava s izazovima i nalazi rešenja. Na prvom mestu stoji odluka, a odmah zatim posvećenost toj odluci.
Kako vidite položaj žena u menadžmentu i šta biste poručili mladim liderkama?
Dugo se o ravnopravnoj zastupljenosti žena govorilo kroz prizmu politike, ističući njihov broj u parlamentima i vladama, često zahvaljujući sistemu kvota. Međutim, prava moć odlučivanja oduvek je bila u finansijskom sektoru, gde su žene dugo bile u manjini. Danas se situacija menja – ako pogledamo globalne institucije poput MMF-a i EIB-a, ali i regionalne kompanije poput Binga i m:tel-a u Bosni i Hercegovini ili Narodne banke u Srbiji, vidimo da žene sve češće zauzimaju ključne pozicije u sektorima gde se donose najvažnije odluke. To je značajan pomak. Međutim, sledeći korak je da žene koje su stigle do tih pozicija osnaže nove generacije liderki, stvarajući menadžment u kojem će talentovane i sposobne žene imati priliku da preuzmu najveće kompanije i upravljaju najvećim budžetima. Prava ravnopravnost ne postiže se samo prisustvom, već i stvaranjem sistema u kojem žene imaju jednaku šansu za napredak i donošenje ključnih odluka.
Da li je društvena odgovornost izbor ili obaveza i kako m:tel oblikuje kulturu nesebičnog davanja?
Za mene je filantropija lično pitanje – pitanje kućnog vaspitanja i vere. Verujem da čovek nije stvoren da bude vuk drugome, već prijatelj, neko ko pomaže u nevolji. Filantropija nije samo raspodela budžetskih sredstava kroz društveno odgovorne projekte, već čin ličnog davanja – onoga što imamo, onima koji nemaju. Ne govorim o tome koliko sam ljudi pomogla, nahranila ili skućila, jer smatram da to nije pristojno. Ali o tome govorim da bih podstakla druge – jer pomoć ne zavisi od funkcije, već od volje da budemo bliži čoveku i, kroz to, možda i Bogu.Društvena odgovornost je danas postala floskula, često korišćena radi poreskih olakšica ili poboljšanja imidža. Meni je, međutim, ona suštinsko pitanje – firma ne može postojati samo zbog profita i plata. Njeno postojanje mora ostaviti trag – u kulturi, sportu, filantropiji, pomoći onima kojima je najpotrebnija. Jer ako iza nas ne ostane ništa osim poslovnih bilansa, onda se postavlja ključno pitanje: čemu je sve to služilo i da li je imalo smisla?
Kako nalazite ravnotežu između intenzivne karijere i ličnog života?
Oduvek sam govorila da balans između posla i porodice ne postoji – jer kada imate dete, ono mora biti apsolutni prioritet, a posao neminovno dolazi na drugo mesto. Danas se pitam da li sam bila sasvim iskrena u toj tvrdnji. Ako je moja ćerka Bjanka prohodala i progovorila u parlamentu, radila domaće zadatke u Službenom glasniku, a vikende provodila sa mnom u Banjaluci umesto sa vršnjacima, ne znam koliko joj je moja karijera oduzela od detinjstva. Ali, ono u šta sam sigurna jeste da joj nijednog trenutka nisam oduzela majku.Možda su sve te situacije za nju bile jedno novo iskustvo koje će je osnažiti da i sama jednog dana balansira između porodice i posla. Ipak, moram razbiti mit da je taj balans zaista moguć – barem kada ste žena. Prvih nekoliko godina roditeljstva znači da nećete uvek moći da budete na poslu kad dete ima temperaturu, kada se prilagođava vrtiću, kada su neizbežni dečji virusi. Ako ste se odlučili za roditeljstvo, sigurno ćete u nekom trenutku morati da pauzirate karijeru i stavite porodicu na prvo mesto.
Imate li svakodnevne rutine koje vam pomažu da ostanete fokusirani i motivisani?
