Uprkos značajnom napretku poslednjih godina, žene se i dalje obeshrabruju prilikom uspona u društvenoj i poslovnoj hijerarhiji. I dalje postoji jaz u rodnom liderstvu u oblasti finansija u kojoj tradicionalno dominiraju muškarci. Međutim, ima i onih koje hrabro prkose predrasudama kreirajući sopstvena pravila. Ponikla iz mešovite porodice, Sandra Damijan je uspešna poslovna žena, sa doktoratom iz oblasti finansija. Grafitni reket kao uspomena služi da je podseti na dane profesionalnog bavljenja tenisom koji su bili prožeti odricanjem, modricama i znojem na terenu. I sve to je dovelo danas da bude tu gde jeste, i da oseća dobro u svojoj koži. Opušta je vožnja Harlijem I zalasci sunca na za nju omiljenopm mestu na svetu, ostrvu St.Pietro. – dragulju Jadrana koji krije bogatu istoriju, neistraženu prirodu i vanvremenski hedonizam. Kako izgleda životni put jedne hrabre žene u muškom svetu, koji su njeni ventili, šta je iskreno opušta, ali I zašto je baš ostrvo St.Pietro delić njenog raja na zemlji u kome je pronašla svoju mirnu luku otkrijte u razgovoru za Harper’s BAZAAR Srbija.
Odrasli ste u Sloveniji, u mešovitoj porodici koja vuče korene iz Splita i Beograda, te je pitanje identiteta tim komplikovanije. Koje vas važne uspomene vežu za najranije doba?
To su bila bezbrižna vremena, a ja sam bila vesela devojčica, puna hrabrih snova, koja je verovala u bajke i pobedu dobra nad zlom. Bila sam tomboy, duge kovrdžave kose, deo petorke tri godine starijeg brata. Sa skejtom u ruci, rancem na leđima i walkmanom volela sam da tumaram šumskim stazama i da berem gljive sa roditeljima, istražujem brda, pecam sa ocem i bratom. Provodili smo sate u malom čamcu na moru. Mama mi je šila divne haljine za ples i odlazak u pozorište, bila mi je uzor u svakom smislu. Onda je krenuo rat. Ja sam pripadala među „sretnijom” decom jer sam imala oba roditelja.
Tinejdžerske dane obeležilo je bavljenje tenisom u koje se upuštate sa svega šest godina, a sa 16 odlazite sami u Ameriku. Da li ste odrasli prerano?
Većina nas je sanjala o igranju tenisa na Centralnom terenu Wimbledona. Sa šest godina dobila sam prvi drveni reket, zatim grafitni. Bili su to dani udaranja loptice uz zid, pa na terenu, beskrajnog gubljenje loptica, dani iskušenja, neugodnosti i modrica. Za vreme i posle rata, nisam imala mogućnosti da igram tenis. Nekoliko godina kasnije, moji roditelji su prodali stari crveni golf kako bih otišla u Ameriku. Tek sada shvatam, koliko su bili hrabri i koliko su verovali u mene. Biti sam u NY, u vreme kada nije postojao zoom, viber, i whatsup nije bilo lako. Možda sam prerano odrasla, ali na to iskustvo danas gledam kao na svoju snagu.
Sportisti često grade svoj identitet tako što ga poistovete sa ulogom na terenu. Kada ostanu bez te uloge na bilo koji način, nekolicina svoju svrhu smatra upitnom. Kod vas to nije bio slučaj, jer se sportska karijera naslanja na to šta će uslediti.
