Portugal je sada i zvanično destinacija kojoj sam se najviše puta vraćala. Na mom samopostavljenom zadatku da posetim i upoznam što više različitih mesta i ljudi, najviše smisla ima da sve raspoložive resurse, a na prvom mestu vreme, odvojim za novu destinaciju. Ipak, u moje planove umešala se i ta jedna koja se iznova vraća u itinerar. Za to mogu da nabrojim puno razloga, ali istina je da sve mogu da ih sumiram u jednu reč – lakoća.
Ključna reč
Posebnu težinu našoj ovde ključnoj reči daje činjenica da lakoća koja se u Portugalu oseti u vazduhu ne dolazi iz nekakvog izobilja i blagostanja. Sigurno je da sunce i okean doprinose, ali raspoloženje ljudi i odnos prema svakodnevnici, a onda i posetiocima, imaju u sebi nešto vrlo organsko, kao da su uzrok svemu lepom, a ne posledica. Na to dodajemo dobro vino i muziku, jedinstvenu arhitekturu prepunu boja, preukusnu, a pretežno zdravu hranu i vrlo je jasno šta će se naći na drugom kraju ove jednačine. Pisanje ovog teksta počinje da liči na pisanje jutarnjeg dnevnika, kad na papir spontano spuštam odgovore na neka stara pitanja. U ovom slučaju, zašto ću i pored nekoliko detaljnih obilazaka različitih destinacija u Portugalu kao prvu preporuku putnicima uvek dati samo – hodajte, gledajte, upijajte.
Harmonija starog i novog
Neminovno je da se Portugal, a konkretno i Lisabon, razvio puno u poslednje vreme, posebno sa velikim prilivom novog, mladog, internacionalnog stanovništva. Ipak, kao srećna okolnost deluje da većina lokalaca ostaje privržena tradicionalnoj arhitekturi i načinu života, pa ova sredina tako dobija najbolje od oba. Glavni grad je sada u mogućnosti da ponudi autentično iskustvo u kombinaciji sa mnogima važnim elementima, poput specialty kafe u dobro dizajniranim prostorima, izuzetno popularnih thrift shopova i savremene lokalne umetnosti u mnogo disciplina.
Spoj ova dva aspekta ogleda se i u tri vrlo karakteristična pravca – pločicama, keramici i konzervama ribe, koje same postaju umetnost. Ako na putovanju posvetim vreme kupovini ili obilasku radnji, to će biti u slučajevima kada me posebno privlači lokalno stvaralaštvo i želim da sa sobom ponesem deo destinacije. U Portugalu tako i šoping dobija neki guilt-free oblik, budući da su ove tri gorenavedene stvari sada izvor inspiracije i kulture, upakovane u fantastičan dizajn. Da li biste ikada pomislili da će riba i morski plodovi u konzervi, osim što su sveži, kakve nikada niste probali na našim prostorima, postati umetnina koju ćete se teško naterati da otvorite jednom kada je ponesete kući sa sobom? Njihov dizajn oslikava različite epohe, pravce, estetiku, a i radnje u kojima se prodaju će najčešće značajno upotpuniti doživljaj i odigrati ulogu svojevrsnog muzeja.
Azulejos
Pločice moraju da dobiju sekciju za sebe, jer čak i ako biste odlučili da ne posetite ni jedan muzej u Lisabonu, Portu ili nekom drugom portugalskom gradu, svaka ulica bi gotovo mogla da vam zameni to iskustvo. Kao disciplina i umetnost, izrada i oslikavanje pločica postaju aktuelni u 15. veku, nakon što su je Mavari doneli na ove prostore nešto ranije. Ona brzo postaje jedan od centralnih aspekata portugalske kulture, što se ogleda u bogatstvu pravaca i tehnika sa kojima se radi, a onda i zastupljenosti najpre na fasadama, što nas vraća u današnji dan. Osim što svakako obiluje bojama, portugalska arhitektura mahom je obogaćena najrazličitijim pločicama, koje do danas predstavljaju svojevrsno slikarsko platno i, što više obraćate pažnju, primetićete koliko je zapravo raznovrsna inspiracija njihovih stvaralaca. Posebno je vredno što je sva ta umetnost dostupna na nasumičnim kućama i građevinama u gradu, te je pristupačnija nego ikada. Važno je samo da, ako ste bar delimično poput mene, dobro oslobodite memoriju telefona pre nego što krenete u šetnju. A onda ako odlučite da posetite jedan muzej u Lisabonu, neka to bude upravo Muzej pločica (Museu Nacional do Azulejo), kada ćete neverovatne prizore upotpuniti kompletnom istorijom ove, naizgled jednostavne, a tako moćne oblasti.
