Andrej Josifovski Pijanista: “Umetničko stvaralaštvo mora uvek da bude društveno angažovano”

Foto: Nebojša Babić

Pojavio se kao “pitanje u kvizu”, zahvaljujući jednom od radova koji smatra za najozbiljnije i najzahtevnije ostvarenje u svojoj dosadašnjoj karijeri, a za isti je prošle godine i nagrađen. Dobio je i nagradu Emerging Europe za umetničko dostignuće godine koja se dodeljivala u Briselu. Pa ipak, ova odlikovanja nisu jedino što ga čini jednim od naših najpoznatijih savremenih umetnika – njegovi radovi koji u svakom pogledu privlače pažnju govore sami za sebe.

Andrej Josifovski, PIJANISTA, umetnik je koji intrigira i pomera granice, ali uvek sa višim ciljem. U razgovoru sa njim “pretresli” smo njegova najznačajnija dela, otkrili koje priče se kriju iza njih, ali i pokušali da saznamo ko je Pijanista kog ne poznajemo. 

U septembru prošle godine osvojili ste nagradu za umetničko dostignuće godine koja je dodeljena na 4. samitu Emerging Europe u Briselu. “Save our home”, portret Jovana Memedovića od plastičnih flaša bačenih u reku koje ste sami sakupili, rad je kom je aplaudirao gotovo ceo svet. Sa kojim ciljem ste krenuli u ovaj poduhvat? Koliko je trajala njegova realizacija?

Želeo sam da i ja uzmem učešće u spasavanju naše ozbiljno ugrožene planete. Kako leti puno vremena provodim u čamcu na svojoj reci Savi, gledajući ono što se sve u vodu baca, bivalo mi je sve teže da takav prizor nosim sa sobom kući i da sa tim mirno spavam. Jednostavno, to plivajuće đubre, reka mi je odlagala u podsvest i činila me nespokojnim i nervoznim. Bilo je pitanje trenutka kada ću krenuti u akciju, jer vremena je očigledno bivalo sve manje, a otpada sve više. Trebalo je pokazati da otpad koji nas zatrpava uvek može da se pametno iskoristi, a na umu mi je bila reciklaža kao spas. Rad je bio jako zahtevan jer je uplitanje plastičnih flaša u mrežu zahtevalo veliko strpljenje i umešnost. Srećom imao sam i pomoć volontera, tako da je to dosta ubrzalo ceo postupak.

Zašto baš Jovan Memedović? Kako se njemu dopao vaš rad?

Jovan Memedović je osvedočeni ljubitelj prirode i poznati aktvista za njeno očuvanje. Gledajući reportažu sa njegove plovidbe Drinom u kanuu i slika jezera zarobljenog u plastici koju nam je odatle prikazao, apelujući za spas voda, sinuo mi je pred očima njegov portret od tih plastičnih flaša, kako plovi rekom. Morao sam prvo da ga pitam da li se sa tim slaže i on je radosno to prihvatio.

Način na koji spajate umetnost sa važnim životnim, pa i državnim pitanjima, zaista je impresivan. Kako birate problem, odnosno temu svog narednog projekta? Šta vas u tom pogledu inspiriše?

Naše društvo je jako opterećeno problemima koji nam ozbiljno ugrožavju životnu egzistenciju, tako da generalno živimo nezdravo, na šta ukazuju i epidemiološki podaci prema kojima su nam stope obolevanja i smrtnosti među najvišima u svetu. Ja to osećam kao svoju građansku dužnost, da dam sve od sebe, da se takvo stanje promeni i iz dana u dan bude sve bolje. Uvek ukazujem na ono što smatram gorućim problemima, kao što su bezakonje, socijalna nepravda, zagađivanje životnog prostora, ali se i trudim da na sve načine konstantno utičem na podizanje društvene svesti, što je osnovni preduslov da do takvih promena i dođe. Smatram da umetničko stvaralaštvo mora uvek da bude društveno angažovano, u cilju uzdizanja kolektivnog duha i buđenja osećanja zajedništva, onoga što je upravljački sistem godinama razarao, devastirajući obrazovanje i kulturu, gazeći pri tome etičke principe i norme. Problemi se prema tome, jedan za drugim sami nameću, a moje je da određujem njihove prioritete u skladu sa svojim vaspitanjem, osećanjima i obrazovanjem.

