Proleće je 2015; u tom trenutku imam nepune 23 godine i petogodišnju vezu koju održavam, pretpostavljam, samo iz navike i mrzovolje da je okončam (znala sam šta me čeka pa sam to odlagala, i ispostavilo se da sam bila u pravu – tadašnji partner me je proganjao godinama nakon raskida). Te večeri sam izašla sa drugaricama i sasvim slučajno upoznala dečka koji mi je, pa, slobodno mogu da kažem, promenio život.
Moj stil flertovanja je prikriven, prijateljski, pa je tako bilo i sa njim. Iako nam je oboma bilo jasno gde to vodi, kao da smo se pravili ludi. Pričali smo i šalili se, bilo nam je jako zabavno, a tek na kraju večeri je pokušao da me poljubi. Kažem “pokušao” jer, setimo se, u tom trenutku sam i dalje u vezi, iako mrtvoj, i nisam mogla sebi da dozvolim da se poljubim sa nekim drugim. Kada danas razmišljam o tome, čini mi se da je moj tadašnji stav bio pomalo licemeran: flertujem, iako sam u vezi, i to je OK, ali nije OK da se sa nekim poljubim – jer sam u vezi, a prevaru prezirem. Ali, zar se flert ne može smatrati mikro prevarom? Možda nema fizičkog kontakta, ali meni se čini da je onaj emotivni znatno opasniji.
Da stvar bude još gora po mene uzornu partnerku, nisam mogla da ga zaboravim. Kada smo se tako nepoljubljeni rastali, iako mu nikada nisam rekla da imam dečka, nismo razgovarali o tome da ostanemo u kontaktu – čemu? Ali, meni đavo nije dao mira – našla sam ga na Facebooku (FBI fazon!) i poslala mu poruku. Počeli smo da se dopisujemo, nastavili smo da flertujemo i u nekom trenutku došli do teme ponovnog susreta. Da, i dalje sam bila u vezi. No, pre nego što sam otišla predaleko, odlučila sam da na istu stavim tačku, onog trenutka kada sam shvatila da tokom cele apsolventske večeri mislim (i dopisujem se) na dečka koji je u meni probudio neka uspavana osećanja, dok svog dečka ignorišem jer, zaboga, na apsolventskoj večeri sam! Raskinula sam odmah sutradan.
Kraj ove priče nije toliko bitan, koliko je bitna rastrzanost između flerta sa nečim novim i uzbudljivim i veze sa nečim starim, dosadnim, već viđenim, istrošenim. Moji potezi možda mogu da deluju razumljivo, ako ne opravdano, ali u mojim očima to i dalje nije u redu. Zašto?
Jesen je 2018; u tom trenutku imam 26 godina i dvoipogodišnju vezu koja mi je sve na svetu. Iza mene je psihički izuzetno težak period i u svom tadašnjem partneru vidim najveću podršku i oslonac. Pa ipak, moj problem sa mentalnim zdravljem i te kako utiče na našu vezu – iz nekog razloga oboje se isključujemo i samo preživljavamo, iako se zaista iskreno volimo. Te večeri dečko mi saopštava da ne treba da se viđamo neko vreme, stavivši me u situaciju u kojoj sam mislila da se nikada neću naći. Hej, pa on je bio osoba sa kojom sam zapravo mogla da vidim budućnost i želela da budem do kraja života!
Znate šta je najzanimljivije u svemu ovome? To što se ispostavilo da se njemu desilo isto što i meni tri godine ranije. Monotonija veze koja je pritom u padu i opterećena problemima koje on ne zna kako da reši, doprinosi tome da ga privuče osoba koja je daleko više uključena, vesela, nasmejana i koja uz to još i ne krije da joj se dopada, te flertuje sasvim otvoreno. On se svideo njoj – ali i ona njemu!
Kada smo se nekoliko meseci kasnije pomirili, sve mi je ispričao i, mogu vam reći, osećaj mi se nije nimalo svideo. Pa ipak, mislim da me je više zabolelo to što sam se i ja ponela slično, povredivši osobu kojoj je bilo stalo do mene, samo zato što nisam imala hrabrosti ili volje ili nečeg trećeg da se suočim sa očiglednim problemom u svojoj vezi. Što se mene tiče, redosled događaja je samo i jedino ovakav – ako ti je u vezi loše, raskini, a onda flertuj do mile volje. I njemu i meni desilo se to da nam je zapravo flert sa strane ukazao na to da je problem u našem odnosu stvaran, a ne izmišljen, probudio nas je i naveo na akciju. A karma… Pa, karma je čudo! Očigledno.
Iz svog, ali i iskustva meni bliskih ljudi sa kojima sam razgovarala o ovoj temi, zaključila sam da se ovakve stvari jednostavno ne dešavaju u srećnim vezama kojima smo istinski zadovoljni. Kada sa svojim partnerom imamo baš sve što nam je potrebno, od pažnje, ljubavi i naklonosti, do pomoći i podrške, nećemo imati potrebu da bilo šta od toga tražimo sa strane, od drugih.
Kada je veza načeta i kada je samo pitanje trenutka kada će se desiti krah, iz potrebe koja nije zadovoljena tamo gde bi inicijalno trebalo, a možda i iz očaja, pokušavamo da nađemo ono što nam nedostaje – negde drugde. Tražimo potvrdu, tražimo da nas neko primeti i zaista vidi, tražimo utišane ili izgubljene emocije. Ali, tražimo na pogrešnom mestu.
Foto: Alfonso Anton Cornelis za Harper’s Bazaar Mexico sa Lisom Louis Fratani / fashioneditorials.com
Tekst: Ivana Tomić
