Iako su mi i kompjuter i televizor bili uveliko ugašeni u stanu na beogradskoj opštini Savski venac, kadrovi iz serije Most pojavili su se na mom putovanju kao i što se redovno pojavljuju kada se nalazim u dansko-švedskim graničnim vodama. Tačnije iznad njih, na mostu Eresund koji povezuje Malme i Kopenhagen. I nikada ne znam kada dođe taj trenutak kada se točkovi DSB voza nađu na koti od polovine ovog grandioznog mosta mada na displeju vagona danskih železnica imate uredne cifre kilometraže, temperature, i brzine kompozicije.
Na polovini ovog mosta počinje čuveno švedsko-danska krimi serija Most kada švedsko-danski par policijskih inspektora dolazi na uviđaj, na pronađeni leš na polovini mosta. Kada sam propustio ovu poziciju mosta na brzom putovanju od Kopenhagena ka Malmeu, setio sam se da i druga sezona počinje sa iste lokacije, malo niže, brod skreće sa puta i udara na most Eresund.
Ali to ne znači da meni putovanje Skandinavijom, ili prelaz preko ovog mosta vuče asocijacije na mračne scene jedne sjajne serije koja je osvojila svet. Zapravo, meni je Skandinavija oduvek bila sinonim za više nego svetlu prošlost, sadašnjost i budućnost. Da ne prizivam statistike koje kažu da su Danci prebukirani serotoninom, hormonom sreće, jer ih svakogodišnja ispitivanja stavljaju na prvo mesto najsrećnijih naroda sveta. Ne zaostaju ni komšije Šveđani. Na ovom delu sveta prednjačilo se u savakojakim slobodama, standardu (hladno, ali standard), životnim beneficijama.
Vratimo se na trenutak u voz na liniji Kopenhagen-Malme. Ne znam da li smo se našli na sredini pruge, verovato je to bilo malo kako smo je prešli, ali policajci su se našli u vagonu. Srećom nije u pitanju bio leš, već pasoška kontrola, koja je grupici švedskih balavandera pretresla torbe, i to ne zbog nekog skrivenog ljudskog trupla dostojnog skandinavskih krimi serija već zbog alkohola. Pomislio sam da je tradicija održana i da Šveđani i dalje pohode Dansku zbog provoda, u koji spada i alkohol. A flaše sa alkoholom su se oduvek lakše otvarale u Danskoj gde zakoni nisu sprečavali brzo bindžovanje svakojakih alkoholnih derivata kao u Švedskoj. U Kopenhagenu, u četvrti Kristijanija, mogli su se od davnih godina pronaći i legalni džointi pa je vikend zabava komšija obuhvatala i stvračice iz ove hipi komune poznate u celom svetu.
Pre nego što odemo sa čuvenog mosta još malo o njemu, zapravo o televizijskoj žrtvi u seriji. Taj leš koji su u prvoj epizodi pronašli inspektori Sara Noren i Martin Rohde su dve odvojene žene: gornja polovina pripada švedskoj političarki, a donja danskoj prostitutki. O jednoj švedskoj političarki, srećom živoj i zdravoj, malo kasnije, a sada o danskoj prostituciji. Ona verovatno postoji ali ne i na tradicionalnom lokalitetu-pločnicima ulice Istedgade, podno železničke stanice u Kopenhagenu.