Mislite li da je umetnost jedini ili pak najbolji način da se ljudima predstave savremeni izazovi? Kako oni reaguju na vaša dela? Da li ih razumeju?

Umetnost svakao nije jedini način da se ljudima predstave izazovi savremenog doba, ali jeste najneposredniji i rekao bih razumljiv svima. Vreme u kome živimo prate velike krize do kojih najčešće dovodi ljudski faktor, prvenstveno zbog lošeg sistemskog upravljanja. Umetnički izraz omogućava vrlo direktan, slikovit osvrt na goruće aktuelnosti, koje su pre svega egzistencijalnog karaktera i prirodno je da je to svima blisko i upečatljivo. Rekacije na to su često podeljene, jer nam je društvo dubolko polarizovano, ali su gotovo uvek vrlo jake, što znači da nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Na kraju krajeva to je i najvažnije, jer umetnost uvek treba da podstiče na zdravo razmišljanje.

“Život u kesi”, “Kašika za gladne”, “DINAR za umetnost i kulturu”, “Sa njim (karcinomom) nema distance”, “KEEP LIGHT”, “Klackalica za prekobrojnu decu!”, samo su neki od radova kojima smo oduševljeni. Koji je vaš najomiljeniji projekat na kom ste radili?

Teško mi je da se odlučim koji mi je od tih radova najdraži, ali bih ipak izdovojio Zlatni kontejner, jer je on bio prvi u mom serijalu Zlatnog doba, a sa njim sam se, na zadatu temu, “Slobodna škola je slobodan prostor”, kao deo autorskog tima arhitekte Branka Stanojevića. 2018. kvalifikovao da budem i jedan od predstavnika Srbije na Venecijanskom Bijenalu arhitekture.

A, reakcije na koji projekat su vas najviše iznenadile?

Možda je to bilo Raspeće u novoj veri. Reakcija vlasti je bila takva kao da sam izvršio zločin. Angažovanje policije, uviđaj, saslušavanja, jednom rečju, saplitanje i pad sistema pred javnom istinom. Nisam očekivao da će se toliko od Boga uplašiti.

Da li vam je draže kada neki vaš rad izazove pozitivne komentare ili pak potpuni haos?

Najvažije mi je da ima reakcije, jer ona je proizvod stanja duha i emocija i najbolji znak da tema nije  promašena.

Gde je tačka preseka arhitekture, vaše profesije, i ulične umetnosti, (rekli bismo) vaše ljubavi? Kako i koliko ove oblasti dopunjuju jedna drugu?

Arhitektura je umetnost, što je od nedavno i zvanično usvojeno na fakultetu, promenom naziva Naučno-nastavnog veća u Naučno-nastavano i umetničko veće Arhitektonskog fakulteta. Posmatrano sa stručne strane rešavanje izgleda fasade je veoma važan aspekt arhitektonskog rešenja, a street art je usmeren na zidove i njihov ulični pogled.

Zbog čega najčešće izgovarate ili pomišljate #usracuse?

To je logo Pokreta za obrazovanje, kulturu i umetnost, a uvek bi trebalo da podseti na život gde su obrazovanje, kultura i umetnost na marginama ili ih nema.

Kada se ne bavite skretanjem pažnje na probleme koji su gurnuti pod tepih, šta radite samo i isključivo za sebe?

Bavim se sportom da bih i za najveće napore bio fit, a najdraže trenutke provodim u okruženju svojih najbližih iz porodice i prijatelja.

Ko je Pijanista kog ne poznajemo?                                                                                                       

Ne znam, još uvek se nisam sreo sa njim.

Intervju: Ivana Tomić