Pustinjski rak kad preraste školjku, napušta tu ljusku i traži novu i taj proces je stalan. Tako i sportisti, poput raka, u razdoblju rasta prelaze iz svoje atletske ljuske i izlažu se novim osećajima i novom životu. Ova promena nije laka, ali svakog sportistu očekuje kraj karijere pre ili kasnije, zavisno od okolnosti. Nakon povrede kolena znala sam da nikada neću biti vrhunska teniserka. Krenula sam dalje prihvativši novi identitet. Danas imam doktorat iz finansija, profesorka sam, i imam veliku privilegiju da radim sa svetskim investicionim bankarima, partner sam u SeventySix Capitalu, vodećem američkom fonda za ulaganja u sportsku industriju, iza kojeg stoje imena poput Richarda Bransona, Stevea Casea, Marka Cubana…Sport je bio i ostao deo mene i važan deo onoga što jesam.
Da li žene bolje upravljaju finansijama od muškaraca? Da li se ikada umorite od toga da morate da uložite dodatni napor kako biste obezbedili da se ženski glas čuje u muškom radnom okruženju?
Žene su sve obrazovanije i sve je izraženija naša snaga. Finansijska industrija tek sada polako pridaje ženama ulogu osobe koja odlučuje o finansijama. Žene su odgovornije i stoga sklone manje agresivnom investiranju, tražimo više sigurnosti i predvidivosti. Sa druge strane muškarci su uvereni da su analitičniji od žena i skloniji preuzimanju rizika. Kao žena u muškoj industriji, naučila sam puno toga o sebi u posljednjih nekoliko godina, ali i o muškarcima i društvenim uverenjima sa kojima su muškarci odrasli i koje nastavljaju slepo da slede. Finansije nisu samo muška briga.
Da li delite iskustva sa svojom decom, i kako ih savetujete?
Deca su mi još uvek mala pa ih trenutno učim kako da budu dobri, nesebični, da se što više igraju, trče za loptom, smeju, ne bacaju hranu, da kažu „dobar dan“ prolaznicima na ulici. Zajedno pravimo kolačiće, gradimo farme od lego kockica, istražujemo dinosauruse. Želim da deca što duže budu deca. Ali isto tako ih učim ih da imaju stav, i da kažu ne u situacijama koje to zahtevaju.
Rušite rigidne stereotipe vožnjom Harley-ja. Zamišljam vas sa savršenom frizurom ispod kacige i divnim crvenim manikiranim noktima ispod rukavica.
Harley je oduvek bio moj san, privlačio me je taj brutalni zvuk, posebno dok čekam da se upali zeleno svetlo na semaforu. Nisam od onih koji vole brze vožnje, kožne prsluke i čizme do kolena. Volim svoj lagani djir, u farmerkama i kaubojkama.
Iako ste građanka sveta imate svoje omiljeno mesto za opuštanje, takoreći vašu drugu kuću. Kako ste otkrili St. Pietro? Šta vas je navelo na put u tom smeru?
Tražila sam lični raj u kojem ću moći da istražujem i uživam u svim svojim hedonističkim željama. Mesto koje ću osećati kao drugi dom, na kome se mogu prepustiti svim dražima koje život nudi. Tragom mirisa oštrog jadranskog povetarca pronašla sma mesto, St. Pietro kraj drevnog Cavtata, na kome se slobodno mogu prepustiti dekadenciji gurmanskih jela i sveže škarpine, mirisu i tišini mora, pogledu koji se pruža ka horizontu u nedogled. Upravo tu sam osetila jedinstveno prožimanje istorije, mitopoetike i nadražaja vlastitih čula.
Danas ultimativni luksuz, pored slobodnog vremena kao nepovratnog resursa, predstavlja i netaknutu prirodu i uživanje u meditativnim zalascima sunca. Šta vas najviše fascinira na tom malom, intimnom mestu?