Imam izraženu samokritičnost i uvek osećam da nisam dovoljno uradila ili da ne znam dovoljno. Zato se držim nekoliko osnovnih rutina. Svako jutro započinjem čitanjem svih relevantnih novina i portala – ne samo srpskih, već i hrvatskih, bošnjačkih i drugih regionalnih medija. Informisanost je preduslov uspeha.Drugi ritual je svakodnevno čitanje barem 50 strana klasične književnosti. To je deo moje osnovne profesije, ali i način da obogatim jezik, razvijem elokvenciju i očuvam sposobnost drugačijeg razmišljanja i rasuđivanja koje vam umetnost daje. Treći neizostavan ritual je trening. Ne zbog oslobađanja od stresa, već zbog discipline uma i tela – bez koje nema ni profesionalnog ni ličnog uspeha.Pored toga, redovno posećujem pozorište i bioskop, trudim se da obiđem nove muzeje i gradove, jer ne želim da dozvolim sebi da „zaglupim“ i izgubim širinu pogleda. Nije dovoljno biti samo dobar menadžer ili neko ko dobro izgleda – važno je imati znanje, radoznalost i snove.
Koliko vam je moda važna u poslovnom svetu i da li utiče na vašu profesionalnu sigurnost?
Moda je za mene važan način ličnog izražavanja. Oni koji me dobro poznaju znaju da način na koji sam se obukla tog dana nosi poruku – da li želim da istaknem snagu, ranjivost ili nežnost. Za mene moda nije puko pokazivanje statusa ili praćenje trendova, već suptilan način komunikacije sa svetom.Međutim, ona mi ne donosi samopouzdanje. Oduvek imam izraženu samokritičnost, što vuče korene iz tradicionalnog vaspitanja koje me učilo da se stalno preispitujem i svakog dana borim sa sobom da budem bolja. S jedne strane, to mi je donelo mnogo – da nikada se ne uljuljkam u postignuća, već uvek idem napred. S druge strane, često imam osećaj da šta god da uradim – nije dovoljno.To se ponekad odnosi i na moj izgled i modne izbore, ali ono što sigurno znam jeste da nisam žrtva mode. Imam sopstveni stil koji se prepoznaje, koji nije podložan očekivanjima drugih, trendovima, mojim godinama ili profesionalnoj poziciji.
Postoji li knjiga, putovanje ili iskustvo koje vas je posebno oblikovalo i inspirisalo?
Nedavno sam poslovno boravila u Kini, i iako mi to nije bio prvi put u ovoj zemlji, ovo putovanje me je posebno fasciniralo. Videla sam koliko jedna država može da napreduje u izuzetno kratkom periodu – ekonomski, tehnološki i kulturološki. Neverovatni tehnološki izumi, poput mogućnosti da i najsiromašniji plate WeChat-om umesto sitnišem, bespilotnih automobila koji dostavljaju hranu, i modernog društva koje se rapidno razvija, ostavili su snažan utisak na mene.Sećam se Kine iz prošlosti, kada su ljudi tek učili da voze u haotičnom saobraćaju, dolazeći iz dugog perioda siromaštva. Danas ih vidimo sa visokim platama, često većim od evropskih, u luksuznim automobilima i s jasnom vizijom budućnosti. Brojna pozorišta, bioskopi i otvaranje ka zapadnoj civilizaciji pokazuju koliko je napredak moguć kada se društvo okrene znanju, nauci i inovacijama. Ipak, ako bih birala putovanje koje me je kulturološki najviše oblikovalo, to bi bio Japan, posebno Kjoto.Što se tiče književnosti, moj ukus je prilično konzervativan. U poslednje vreme, od modernijih pisaca, čitam Johna Fantea, ali knjiga koja je ostavila najdublji trag na mene i najbolje oslikala tamne strane ljudske prirode jeste „Zapisi iz podzemlja“ Dostojevskog.
Razgovarao: Marko Mrkaja
Fotografija: Vladimir Ilić
Šminka: Nadica Lekić
Frizura: Mister X
