Devet je sati ujutru u ponedeljak – sigurno doba sedmice koje ima najmanje prostora za humor – i ja sam upravo postavila vrcavu opasku na zajedničku mrežu celog tima Bazaara. Zatim sledi dva iznurujuća minuta sajber tišine nakon čega je nekoliko kolega odlučilo da se smiluje i udvolji mi sa smajlijima. Ne mogu reći da je baš prošlo kako sam očekivala, ali u redu.
Moji napori da stvorim komediju na radnom mestu nije rezultat silne želje da postanem komičarka, nego pokušaj da ispitam tezu da najproduktivnije kancelarije na svetu imaju osećaj za šalu, tačnije neguju kulturu humora na radnom mestu. To je argument Jennifer Aaker i Naomi Bagdonas, dveju diplomaca sa prestižnog Univerziteta Stanford, koje su napisale knjigu Humour, Seriously, u kojoj se između ostalog iznosi da smeh na radnom mestu pospešuje produktivnost, motivaciju i kreativnost.
Prema nekim istraživanjima čak 98 odsto direktora i osoba na izvršnim pozicijama je izjavilo da preferira više osobe sa smislom za humor, a 84 odsto ispitanika smatra da iste te individue bolje rade posao. Uprkos činjenicama dosta nas, žena naročito, smatra da je bolje imati ozbiljno lice kako bi vas ozbiljno shvatili na radnom mestu i da bismo ostavili utisak osobe od autoriteta.
Ideja da žene ne mogu da budu duhovite u gore opisanim situacijama potiče iz pretpostavki iz naših najranijih dana i obrazovanja. „U školi, dečaci će skoro uvek biti više stimulisani da budu šaljivdžije u razredu, dok se od devojčica očekuju da unose mir u učionicu,“ kaže Badogans. Ova stigma nas prati i na radna mesta, gde pogrešno pretpostavljamo da što smo više na lestvici, treba da imamo veći poriv da ugušimo osećaj za humor. „Žene imaju tendenciju da potcenjuju moć i značaj humora na poslu, jer većinom smatraju da da bi bile ozbiljno shvaćene, moraju da budu ozbiljne,“ objašnjava Aaker. „Studije su pokazale suprotno – osobe koje imaju osećaj za humor (a da nije neumesan) zrače osećaj samopouzdanja i visokog statusa.“
Ovo je posebno tačno ukoliko je humor suptilan i inteligentan, a ne direktan i u facu. Najbolji primer je bivša američka Državna sekretarka Madeleine Albright koja je svoje raspoloženje svakog dana iskazivala pažljivo biranim brošem. „Poznata je da je u samim pregovorima koristila vrlo suptilan humor,“ kaže Bagdonas. „Jednom prilikom kada se saznalo da su državnici iz Kremlja prisluškivali telefonske linije Bele kuće, ona je odlučila da nosi broš sa motivom bube, kako bi poslala poruku da zna šta se dešava, da bi ta ista tema bila predmet rasprave između dve zemlje.“ Zaista, malo humora može da poboljša pregovore u izazovnoj situaciji, pogotovo kada obe strane iznesu svoju humanu stranu. „Kada pokušavate da ubedite nekoga da posluje sa vama upravo će taj gest ljudskosti biti faktor koji će prevagnuti u vašu korist,“ kaže Aaker. Najbolji primer je milijarderka i osnivač kompanije Spanx, Sara Blakely, koja je nakon niza neuspešnih sastanaka i pregovora odlučila da primeni drugačiju taktiku. Napravila je spisak prodavnica u kojima je želela da prodaje svoj proizvod i na svaku od adresa poslala kutiju u kojoj se nalazio veš za oblikovanje koji je pokušavala da proda zajedno sa jednom cipelom i porukom. Na poruci je pisalo: Samo pokušavam da proguram nogu kroz vrata. Bajeru lanca robnih kuća Neiman Marcus se dopala njena domišljatost i odlučili su se da prodaju njene proizvode. Ostalo je istorija.
Šala je mač sa dve oštrice i šala od Blakely mogla je da ostavi negativan uticaj na ljude koji su u tom trenutku odlučivali da li da se upuštaju u posao s njom. Međutim, Badogans kaže da što je veći napor menadžera da stvori profesionalnu radnu sredinu sa osećajem za humor i razigranost, veći su napori zaposlenih da budu kreativni. Na veoma tajnovitoj lokaciji u Silikonskoj dolini, postrojenje za istraživanje i razvoj imenovano Google X organizuje brejnstorming za loše ideje, u kom se timovi stimulišu da za određene situacije osmisle apsurdna rešenja. „Efektno je zbog dve stvari – prva je jer se ljudi pošteno ismeju, a druga je da u takvim situacijama prikažu veću sposobnost da rizikuju,“ objašnjava Bagdonas. „Kada počnemo sa humorom i zabavom, to smanjuje osećaj pritiska da ćemo u nečemu pogrešiti i stvara platformu po kojoj se krećemo od užasnih ideja do onih koje se zaista mogu realizovati na pravi način.“
Kako menadžeri mogu da neguju kulturu otvorenog razgovora u situaciji kada mnogi zaposleni strahuju za svoje poslove? „Zaposleni ne žele misterioznog i tajnovitog vođu koji će odjednom prikazati ideju i rešenje roblema, nego onog koji je otvoren da sa njim priča i sa kojim mogu da se povežu, koji je human, ali i pokazuje da je ranjiv, kao i sami radnici,“ kaže Aarker. Možda nemaju svi talenat da ispričaju dobar vic u pravo vreme, ali lideri i vođe kompanija moraju da pokažu da su pristupačni, prijateljski nastrojeni i povezani sa celim timom. Ovo nije baš jednostavan poduhvat, pogotovo u situaciji kada veliki broj ljudi radi od kuća – preneti humor porukom je mnogo teže nego reći ga nekome u lice, a video poziv nikada neće zameniti jutarnje kafenisanje. Uprkos tome „nalaženje momenata radosti i njihova verbalizacija putem mejla smanjiće osećaj tenzije i ostvariti trenutak psihološke stabilnosti.“ Sumnjam da će moja šala s početka priče biti zapamćena po svom kvalitetu, ali ukoliko je nasmejala makar jednu osobu, vredela je.
Autor: Frances Hedges
Foto: Profimedia