Ovu ulicu pamtim iz mog prvog boravka u kojem sam odseo u obližnjem hostelu. Pločnikom su danju krstarile horde hipija sa velikim psima koji su na vratovima imali, ne kaiš, već marame psihodeličnih boja. Noću su trotoarom, osvetljene neonskim svetlom naziva porno šopova hodale prostitutke i pogađale posao sa mušterijama dok je njhov razgovor obavijao udruženi miris donera i parfema. Kroz uličnu prostituciju u Amsterdamu ogledala se geopolitika pa su početkom devedesetih, s padom Berlinskog zida i Varšavskog pakta, u izloge javnih kuća ocvale Surinamke zamenile lepe devojke sa Istoka i čitava ta industrija je odvratna i tužna uprkos spomeniku prostitutki i socijalnoj zaštiti radnica iz izloga. U Kopenhagenu u ulici Istedgade više ne špartaju prostitutke. Naleteo sam samo na jedan arheološki ostatak nekadašnjeg porno carstva – preostali sex shop čiju rentabinost nisam proveravao ali sigurno postoje i dalje ljudi koji vole da se konektuju sa ovim mestima iako brza internet konekcija donosi pornografiju u sobu.
Ali Istedgade ulica nije poznata samo po nekadašnjoj porno sceni, gej saunama, hipicima i njihovim velikim psima. Ona je jedna od velikih inspiracija mnogih umetnika koji su od pamtiveka više boravili u ovakvim ulicama nego u ulicama sa radnjama koje prodaju skupi porcelan. Tako se Istedgade našla u remek delima danske literature, u jednom velikom hitu disco muzike, u filmu Diler debi ostvarenju najvaćeg danskog režisera uz Larsa Fon Trira – Nicolasa Winding Refna (Drive). A kraj oko ove ulice danas je hipsterski raj, cene nekretnina skaču, a to mi je pre neki dan potvrdila i danska ambasadorka u Beogradu Sussan Shine. Neposredno u blizini nalazi se Meatpacking district, nekadašnji lokalitet danske mesne industrije i klanica koji je džentrifikovan i pretvoren u hipsterski raj sa galerijama, restoranima, klubovima. U jednom od njih, u Mikkelleru autor ovog teksta je zaseo i uživao po ko zna koji put u ponudi danske prestonice. Dok sam nepca i kutnjake častio vrhunskim burgerima spazio sam veprovu glavu nad ulaznim vratima muškog toaleta. Pogoni klanica i prerade su nestali odavde ali meso se jede. Okrenuo sam svoju glavu od veprove ka natpisu u kome se kaže da na ovom mestu nema seksizma, mizoginije, rasizma, ejdžizma, homofobije. Ali ovo nije jedini lokalitet sloboda jer je Danska zemlja u kojoj su slobode i ljudska prava zacementirana od dana kada sam po prvi put stigao ovde.
To da su Danci penaoružani serotoninom je jasno čim zađete u grad. Ta lica na biciklima, i kafeterijama, restoranima, na ulici. I te godine snažnog odjeka hipi pokreta i komuna Kristijanija dobile su nastavke tokom decenija. Omladinska subkultura se preliva iz Meatpckong districta i raste gradom kao dansko pecivo koje kupujem uz kolače u Irmi gde lepa dvometrašica, dvojnica voditeljke jednog našeg jutarnjeg programa, stoji na kasi i čeka kusur od kasira (jel tako to?) koji ima duge lakirane nokte ali je mačo pa mi više liči na nekog fana opskurnog death metala nego na nekog koji će kada razduži fiskalnu kasu uputiti se u noćni klub gde dodatno radi kao drag queen.
Ta visoka plavokosa devojka podseti me na prvi boravak kada sam se krajem osamdesetih takođe sudario sa visokom plavokosom Dankinjom, ovaj put kratke kose i dvojnice Brigitte Nielsen, tada najpopularnije dankinje udate za Sylvestera Stallonea. Tada su devojke izgeldale kao Brigitte Nielsen a dečaci su imali pocepane farmerke kao bend A-ha (Norvežani ali za spoljni svet sve je to Skandinavija). I posle toliko godina A-ha na turneji. Zatekao sam ih u u Švedskoj, u Geteborgu u Partilla areni. Geteborg je grad Volvoa i to je jasno od aerodroma gde vam se kaže da ulazite u grad ovog automobilskog brenda pa do autobusa Volvo koji sa aerodroma vozi u centar a ruke na volanu drži tamnoputa šveđanka čiji su roditelji došli ko zna odakle u zemlju sreće i jedinstvene šanse. Kao što sam vam obećao na skoro početku teksta da ću spomenuti švedsku političarku koja je srećom živa i zdrava za razliku od one u seriji Most evo tog dela.