Neizostavno u itineraru
Žinžinja je tradicionalno portugalsko piće, poput likera od višnje. Nezaobilaznu šetnju Alfamom, starim krajem grada, upotpunite čašicom ovog pića koje će vam poslužiti baka koja ispred svojih terasnih vrata ima stočić, čašice i vlašu iz koje će vam natočiti za jedan evro. U domenu kuhinje, nezaobilazni su i stari restorani – najjednostavnije je da birate one u koje vidite da lokalci odlaze na ručak. Gotovo je sigurno da će imati da vam posluže svežu ribu i plodove mora, butelju vina i bolo de bolacha, tradicionalnu portugalsku tortu od keksa, ili pastel de nata, dezert koji ću oštro reći da ne smete da zaobiđete na ovoj destinaciji. Sve to će najčešće biti u formi menija za ručak i vrlo pristupačno, uz puno razgovora i smeha u prostoru koji je neminovno ukrašen pločicama. Na primer, Forninho Saloio.
Estufa Fria nesvesno nosi titulu moje omiljene botaničke bašte, koje obilazim gotovo na svim destinacijama koje posetim. Moguće je da su tome doprineli najveći listovi monstere koje sam ikada videla, a koji neskromno prekrivaju desetine metara ovog bajkovitog prostora. Nakon obilaska, iskustvo u prirodi nastavlja se piknikom u obližnjem ili nekom drugom parku, poput bašte fondacije Calouste Gulbenkian.
Malo je verovatno da ćete u istraživanju “must see” stvari naići na Paço de Arcos, kraj grada udaljen dvadesetak minuta vozom. Ipak, neka vam on bude orijentir za višesatnu šetnju obalom. Bilo da hrabro krenete već iz centra grada ili baš sa ove tačke, moći ćete da hodate uz vodu i niz različitih plaža i vidika, do trenutka kada obala krene blago da liči na Kaliforniju, deca njome voze skejtove, a stariji uživaju u ćaskanju sa komšijama, bez puno turističke gužve.
Vreme u gradu lako se dopunjava ili menja izletima u njegovoj okolini. Azenhas do Mar jedni su od prirodnih bazena sa okeanskom vodom i bilo bi dobro da takav prizor ugledate bez puno uvodnih reči i predznanja. Do njih ćete stići lako, vozom, autobusom ili kolima, a sve ono što će vas tamo dočekati nećete podjednako lako zaboraviti.
Filmski kadrovi juga Portugala
Boravak u Lisabonu često može da nas natera da zaboravimo na kakvoj se obali okeana nalazimo. Ipak, već blago izmeštanje iz centra grada, a posebno jedan roadtrip kada za to ima prilike, podsetiće nas na raznovrsne krajeve karakteristične zbog veličine neumornih talasa, gabarita stena i nepreglednih peščanih plaža koje se filmski ukazuju, posebno ako ih posmatramo sa visine. Na putu do Sagresa sačekalo nas je nekoliko takvih, koje će ostati među najmoćnijim prizorima koje sam imala priliku da vidim. Ako na Google mapama pretražite “Torre de Aspa” ili “Praia da Cordoama” dobićete samo nagoveštaj, budući da realnost nije lako opisiva rečima, pa ni fotografijom. Ona će dodatno biti upotpunjena opijajućom ležernošću surferskog kraja, pa i tom vrstom novog iskustva ako se osetite dovoljno upornima. Ima nešto vrlo superiorno u ustajanju na toj dasci.
Tekst i fotografije: Dunja Bajić
