Mlada nada džudoa, trofejna sportistkinja, deo je Nike kampanje One mogu sve, zajedno sa Kristinom Vasić Kikom, koja se bavi crossfitom i ragbistkinjom Isidorom Savković. Baveći se sportom koji nije tradicionalno ženski, Marica ruši stereotipe o devojkama u sportu, i na terenu i van njega, a u intervjuu za Harper’s BAZAAR govori o tome koliko je podrška koja dolazi iz okruženja važna mladom sportisti, bira svoja omiljena takmičenja, otkriva planove i ciljeve za budućnost, ali i kako izgleda jedan njen običan dan kada ne trenira.
Džudoom ste počeli da se bavite sa devet godina, po mnogima kasno. Postoji li pravo vreme da se krene na ovaj sport?
Mislim da ne postoji pravo vreme. Kažu “što ranije to bolje”, ali to je samo jedan stereotip koji danas retko ko razume. Svako dete je individua za sebe, sa različitim nivoom napredovanja i razvitka. Imajući to u vidu mislim da treba poštovati želje deteta – kad i kojim sportom hoće da se bavi.
Da li vam je ikada iko govorio da džudo nije za devojčice?
U mom slučaju je to malo drugačije, s obzirom na to da mi se majka bavila džudoom profesionalno, dugi niz godina, i nikada nisam imala osećaj da to nije ženski sport jer je ona bila figura i uzor u koje sam gledala dok sam odrastala. S druge strane, kao i svaka džudistkinja verovatno, dobijala sam niz pitanja – kako mogu da se bavim ovim sportom, da se borim sa ljudima na terenu, zašto imam modrice i ogrebotine… Shvatila sam da na tuđe mišljenje u vezi sa nekim stvarima ne mogu da utičem, jer će svako imati neko svoje viđenje, ali sam često znala da odgovaram da se i u ženskom sportu dobijaju modrice i ogrebotine, ne samo u muškom.
Razgovarate li i dalje sa mamom o džudou, slušate li njene savete? Šta mislite koliko se ovaj sport promenio od njenog vremena do danas?
Ranije sam mnogo razgovarala sa njom, ali slušati njene savete je ponekad teško jer je i ona sama svesna koliko se džudo promenio i evoluirao od vremena kada se ona bavila njime. Žene nekad nisu imale mnogo izbora kad su takmičenja u pitanju, bio je to sport uglavnom rezervisan za muškarce. Danas je drugačije i, bar što se tiče takmičenja, postoji ravnopravnost polova. Ista su takmičenja, pravila igre, nagrade, priznanja.
Najbolji savet koji vam je neko dao u vezi sa sportskom karijerom?
Za sve ove godiine čula sam mnogo saveta, kritika, reči podrške, ali izdvojila bih nešto što sam shvatila na teži način, učeći i boreći se sve ove godine, a to je da treba da prihvatam svaki poraz kao pobedu, da treba da uživam i cenim process kroz koji prolazim kako bih postigla određeni uspeh, ali da su i neuspesi važni jer iz njih mogu da naučim nešto – svaki nosi svoju poruku i lekciju.
Po čemu se vaš život, život profesionalne sportistkinje, razlikuje od načina na koji funkcionišu vaše vršnjakinje koje se ne bave sportom?
U srednjoj školi to nije bilo mnogo drugačije jer sam pohađala gimnaziju Jovan Jovanović Zmaj u Novom Sadu, gde smo imali sportsko odeljenje u koje su išli sportisti državnog ili međunarodnog ranga. I oni su trenirali svakog dana kao i ja, bili smo slični i meni je u njihovom okruženju bilo lepo i lako. Ostalim vršnjakinjama, koje se nisu bavile sportom, možda je bilo teško objasniti da moje telo trpi neku vrstu fizičkog stresa svaki dan, i to dva puta dnevno, da često idem preko svojih granica i da nekad moram da podnosim žrtve kao što su – izostanci sa proslava, rođendana, raznih zajedničkih druženja zbog treninga, takmičenja, priprema… Opet, nikad na to nisam gledala kao na neki propust već na nešto što me izdvaja iz okoline i čini autentičnom, od malih nogu.
Koliko je i kakva podrška važna mladom sportisti?