U vreme mog boravka u Geteborgu premijerka Magdalena Andersson pokrenula je niz inicijativa za borbu protiv organizovanog kriminala i tom prilikom rekla da „Švedska nije uspela integrisati veliki broj imigranata koje je primila u poslednje dve decenije, te su nastala paralelna društva i nasilja bandi.” To je neki čudan paradoks. Ili osveta žanra. Jer kada je skandinavski krimi žanr nastajao neki su se i podsmevali jer je Švedska bila zemlja sa najmanjom stopom kriminala. Danas se to promenilo i ta paralelna stvarnost pomalo grebe društvo čiji je napredak bio brži od Volvoa pa su za sobom na autoputu civilizacije i napretka ostavljali gotovo sve zemlje sveta gledajući ih u retrovizoru u pokušaju da ih stignu. Ali Švedska i dalje prednjači u mnogo čemu i borba za sve je prisutna na svakom pedlju. Unisex toaleti, a večernji program donosi seksualno vaspitanje čak i poze koje simuliraju dve žene i njihov televizjski kolega koji je tu da pripomogne da se savlada gradivo. Ne, nije to ono švedski akcioni i direktni prenos seksa. Ovo je teorija uz male pokazne vežbe ali su farmerke, suknje i donji veš na gore, nema nikakvih skaradnosti.
Kad smo kod pornografije, nedavno je izašla biografije kraljice Elizabete II gde stoji da je pre njenog razgovora sa danskom kraljicom davnih godina savetovano da se preskoči tema pornografije. Ali sve se promenilo pa je danas prva asocijacija na Skandinaviju pored standarda, ljudksih prava i krimi žanr. Tako da snaja kraljice Elizabete II- Camilla Parker Bowles na pomen Danske kao prvu asocijaciju vidi sigurno dansku krimi seriju Killing čiji je fan pa je od glavne glumice dobila već čuveni džemper koji nosi tokom potrage za ubicom.
Negde kada su i A-ha žarili top listama već je tu uveliko, na istim bio i bend Duran Duran koji su osamdesetih izbacili stvar Tel Aviv. Stigao sam iz Skandinavije u Tel Aviv koji je od te pesme Duran Durana danas postao jedan od centara svetske elektronske klupske muzike. Tel Aviv je jedan kosmopolitski grad sa fenomenalnim delom White city koji predstavlja najočuvanije parče pokreta Bauhaus sa nizom impresivnih zgrada iz tog perioda koje su doneli arhitekte izbegle iz nacističke Nemačke. Nekadašnja modernost sreće novu modernost Tel Aviva i grad koji pulsira. Izrael je zemlja u kojoj sudar tradicije i modernosti ne usporava napredak. Ortodoksi u Jerusalemu nasuprot gej frendli atmosferi i magičnim devojkama maslinaste kože u Tel Avivu uz setove svetskih DJ-eva su mogući i imaju suživot.
I toliko vas ponese atmosfera da čak i pretnje Hamasa da će baciti raketu ka gradu ako Jevreji uđu u njihov deo vas ne uplaši i ne odvrati da odete do grada (Jerusalema) i zagrizete i njegovu uličnu ponudu. A preko vrelog dana možete se odmoriti od vreve u hladu sinagoge podno koje devojčice u hajinicama se dobacuju frizbijem dok dečaci sa kapicama gledaju. Čoveče, izraelski Sorentino da uključi kameru. I tu i tamo zagaze prašinu, koja tapacira vekovne kamene staze, cokule prelepih devojaka koje služe vojni rok i koje zamolim za slikanje sa mojim novim romanom.
Tekst: Branko Rosić
Foto: Pexels
