Koncept prinude uvek je zanimljiv za proučavanje – šta nas navodi da prihvatamo nešto za šta možda i sami znamo da ne bi trebalo, da nije ispravno? Kada je reč o prinudi na ponavljanje nekog obrasca ponašanja ili osećanja, uvek se ispostavlja da nije reč o nečemu što je prijatno, već naprotiv, destruktivno i bolno, te smo baš zbog toga dodatno zainteresovani za razbijanje ovog “začaranog kruga”.
Na ponavljanje se gleda na različite načine, u zavisnosti od toga o kom pravcu u psihoterapiji je reč. Ponavljanje može biti kao loša navika koje se možemo rešiti uslovljavanjem; kao iracionalni načini razmišljanja koji se mogu “izlečiti” racionalnim; kao obrazac koji smo usvojili u detinjstvu i koji se ponavlja u odraslom dobu. No, bilo kako bilo, “prinuda ponavljanja” jeste nešto što se smatra lošim po ličnost, ali nešto na čemu se može raditi.
Zanimljivo je da je Frojd ponavljanje posmatrao kao “nagon smrti”, odnosno nesvesni nagon ka samouništenju. Ipak, drugi smatraju da je ponavljanje u određenom periodu (recimo u detinjstvu) bilo fleksibilno i neophodno za psihički opstanak, ali da se u određenom trenutku ta funkcija promenila te je sada prosto destruktivna. Ponavljanjem ne bi trebalo da nastojimo da promenimo nešto što se do sada nije promenilo.
Zbog “prinude ponavljanja” određenu osobu možemo da posmatramo kao da je reč o nekom drugom, a isto tako, osobu možemo da posmatramo kroz prizmu naših osećanja. Na primer, u svom partneru možemo da vidimo svog roditelja sa kojim nismo imali dobar odnos te sada želimo da ga popravimo iako to ne možemo da uradimo preko osobe koja nema nikakve veze sa tim konfliktom, ili, ukoliko se osećamo krivim zbog nečega, mislićemo da osoba preko puta nas misli da smo loši.
Ako se setimo da ne možemo da dobijemo drugačiji rezultat ako stalno postupamo na isti način, lako je zaključiti da ponavljanje obrazaca za koje znamo da su bolni i neadekvatni neće koristiti našim odnosima – niti sa samim sobom, niti sa drugim ljudima. No, da bi se ovo promenilo, neophodno je da osvestimo da se ponašamo na ovakav način. Nije lako niti brzo promeniti ponašanje koje smatramo “prirodnim” i koje vrlo verovatno primenjujemo ceo život iako nije nemoguće da na taj način nikada ništa dobro nismo postigli.
Da bismo prestali da radimo nešto što je loše za nas, moramo nečega da se odreknemo. Uljuljkani u nezdravu zonu komfora u kojoj je uvek sve isto, poznato i sigurno, neće nam biti lako da sve to zamenimo stranim, nepoznatim i neizvesnim. Ali, znamo, baš u toj tački počinje naš rast i razvoj u osobu koja je dobra sebi, a samim tim i ljudima do kojih joj je stalo.
Foto: Pexels
Priredila: I. T.