Moralisti kažu da bi trebalo da prevaziđemo sebe jer smo postali previše sebični. Psihoterapeuti su mišljenja da večina nas nema funkcionalne obrasce ponašanja u odnosu prema sebi. Duhovni učitelji ističu da smo usled današnje svakodnevice zapostavili sebe i da je potrebno da se pronađemo i spoznamo ko smo. Budisti pak smatraju da sopstvo ne postoji, a mnogi pisci popularne psihologije su čak i saglasni sa tim. Nažalost, ne možemo da zanemarimo sva ova oprečna mišljenja jer su pitanja o sebi neodvojiva od pitanja značenja svrhe, etike, autoriteta i ličnih vrednosti.
Ako je sudeći prema mišljenju psihoanalitičara starog kova, ovi sukobljeni stavovi počivaju na pogrešnoj metafizičkoj pretpostavci da „ja“ ako postoji mora biti trajna, odvojena, kontinuirana i dobro definisana stvar. Ako polazimo od toga da je sopstvo u suprotnosti sa „drugim“, onda je jasno da između mora postojati granica, ali kako su granice, ispostaviće se kasnije, maglovite, nedefinisane, promenljive u zavisnosti od svrhe dolazimo do toga da postoji monizam koji poriče granice i dualizam koji ih fiksira. Osim odnosa „ja“ sa drugima, postoji i onaj, za koji se smatra da je primaran, a to je odnos prema sebi. Da li zdravo samoljublje postoji ili je reč o nekritičkom obožavanju sebe? Gde počinje ljubav prema sebi, a gde egoizam? Da li voleti sebe znači po difoltu voleti i druge? I da li se mogu voleti drugi ako ne volimo sebe – samo su neka od pitanja za čijim odgovorima tragamo.
Prema Erihu Fromu ljubav prema sebi nije isto što i samoljublje, jer čovek koji voli sebe u stanju je da voli i druge. I smatra da ličnost kod koje je razvijeno samoljublje ne poznaje sebe, svoje autentično „ja“ i samim tim nije u stanju da voli ni sebe, ni druge, već je zaljubljena u svoju idealizovanu sliku, a drugi su joj potrebni samo kako bi hranili samoljublje.
Psiholog i terapeut, Marija Hadžović, ističe da „U psihoanalizi se samoljublje delimično posmatra kao narcizam jer isključuje autentičnost, a uključuje idealizaciju. Pre bih rekla da postoji zdrava ljubav prema sebi, samopoštovanje i samoprihvatanje. Zdrava ljubav prema sebi uključuje i samokritiku kao saveznika na našem putu i priznavanja kada nešto pogrešimo, a nje nema u samoljublju. Takođe, tamo gde postoji egoizam, ne postoji ljubav prema sebi, odnosno kada reagujemo iz bazičnih uverenja poput nisam dovoljno vredna/ja ne zaslužujem ljubav i slično, mi zapravo ne volimo sebe i imamo egoistične reakcije.
Kada volim sebe onda smo svesni svojih ali i tuđih potreba, a u egoizmu samo svojih.” Iz svega ovoga, postavlja se pitanje li voleti sebe znači po difoltu voleti i druge i da li se mogu voleti drugi ako ne volimo sebe? “Ne možemo da damo ono što nemamo, tako da nismo sposobni da suštinski volimo druge ukoliko zaista ne volimo sebe već u tom slučaju mislimo da volimo, a zapravo smo sa nekim iz straha ili zbog zadovoljenih potreba. U obrnutom slučaju, autentična ljubav prema sebi nam daje sposobnost da volimo druge kao čin slobodne volje, umesto odnosa formiranih na strahu”, objašnjava Marija.
Selfness kao životni stil nam pomaže da se vratimo u svoj centar, epicentar našeg bića, naših želja i navodi nas da se zagledamo u svoja najdublje osećanja. On je put do kvalitetnijeg i srećnijeg života, da naučite da slušate svoje potrebe. Iako selfness pojedinca stavlja na prvo mesto kroz brojne pristupe svesnosti dovodi do potpunog prihvatanja sebe samog i otkrivanja najboljeg u sebi. „Zdravo samoljublje možemo održati tako što ćemo taj proces nazvati upoznavanje i prihvatanje sebe. Postavljanjem granica, prepoznavanjem i ispunjavanjem svojih potreba, disciplinom i negovanjem svoje duše, uma i tela. Samo bih skrenula pažnju na razliku između pojmova ljubav prema sebi i briga o sebi jer postoje ljudi koji brinu o sebi ali sebe ne vole. Obrnuta situacija nije moguća”, dodaje ona.
Kada je reč o popularnoj kulturu, tekst pesme I Me Mine koju je napisao George Harrison, a izveli The Beatlesi 1970. godine govori o naglašenom prisustvu samoljublja u svakodnevnom životu i zagovara izlazak iz okvira stavljanja sebe na drugo mesto. Ipak, da li udovoljavanje sebi može imati neke negativne posledice i ako da, koje bi to bile, Marija odgovara: “Svako ponašanje i akcija koja nema meru može da ima posledice pa tako i udovoljavanje sebi. Najčešća posledica u ovom slučaju je gubitak discipline, doslednosti i mogućnosti da živimo svoje potencijale. Zlatna sredina je naš cilj u srećnom i funkcionalnom životu, nije dobro ako volimo tortu i svaki dan je jedemo, kao što je podjednako loše da je ne jedemo nikada. Potrebno je da sebi budemo moćan roditelj, a ne premoćan ili u ovom slučaju, nemoćan.”
Tekst: Tamara Bogunović
Foto: Milena Popović