Teško je rečima opisati St. Pietro ili St. Pietro in medio mare (Sv. Petar usred mora), to se mora doživeti. Nalazi se između Cavtata i Dubrovnika – u sred Župskog zaljeva. U kristalno čistom, nedubokom moru koje ga okružuje krije se najveće mrestilište plave ribe na Jadranu, ali i priča koja zadire u još dublje dubine. Ona ne počinje u mirnom oku biskupa na obližnjem ostrvu Mrkanu u 13. veku, niti sa engleskim kraljem Ričardom Lavljeg Srca kad je 1192., kroz oluju jedreći sa Levanta, konačno stupio na lokrumsko sigurno tlo. Ne počinje ona ni s benediktincima dok su se u 8. veku molili u svojoj crkvici tu na St. Pietru. Ona seže dalje, ponire dublje i od cavtatske i epidaurske starogrčke priče. Uronjeno morsko dno pokraj ostrva (na svega 200 metara) krije tajne koje svedoče o pomorskoj bitci između Cezarovog vojskovođe Vatinija i Pompejevog legata Oktavija. Danas te dubine kriju raskošne keramičke posude, nalik na grčke pitose i drevne ostatke koji obiluju ožiljcima iz borbi, amfore koje su ukrašene školjkama, algama, nastanjene ribama. Stopile su se sa okolinom, postale su ružičaste poput škarpine. Čim kročite na ostrvo, doživite jedinstvenu energiju i iskustvo koje vam prožima čula i vodi vas na putovanje kroz vreme. Ta jedinstvena mešavina prošlosti i sadašnjosti, kombinovana sa živopisnim predelima i ukusima, ostavlja trajan utisak.
Kuhinje iz celog sveta sastavni su deo vašeg menija, a i sami ste vični u kuvanju. Da li su vasa čula i u tom smislu na St. Pietru zadovoljena?
Zamislite kako sedite u restoranu St. Pietro u sred zadivljujuće netaknute prirode ostrva, slušate tišinu mora dok sunce zalazi. Zagrizete tuna tartar začinjen sitno seckanim sveže ubranim motarom koji raste tu na ostrvu, divljim kaparom, posutim perlama od japanskog limuna. Ili jedete repove gambora sa žara posluženim sa italijanski sirom asiago i pireom od tikvica. Možda probate kornet punjen jadranskim škampima začinjenim rendanom korom od limete, papaye i morske alge. Ili pak izaberete moju omiljenu škarpinu na žaru omotanu u palminom lišću. A sve to dok pijete lagani penušac iz Plešivice, sa mirisom i ukusom primarne arome svežih zelenih jabuka, delikatnog mirisa poljskog cveća, ispreplitano aromama same šampanjizacije, brioche peciva i pečenog kroasana.
Šta je po vama neophodno za sveobuhvatni hedonistički užitak, a što pomenuto ostrvo ima?
Usred svakodnevnog haosa, trčanja i žurbe potrebno mi je da odem negde gde mogu da napunim baterije. Priroda, niz gastronomskih užitaka, impresivni predeo uronjen u kristalno čisto more, pulsiranje nekim neobičnim intenzitetom energije, mešavina čežnje, sete i romantične nostalgije. To je iskustvo celog tela, uma, punog duha. St.Pietro nije obično ostrvo, to je posebno mesto, sa nasmejanim, gostoprimivim ljudima. To je moj delić raja na zemlji, užitak za sva moja čula.
Da li vidite sebe u vodama Jadranskog mora za dvadeset godina?
Mark Twain je rekao: „Za dvadeset godina više će vas boleti ono što ste propustili od onoga što ste uradili. Zato, dignite sidro, otplovite iz sigurne luke, pustite u svoja jedra vetrove povoljne za plovidbu. Istražujte, sanjajte, otkrivajte.” Ja ću sigurno ploviti morem Jadrana.
Šta vas očekuje ovog leta na St. Pietru? Opišite nam jedan vaš zlatni dan kome se radujete?
Radujem se svakoj sekundi na ostrvu, ukusu dekadentne hrane, mirisu slatkog ostrvskog povetarca, tišini mora, najlepšem zalasku sunca i vetru koji šušti krošnjama drveća kao i druženju sa meni dragim ljudima. St. Pietro je jednostavno nešto posebno.
Razgovarala: Milena Kitić
Fotografije: Danilo Pavlović