Mislim da u tim “mladim” godinama podrška veoma bitna jer su to osetljive godine, kada želite da budete odrasli, zreli, a neminovno je da pravite greške, da imate uspone i padove… Čini vam se da prolazite kroz neki rolerkoster i na kraju dana je vrlo važno da dobijate podršku od svojih bližnjih, da vam oni pruže osećaj mira i spokoja u svom tom ludilu. U životu profesionalnog sportiste postoji mnogo odricanja, drugačiji je tempo života kojim živimo – tu su putovanja, takmičenja, stress, i ponekad je teško održavati kontakte i negovati odnose sa ljudima, pronaći osobe koje će razumeti sve to i gurati vas da svakog dana budete bolji. U celom tom procesu upoznaćete previše ljudi, neki će možda i otići od vas, ali je važno da znate da postoje oni koji vas razumeju i koji su dovoljno snažni da ostanu. Postoji nekoliko osoba koje veoma cenim i kojima dugujem neizmernu zahvalnost za to što su uvek uz mene na ovom mom dalekom putu.
Šta je najvažnije za uspeh u džudou?
Strpljenje, koje je ujedno i najteža stvar, jer je ono ključno za ovaj sport. Džudo je veoma kompleksna borilačka veština koja izuskuje veliki utrošak energije, fizičke i psihičke. Mnogo je prepreka na koje nailazite baveći se džudoom, nekad vam se čini da nema izlaza i da nećete uspeti, ali onda na scenu stupa strpljenje, koje je, uz upornost i veru u sebe, jedini put do uspeha.
Šta ste naučili u džudou, a možete da primenite u svakodnevnom životu?
Izdradila sam ceo jedan sistem moralnih vrednosti, koje mi i dalje pomažu na terenu i van njega. To su poštovanje, disciplina, saosećajnost, razumevanje, požrtvovanost, iskrenost, jednakost. To su stvari kojima se vodim kroz život. Retke su profesije u kojima to učite i mnogo sam zahvalna džudou na tome.
Otkrijte nam svoje trenutne ciljeve i planove u karijeri?
Moji trenutni ciljevi bi možda uplašili mnoge, jer zvuče kao nešto previše, međutim meni izgledaju sasvim normalno. Glavni cilj jeste Olimpijada u Parizu 2024. godine, za početak su to kvalifikacije, rangiranje i krajnja tačka osvajanje. Što se tiče 2023, koja će biti veoma interesantna i puna izazova, prioritet nam je Prvenstvo Sveta u Kataru u Dohi koje dolazi već u maju i kasniije Prvenstvo Evrope, uzimajući u obzir Grand Slamove koji će biti između ta dva glavna prvenstva. Planovi za duže staze su Los Anđeles 2028.
Koje takmičenje biste izdvojili kao najznačajnije ili najomiljenije do sada?
Izdvojila bih dva, koja označavaju veliku prekretnicu u mom životu. To su Mediteranske igre u Alžiru prošlog leta i Grand Slam u Abu Dabiju u oktobru 2022. Oba su veoma značajna za mene i sem što nose određenu veličinu i draž, promenila su moj život.
Možete li za neke sportistkinje da kažete da su vam uzori?
Nikada nisam imala uzor ili sportsku figuru na koju sam se ugledala, uvek sam želela sebe da gradim na način da postanem jedinstvena, da se istaknem u masi. Opet, mnogo je sportistkinja i heroina koje cenim, žene koje su bitne za celokupno društvo jer donose neke promene. Neke od njih su Serena Wiliams, Billie Jean King, Simone Biles.
Koliko vam je važna oprema u kojoj trenirate?
Kvalitet opreme u kojoj vežbam je od velike važnosti – bitno mi je da mi bude udobno i da se osećam komotno u stvarima koje nosim dok treniram. Mi sportisti se znojimo, često smo izloženi prašini, nepovoljnim vremenskim uslovima i važna nam je i funkcionalna oprema. U džudou smo bosi, ali kada vežbam, nosim Nike SuperRep 3 patike i celokupnu Nike opremu.
Da li vam je važno kako izgledate na terenu?
Džudo je kontaktan sport, takmičari su prisni u toku borbe, koja kada krene ne ostavlja mnogo prostora za lepotu i nežnost. Često iz borbe izlazite zajapureni, raščupani i crveni, to je normalno u džudou, i devojke koje ga treniraju ne treba da se stide zbog toga ili da brinu što im svaka dlaka nije na svom mestu. Čak, treba da budu ponosne na to.
Kako izgleda jedan vaš običan dan kad se ne bavite sportom?
Kada nisam na pripremama i putovanjima, obožavam da se izležavam ili provodim neko opušteno vreme kod kuće, okružena bližnjima. Možda će ovo mnogima da zvuči dosadno, ali omiljeni dan mi je onaj u kojem ne navijam alarm za ustajanje, kada se razvlačim u krevetu do mile volje i gledam serije bez žurbe. To je jedan natenane dan, bez mnogo aktivnosti.
Tekst: J. M.
Fotografije: Saša Nikolić
